Исидора Секулић, КУЛТУРА

И тако излази да је култура врло чудновата реч баш у културном свету. Некада, култура је поље памука или пиринча; некада, то је, у стакленој кутији, негована трулеж и плесан, које су пуне клица сад животних сад смртоносних; некада, то је велики драматски преоцес који постепено обрађује, прерађује, оплемењује, процеђује смаога човека или читав народ са телима и душама. Култура у тлу земљину и по лабораторијумима, то су строго каклулисани поступци, и видни, именовани резултати, јачи или слабији, али резултати. А процеси теку тихо, без зноја и болова, без убијених напора, нарочито без стидних губитака. Култура у народу, међутим – ни одређен појам, ни индивидуалисано име, ни дефиниција. Што год разумно кажете, може се примити, али само као момент, као детаљ културних настојавања или борби. Понекад, реч „култура“ сугерира нам нешто од сна и маште, нешто скупо, високо, блиставо чисто, као далек облак под сунцем. Понекад, то је досадна до бесмисла по новинама сејана реч.

(…) Култура – тај напор, та жеља, та претња, та варка, та радост, тај жрвањ, тај престворитељ човека и природе, то божанство – култура иде у ред оних стварности које се зову именима необухвата: васиона, свет, човечанство, живот. Негде у култури стоји и основац са букваром; али после свих школа, на реду је напор, животни напор, умна страст, бездушно истрајна дисциплина – без одређених методика, без испита и диплома, зато што је напор без довршетка и краја. Сваки дан напред, макар за микрон бољи, али краја нема – зато култура, баш као и природа и живот, има да продукује велике целине, органске културне целине, свеједно да ли у човеку, у народу, у временском периоду. Ако кажемо: ето, то је културан народ! – тиме смо или рекли неку органску целину, или смо рекли само фразу. „Док по селима нема културе, нема је ни по градовима“ – истина речена од енеглеског писца Т.С. Елиота, истина која удара по глави као маљ. Француска, са својим недостижним писањем (логика, јасноћа, ред, лепота), то је органска културна целина у том народу. Енглеска, са својим књижарама без броја, из којих пред затварање радњи треба људе гурати напоље, то је органска културна целина која поносно плови тамо на океану. Ако у културним напорима неког народа таква целина није продукована, мливо је отишло натраг у народни хаос, у даље резерве времена.

Још једаред, шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха. Има далек степен који ипак није висок степен. Има висок степен, на којем, баш културе ради, треба замукнути за доста година, треба у миру и тишини зрети. Са свим тим, егземпларно оплемењен човек не постоји; али културна глад и борба, културни успон, културни немири постоје. Старозаветни пророци су говорили: да бог има силу да „запечаћава звијезде“; а данас човек има силу да отпечаћава атоме; и све су то белеге на путу културе човечанства; али тај многостанични пут прелазе само цели народи. Била је култура вавилонска, египатска, хебрејска, грчка, римска; а није било и нема културе поједнига живота, ни појединачног имена. Отуда, ето, нико не зна ни метафору ни симбол за културу, за њене мука, за њена блага…

Не, немојте призивати велика и највећа имена света. Њих је толико много, тих великана, и многи су међу њима тако раскошни величином, да би, по тим подацима, цео свет требао да се купа у култури. Та имена су буктиње, надмоћни агенси, али нико од тих великана није сума културних вредности, и нико од њих није р а с а д н и к. Ми, наш народ, рецимо, нисмо могли узети ни добити, ни калемак ни расаду ни од Његођа ни од Вука. Великани су јединци  и кад имају рођену браћу и сестре. Гете је говорио: „Осморо њих сам убио (рано поумирала браћа и сестре) да бих ја један опстао“. Заиста, те се ватре не могу пренети на друга огњишта. То су резултати, то су сведочанства, то нису о с н о в и ц е. Култура, културни дух у основици, то није ни Данте, ни Декарт, ни Беовен; н а г о н  за узлет, н а г о н  за преображаје, тај нагон или спава или ради у н а р о д у. Народ је родитељ и створитељ. Културни залет, пре готових облика културе, то је део виталних моћи у н а р о д у. Отуда су они право из народа испрнули великани тако свежи, тако пуни талента да раде разне послове, да стоје и воде на разним местима. То су они који очаравају, пре свега, општим културним духом, моћима у стотниу облика. Неко је добро приказао те људе: Свакога дана изгледају као да су само за тај дан ту; сутра су већ нешто друго. Леонардо да Винчи је сељаче; Вук Караџић је сељаче. Они и њима слични, то су великани који не дегенеришу, не пуше опијум, не полуде од гениалности, ни од брига, ни од амбиција. Да, основица културе, правац културе, то је залет и нагон навише у н а р о д у. Може тај нагон бити и кржљав, може бити успаван и лењ, може брло постепено јачати, може дегенерисати, може прокључати вулкански. Точак замашњак није у великанима него је у пуку. Горски вијенац је поема о пуку. Његош је свом ватром у себи овековечавао у поезији оно што је у животу, и по дужности брисао и искорењавао. Цео Горски вијенац је песников монолог, али га говори народ. А кад у неком народићу дође до Његоша, или у неком народу дође до Пушкина или Љермонтова, или до Лава Толстоја („први гроф у руској књижевности, а прави мужик“ – М. Горки), онда је културни нагон у народу почео већ да се размеће.

Исидора Секулић, Фрагменти из огледа о култури (одломак, стр. 360-362)

ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, књига 52 – ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Жарко Видовић, СМРТ НИЈЕ НАША БРИГА

ТО НИЈЕ МОЈА БРИГА

Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошмо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: паа, није то моја брига…

СЛОБОДА И ИСТОРИЈА

У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКПб“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји….

Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест.

То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи…

ХРИШЋАНСТВО ОСВЕШЋУЈЕ ЧОВЕКА

(хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речно, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не!

Питање: То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди.

Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће.

Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму-капитализму. И то не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто се жртве….

ОСЕЋАЊЕ

Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих.

ОСЕЋАЊА СУ ДАР

Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви се свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор.

Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена од ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слобди. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слобдоним.

КОСОВСКИ И СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ

Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завета чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска.

ЛИТУРГИЈА

Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325-786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи.

Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26-31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође,  што више заради, да се извуче, да саботира итд.

Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као диалог између верника и свештеника. Литургија је диалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крву, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили се, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована.

ИСПОВЕСТ

(…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму

Жарко Видовић

Извор: Александар Гајшек, АГАПЕ, 19.01.2013. https://www.youtube.com/watch?v=HWf7hvoaIlU

Приредио: Александар Мирковић

Момчило Настасијевић, МИР ДУШЕ ЈЕ ЊЕНА СЛОБОДА

Шта да се уради са животом? Не штедети себе, за чим било покренут сав се уложити или остати y мировању. Живи извор бити, или планинско језеро. Онда је досада сигуран знак да je дошао крај. Распада се животна уштеда, таложи се, затвара живу жицу извора. Куда се дева, можда су с ону страну ужасне муке од оног што се овде y животу не потроши. То је као течност која се није претворила y флуид.

–

Кад се уздигнем од белине као снег духа, сестра ми је онда свака жена, а путени додир, или помисао, упрљање. Платонска љубав само између две јединке супротних полова, болест је или самообмана.

–

Изгубљен ми је дан ако ни за тренутак нехотице не запева у мени. Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору.

–

Ако сам у искушењу да ударим човека (или животињу), неће ме минути док магновено не скренем руком мимо њега у зид или дрво. Ма колико ме онда заболело, исполински сам јак и не заболи ме.

Слично Шекспир: из нагона да убије човека, болно и крваво оваплоти y себи злочинца и саопшти га речју. Бол тај, онда, толико је јак да се изједначује са радошћу стварања.

–

Ако се уживим y човека, значи додир његов разбудио je само што се већ налазило у мени. И мислим, свако се y сваком садржи; разлика је само y степену разбуђености. Врхунац: ја – космос.

–

Говор примитивног, већ пола поезије.

–

Степен изнад рађања, стварање; изнад стварања екстаза. Човечанска пирамида. Жена y доњим слојевима.

–

 (Волео сам увек и наопако урадити, само да ми не прође дан напразно.)

–

Кукавички је, ко рије по животу, не остати y самој сржи. Онда се спасава с једне стране у вери, с друге у неверици и ништавилу. Онда човек није више крманош, ни брод – брод. Ваља се своја борба одборити за неки виши мир.

–

Радост је стваралац, целом би стварношћу да себе потврди. Све би да привуче себи, све да присвоји. Онда се од сна прави стварност.

Нека се не заборави: чиста је уметност на бази радости. А уметник, блажени онај изнад ког, после све тутњаве бола и грозе, остане ведро небо.

–

Сигурнији ми је кључ надимак него име. И ко га носи, сигуран сам, није подлегао крштењу.

–

Не рађа се човек чудовиштем. Безбожно би било и помислити, кад је цео стваралачки рад природе само упорни низ све успелијих покушаја да се до њега дође, и њему онда припадне. Откуд би му иначе свест да је све зарад њега створено. Али он је вршак и најпре је изложен распадању и квару. И y самом њему кварење иде озго, од мисли на наниже. У формули би се могло рећи, човек је одакле настане лаж. Али да сав свемир огрезне у диму лажи и порока, ипак је вредело муке само за један велики ум. Нужност је божанска, недокучна тајна да крај с почетком затвори круг.

–

Квари човека много горе кад се домогне већег домашаја но што досеже његова сопствена снага неголи кад му се домашај који му божански припада насиљем од других сузи. Разлика је као ко од самог себе, и ко од других трпи.

–

Имати ванстварне потребе, двострука је опасност: или се човек скучи у грамжљивца, или се распадне у сладострасника. Мало је људи међу богатим и моћнима. И ако их се нађе, знајте, моћна им је кичма да понесу исполински терет. Није узалуд настао мит о проклетству блага.

–

 Ми нисмо знали шта је то: само кад би дошла, кликнули би – ево је!

–

Кад у набујалости похоте не повуче ме стрмоглав жена у Мрак бесловесне природе, него и даље светли у мени мисао, знак је и опомена, не продужавати се даље y овом реду појава.

–

He објашњујте ми, људи, неслано је: превидели сте тајну. Доведите ме само пред ствар, и нека вас нема, и нека ни примисли ваше не остане између мене и ње: слатко ли је утопити се y тајну.

–

Главу бих дао да се оствари, а не знам ни шта је, ни чему тo.

–

Тајна над тајнама: Видео сам по најгорем дану убогог, сели се и кисне му оно прња. Он певуши а није луд. Шта ли се то преокрене y човеку те наједном пропева? (Кључ Уметности.)

–

Веселити се, у самом је кругу живота; пропевати, надживотно је. Ту живи, храни се и дише, а није од овог света.

–

Казали су моме сликару злурадо y шали: „Свете ти се стари мајстори што си им украо тајну.“ Затамнело ми од јасноће: Сви су га одувек волели, па опет све су околности по неком правилу биле против њега. Све ће боље мој сликар правити, али тешко кожи!

–

Друже се и жагоре, али иза сваког се повлачи мемла осамљености. А има, сретао сам, y две године који пут ниједном, замирише душа из осамљеника. Да сваки још има по брата рођеног, само би се од њиног сусрета могло живети.

–

Уметност: y страху божјем увек наново, и увек више моћи него што умеш.

–

Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља.

–

Не сметају ми ниткови ни црви, а гмижу толики око мене: да није њих, зар бих прекужио гађење?

–

Мерило ми је тежине говора, уколико је сама стварност проговорила. Тек тај говор несамерљив је као и сама бит која се тиме кроз њега отвара. Све остало је пука игра појмова.

–

Гушимо се у самима себи, или једни y другима.

–

Лист беле хартије на столу, пре но се отиснем писати, y исто време и обесхрабрује ме и дражи.

–

Од 7. III 1931. Молерова 9[1]

Почињући , увек се запитам: јесам ли себи поставио тежи задатак него што га могу решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не y границама ње. Јер за колико не могући, за толико измождим оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

Тада, отворив се на самој слепој мрљи виду, затамни доспе схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

–

И реч је тада, не више новорођенче сопственог ја, већ неумитно нешто, изван мисли, што се једва домогло спроводника.

М. Настасијевић, „Белешке успут (1) – Сваки дан“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине, Српскакњижевна задруга, 1991.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute
НАПОМЕНА:

[1] Улица и број куће где су Настасијевићи становали. 

Алек Вукадиновић, ЗОРА, ЗОРА ДЕЧАНСКА

8. август

Зора, зора дечанска: огромни зелени масив и чиста небеска плавет. Две боје положене једна поред друге, два неба.

Са хиљаде невидљивих извора струји дечански простор. Звуци, мириси, боје; небо и земља измењују своје дражи.

Кроз чедно-небеску плавет зâри се дечански манастир, као тајанствена звезда која прчишћава сав околни простор.

Као да је, некада давно, са самог дна небеске тајне, убачене у ову дивљу земљу, бела дечнаска звезда непрекидно исијава светлост и зрак, благост и мир. Доброту пејзажа, мелем звукова, свети дечански прах. Баш овде, на ивицама светлости, баш ту где  по ивицама шумâ дивља племена још увек пале своје страшне игре. Дечани као изазов, Дечани као звезда, Дечани од самих икона и апостолских глава, овде на стражи цивилизације и културе. И колико ће још векова ова уста цивилизације отварати своја небеска штива и исијавати златни прах на уши глувила!

Јер: тамо нема никога, тамо иза дивљих горâ. Мртвац остаје мртав, а уста цивилизације и даље крваре!

1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Жарко Видовић, ИКОНА-ЛИК У КОСОВСКОМ ЗАВЈЕТУ

14. Икона-лик у Косвоском зајвету и појам-систем у нововјековној идеологији. До појма се стиже мишљењем, а до лика само поистовјећењем. Моћ мишљења је разум. Моћ поистовјећења је осјећање (саосећање, причешће, учешће или саучешће у духовној заједници или природи лика). Разум нема ту моћ осјећања-поистовјећења-саосећања-причешћа. Зато се мишљење-поимање збива у разуму, а осјећање се збива у машти (или у свештеној машти, или, како се каже језиком христијанства и платонски мислећег хришћанства, осјећање се збива у тајни!). Ту машту Његош назива умним чувством, само у њему може да се јави идеја-Луча-лик-икона.

Додуше, народна пјесма не помиње као суштину завјета лик (Лучу-идеју, као Његош, у Лучи Микрокозма), него Часни крст и Слободу златну. Али то су симболи Косовског завјета (тежње Небеском царству) и оба, као и сам завјет изражавају најчешће несвјесну (у народној пјесми несвјесну, а у Литургији свјесну!) тежњу самом Христу, лику Христа. А лик Христа је значајан по том што он открива суштину вјере и Небеског царства: вјера је љубав која је реална и могућа само у поистовјећењу човејека са ликом; то поистовјећење указује једнако на поштовање лика са којим се поистовјећујемо као и на љубав према њему као према самом себи!

Народна пјесма, својим епским осјећањем слави јунака (племенског првака) и по томе остаје у сфери култа јунаштва, али није у стању да се одупре нововјековној идеологији и да одбрани завјет. Култ јунаштва је култ моћи и надмоћи, те је епски човјек – сам усмјерен спољашњем (човјеку схваћеном као однос према другим људима и заједницама) – спреман да веома лако замијени епску надмоћ јунаштва за нововјековну (метафизички образложену) надмоћ знања или за модерну надмоћ технике, те је тој нововјековној идеологији или модерној идеологији технике сасвим довољан и епски човјек (племенски), с његовим склоностима да чојство и правду и изједначује са надмоћи! А да би човјек одбранио завјет и надмашио нововјековну идеологију (метафизичко вредновање човјека као надмоћи знањем, системом појмова, философијом!), он мора да надмаши и своје сопствено епско осјећање свијета. То значи да мора да надмаши и своје схватање човјека као односа: да човјек није суштински одређен као комплекс односа (спољашњих), да није одређен својим мјестом у систему (ма каквом!), да није одређен својим односом према другима (свеједно да ли подређеношћу или надомћи тјелесном, техничком, институционалном, биолошком, или умном!). Управо то чини Његошева Луча Микрокозма: човјек је суштински одређен самим собом, тј. својом (само својом сопственом) Лучом, по којој је и сам однос човјека према Богу унутрашњи однос; дакле, није однос, него егзистенција! За такав однос према свијету и животу потребно је трагедијско осјећање. Такво осјећање има лик кнеза Лазара Косовског. Само смо с тим ликом у стању да се одупремо нововјковној идеологији (терору спољашњости над Лучом личности). Кнез Лазар се причешћује и причешћује војску примивши завјет од Богородице (да се, наравно, поистовјети с Христом као што се Христос поистовјетио – божански, тајно поистовјетио! – с природом човјековом!). То причешће и поистовјећење не смије бити заборављено чак ни у бици (пред бој), тј. ни у ситауцији која би по својој природи била иначе пука борба за надмоћ: Бог није савезник човјеков у борби за надмоћ, него савезник човјеков у трагедији! Богородица каже (у пјесми Пропаст царства спскога) да је могућа и таква, епска вјера, те да је могућа и побједа с таквом вјером, али ће се показати да то није вјера, него метафизика (коју ће Нови вијек преузети од европског срењовјековног епског осјећања свијета и освијестити то осјећање, тј. ту страст рационализовати и тако пренијети у метафизику). Али Богородица каже кензу Лазару да се причести: себе и војску. Она то говори као Мати Христова! Она тражи од кнеза Лазара поистовјећење с Христом, тј. причешће да Бог буде доживљен као савезник човјеков у трагедији!

Зато се Косовски завјет сигурно осјећа само под заштитом култа светог цара и мученика Лазара. Косовски завјет није завјет Обилићев, него Обилић учествује у завјету својом узорном вјерношћу Лазару и узорним поштовањем Лазара и своје ријечи, свог завјета. И сигурно је да је лик Обилићев поетизован, и то касније, само по тој вјерности Лазару! Па се сада поставља питање: да ли ћемо Обилића схватити као лик завјетни (у сфери Косовског завјета), с часним крстом и слободом златном, или ћемо га схватити као нововјековни епски, видовдански, какав је могао настати тек послије Бечког рата, друге Косовске битке (у томе рату, г. 1689), дакле, тек с Новим вијеком?

Његош се, нема сумње, сукобљава с епским елементима (из којих ће настати нововјековни Видовдански култ) и превазилази их: кад Коло у Госком вијенцу (ГВ, 198-290) представља Милоша као ТРАГИЧНОГ (не епског, него трагичног!) јунака: Бог се разљутио на Србе и све великаше осим на Милоша (и његове побратиме, њему сличне јунаке); сви су забацили правду, ријеч и закон осим Милоша;

(…) Нововјековна идеологија добија зато шансу само уколико јунаке одвоји од Лазара (од поистовјећења и вјерности Лазару) и постави те јунаке некако хомерски: као Ахила који је циљ сам себи! тада су ти јунаци упућени на то да у Богу траже савезника за своју свјетовну надмоћ! тиме је и Бог схваћен метафизички, те је метафизика – ако епско осјећање није надмашено трагедијском, унутрашњим, Лучом, самосвијешћу,  „презиром према сплеткама безумне скупштине“ – метафизика и једино могуће осмишљење епског осјећања и схватања.

Нововјековна идеологија добија своју шансу тек кад је потиснут Косовски завјет, а Косовски завјет је потиснут тек кад је потиснут, занемарен или заборавом прекривен ли (икона) светог цара Лазара!

За то је било потребно лукавство: привид вјере! Јер и Сатана је Адаму и Еви нудио „вјеру“ (другачију вјеру), а не непосредно побуну!

Сатана није насилник нити позива на насиље
и побуну, него је „Лукави“. Он није Прародитеље
приморао, него завео лукавством. Он је умно
чувство прародитеља замијенио неумним чувством,
тј. страшћу. У Господњој молитви  се каже: (на крају) „И
не воведи нас во искушеније, но избави нас от Лукаваго!“
Зато вјери није потребно оружје, него свијест, будност,
освјешћење, умно чувство! тиме се човјек одупире Сатани!
То је и смисао Његошеве Луча Микрокозма. И прије него
што ће се одлучити на убиство, убица усваја један (метафизички)
систем вриједности: да није достојан живота човјек кога
убица мисли да убије! Сатана дјелује у томе систему
вредновања (прије убиства), а убија човјек, Каин!

Нововјековна идеологија лукаво потискује завјет и лик светог цара Лазара тзв. „Видовданским“ култом који је у међувремену (од времена светог Вида, тачније: Вита, мученички настрадалог за вријеме цара Диоклецијана, г. 303) у сфери кршћанства попримио многе  паганске особине, нарочито у германском свијету…

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 38-43 одломак) Филип Вишњић, Београд, 1989.

 

Жарко Видовић, ВИТЕШТВО И ТРАГЕДИЈА

6. Витештво и трагедија, трагедијска свијест: не само Марко Миљанов, него већ и Његош разликују витештво (чојство) од јунаштва. У пјесми Кула Ђуришића, стих  74, Његош каже (о Тодору, пиперском сердару) „Јунак добар, ма образа нема“; такво јунаштво, без образа и чојства, Његош, и народна пјесма понекад, признаје и Турцима (мада „нико крупно ко Турчин не лаже“). Турчину се признаје јунаштво, али не и чојство! Разлика између витештва (чојства) и јунаштва је као разлика између трагедијске и епске свијести (тј. трагедијског и епског осјећања свијета и живота). Епско схватање је укључено у Нови вијек, али да би у Новом вијеку било не само парализовано, него и онечишћено једним посебним гријехом: у Његошевој Лучи Микрокозма јунаштвом се одликује и горди (влатољубиви) Сатана и његови легиони према којима Његош ипак успијева да у нама (епски васпитаним генерацијама) изазове презир и чак гађење. С тим нововјековним поразом епског схватања, могућност човјечности (чојства) и достојанства је преостала још само у трагедијском осјећању живота. То осјећање је витешко (или чојствено). Оно се постиже — не рационално, него превазилажењем у којем се поново стиче изгубљена чистота првобитног епског, јуначког осјећања. За разлику од јуначке вјере (јуначког, епског осјећања свијета и живота), трагедијска вјера је витешка, унутрашња, вјера Луче. Милош Обилић је јунак вјеран самом себи и Богу у самом себи! Јунаку је потребан спољашњи ауторитет, а витезу није, него је он сам Луча која свијетли другима. Зато Киркегорд говори о Аврааму као „витезу вјере“: Авраам вјерује и кад се ником на вјеру не заклиње, и кад том вјером више ништа не добија, кад њоме све губи, кад му нико ту вјеру не свједочи и не потврђује, кад за њу мора да се одрекне свега што је у свијету воли, кад мора да жртвује и сина итд. „Витез вјере“ не тражи изван себе ни потврду ни разлог своје вјере. Тако и Његош: потврда вјере није у свијету, него у Лучи којом се уздиже изнад свијета. Витезови вјере су Игуман Стефан и Владика Данило: ништа из свијета (дакле, ништа показиво ни показивањем доказано) га не увјерава нити му даје основ и разлог за вјеру, него га све у свијету чини очајним! али разлог и извор вјере је непоказив, у њему. Тако и у Његоша. Он каже: „Свијет жељи не зна угодити!“:

До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетсво риче,
Сва му гледам гадна позоришта“
(гадне призоре)        (ЛМ, П, 181-190)

Витез вјере налази ослонац (и Бога!) „у свом срцу“, тј. у самом себи: у својој Лучи! Његова трагедија је у томе што је суочен са потпуним поразом и губитком свега на шта би се „у свијету“ (у показивој спољшњости) могао ослонити јунак! Па ипак, витез чува чистоту и обнавља ону невиност која је изгубљена Гријехом, Падом (страшћу). Хрисијанство Његошево није подложности подаништво овце, него витештво вјере пастирове!

Тема о односу епа и трагедије, јунаштва и витештва, вјере спољашње (као односа према спољашњем ауторитету) и вјере унутрашње садржи у Његошевој трилогији читаву европску историју духа, од Дон Кихота и Паскала, до Киркегорда и Достојевског, те је Његошево дјело позив да га расмотримо и доживимо са искуством историје европског духа.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 25-27) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, НАЦИЈА И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

4. Нација и трансценденција: ако је нација завјетна заједница – што подразумијева и Његошева трилогија, по чему Његош и јест „јунак Косовске мисли“ -, онда излази да нација није свјетовна заједница нити творевина (или појавни облик) неке друштвене класе; то значи да је нација историјска зато што не произилази из свјетовности (ограничености епохе), него из трансценденције: када искуство трансценденције омогућава људима да се лако разумију и сагласе, онда то они доживљују као припадност истој националној заједници. Наравно, није језик та супстанција нације, него духовно искуство (искуство трансценденције, завјета) о којем језик говори и које се језиком људима открива у њиховом међусобном саобраћању.

Са овоквим схватањем нације – које у Његоша није само „подразумијевано“, него је и изричито! – ми долазимо у ситуацију узајамног неразумијевања са метафизичким заједницама, чак у сукоб с њиховом метафизиком: то објашњава и судбину српског народа и историју српске националне идеје!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 24-25) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Зоран Глушчевић, ДУХОВНА МИСАО МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута.
Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака.
У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који
се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место
стварним завојицама логоса, ударио апстрактним
пречицама логике.“
М. Настасијевић

Да би се схватила и тачно интепретовала духовност коју је у себи носио Момчило Настасијевић, није неопходно познавати општу духовну физиономију породице Настасијевић као и њене духовне склоности. То су два духовна ентитета који имају заједнички духовни корен, али се онда међусобно диференцирају на начин на који се разликују креативна индивидуална мисао од мисли која изражава типично расположење и духовно стање једне одређене средине. И управо зато да би се подвукла и истакла разлика између индивидуалности и типичности, ја ћу се најпре осврнути на оно што је представљало заједнучку духовну основу целе породице, да бих онда учинио покушај да пратим колико је то могуће, смелу духовну радозналост и религиозну креативност Момчила Настасијевића, трудећи се да њено проучавање задржим искључиво на непосредним ауторовим исказима као и на крајње провереним и веродостојним сведочењима његових савременика.

Овај други део изучавања утолико је деликатнији и осетљивији што је сам песник правио разлику између онога што је намењено широј јавности и онога што је намењено ужем кругу посвећених и духовних једномишљеника или је било плод тренутних и непоновљивих визионарских сазнања. У првом случају, био је потребан велики индивидуални припремни рад на сопственом духовном самоусавршавању да би присутни уопште могао да прати излагање Момчила Настасијевића, у другом пак радило се о визионарском и видовитом надахнућу чија се открића нису могла сваком ни поверити и за чије се откриће нису могла сваком ни поверити и за чије је обелодањивање био неопходан известан проток времена и колективног искуства.

По свом духовном профилу, породица Настасијевић спадала је y оне српске куће y којима су морални темељ и основ представљали православље и прожетост српским националним осећањем, тј. емоцијом обојена свест о припадности српском народу. Та национална свест била је вишеслојна, имала је културно–антрополошку, историјску и етичку димензију, да би је онај стваралачки део породице извео као онтолошко–философску и естетичко-стваралачку категорију формулисањем теорије о „матерњој мелодији“. Православље је y породици Настасијевић било нераздвојно од националног осећања и имало је карактер јасне религиозне оријентације са свим елементима православне припадности и културно-антрополошким атрибутима. То православље имало је свој уобичајено ритуално–култни оквир са карактеристичним православним атрибутима, али је истовремено било основа за веома живо духовно струјање и духовну радозналост, чија је напетост нарочито расла на духовним састанцима који су се редовно одржавали у ужем или ширем пријатељском кругу.

Овде је прилика да се нагласи да кућа породице Настасијевић није била само један од најважнијих књижевних салона у Београду између два рата, него и једно од чувених духовних састајалишта српске интелектуалне елите. У духовним дијалозима расправљало се о духовној ситуацији времена, о односу науке и духовности, о путевима да се изађе из духовне кризе у коју је и нашу средину увукао материјалистички потрошачки карактер времена. На тим састанцима, нарочито y посебном ужем саставу, духовност је третирана не само као културолошки, социолошки и антрополошки феномен него и као подручје најинтимније индивидуалне креативности.

Предмет тих истраживања и расправа била су теозофска и антропозофска учења као окултне технике, али је Момчило Настасијевић, свестан духовног физичког ризика, остале чланове породице, који су показивали занимање за окултни феномен, држао по страни. Чак и Славомиру Настасијевићу, најмлађем члану породице, који је показивао изузетан дар за мистичну медитацију „забранио“ је бављење окултним радњама и антропозофијом: сматрао је да је само он у стању да издржи физичка и духовна искушења везана за антропозофска истраживања и мистичну праксу, и да би то за остале чланове породице могло бити погубно. Своја искуства и сазнања износио је у породичном и пријатељском кругу готово без ограничења и без обзира на то колико је ко од присутних био у стању да га прати, са изузетком визија y кoje je посветио само чланове своје породице. Сусрети су се одвијали y облику дијалога y којима су готово сви суделовали, али би на крају узимао реч Момчило.

Према општем мишљењу и исказима свих појединаца који су га знали, и који су са њим долазили у додир, Момчило Настасијевић је био човек изузетних квалитета. Изнад свега, он је био магијска личност. Кад би узео реч, све живо око њега би занемело и претварало се y yxo. Његова беседа имала је невероватну сугестивност која би преплавила све присутне и сав простор y тренуцима кад би његово излагање прелазило у чист занос. Свакако да је томе доприносила и посебна музикалност његове реченице, али је ипак пресудна била она унутрашња мелодиозност у којој су се стапали лично надахнуће и визионарска инспирација и која је зрачила ауром божанског послања.
За духовност Момчила Настасијевића карактеристично је једно стање духа које бих, y тренутном недостатку бољег израза, назвао панрелигиозност. Он проширује појам религиозне духовности на најкреативнију област људског духа, уметност и уметничко стварање доживљава и поима као религоизно надахнуће, као религију. Иако је Момчило Настасијевић, попут својих савременика психо–аналитичара, али сасвим независно од њих, сматрао да човеково несвесно представља неисцрпни извор и трезор уметничке инспирације, за њега стваралачка структура духа, која покреће и омогућује рад имагинације, извире y духу Божјем и ствар је божанске природе самог човека.

Зато он високо вреднује уметника и ставља га на божански пиједестал:

„Уметник је првобитно свештеник, маг, човек који има везе са надстварношћу, са оним што стварност делимично, или, ако хоћете, симболично представља. Али његов је значај је y томе што је он посредник између Бога, Универзума и осталих људи.“

Истина се не налази y материјалној љусци ствари, него негде y близини, испод љуске, где је скривена и куда је пут отворен једино уметницима, тим свештеницима божанске истине. Настасијевићев далеки духовни претходник немачки романтичар Вилхелм Хајнрих Вакенродер (Wilhelm Heinrich Wackenroder, 1773-1798) отворио је један од токова европског романтизма својим страственим стапањем уметности и религије, својим тумачењем уметности као религиозног доживљаја. У свом религиозном и духовном заносу Момчило Настасијевић је „рехабилитовао“ материју на тај начин што јој је одредио незаменљиву улогу духовног посредника кроз уметничко стварање, он је свој религиозни ентузијазам пренео на однос ствараоца према материјалу у којем ради, јер и сама материја као духовни посредник, попут Плотиновх тумачења, сакрализује један део себе у присном додиру са духом.

Настасијевић је обасјао уметнике једном духовношћу која црпе своју сакралност из улоге која им је припала:

„Они откривају божанску битност ствари и битност живота, они су нужно обожаваоци духа кроз материју, великог кроз мало, свеопштег кроз појединачно.“

После овога се можемо запитати како изгледа „божанска битност ствари и битност живота“ како их је видео Момчило Настасијевић у својим размишљањима и медитацијама?

Њега најпре занима однос човека и греха. Грех је, као што ћемо видети, стални пратилац људски али истовремено и шанса, и управо је тежиште на томе. Ево једне формулације која на први поглед личи на парафразу Достојевског:

„И знајте још ово: ко год се спустио y дубине пакла, тај је истим замахом узлетео у најетеричније висине раја. Једно без другог не да се замислити.“

Можда ова последња реченица исувише одаје трагове прагматичког искуства, можда је намењена једној религиозној дидактици која жели да ободри пали људски дух. Па ипак, овде се недвосмислено наслућује нешто много дубље него што су обзири према грешнику коме треба отворити духовну перспективу. У суштини, овде се ради о једном мистичном учењу y чијем је средишту корепативан однос добра и зла. Велико је питање да ли се овде не открива једна од тајни из учења Гнозе које се крију у езотеричној усменој традицији најстаријих јеврејских учења. И док је јудејској мистичној традицији дато само да усмено с генерације на генерацију преноси у најужем кругу свето сазнање о јединству добра и зла као најскривенијем божанском атрибуту, дотле је старим Феничанима било дозвољено да ту тајну материјализују и митологизују као култ првосвештеника и бога Абраксаса.

Момчило Настасијевић није спадао у људе којима је теолошка догма повукла границе сопственог религиозног и мистичног трагања за последњим истинама. Ма колико био православни хришћанин, његова се мисао слободно кретала духовним сферама не водећи рачуна да ли је y оквиру или ван оквира постојеће догме. Он је био духовњак који је самостално, мистично, визионарски, дубоко религиозном контемплацијом и интуицијом откривао духовне истине доживљавајући их и осећајући као живу стварност. Добро и зло за њега се међусобно условљавају и вредносно, у коначном духовном збиру и ефекту, стоје на истој духовној равни. Као корелативни збир, они духовно подстичу и утичу на духовну и моралну еволуцију, и ту се заправо крије једна од најдубљих, највећих и неразрешивих тајни религије, наиме тајна извора и сврхе зла.

Уметност је посредник између човека и Бога у ствари зато што се божанство као и божанске истине не могу појмити али се могу осетити, а то је подручје y којем се суверено и непогрешиво креће уметнички стваралац. За Момчила Настасијевића уметност је у својој битности религија, и, исто као и религија, она тежи

„да скине вео са непробојне стварности, те открије истину постојања. Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе. Надстварност се не да појмити али се да осетити.“

Емоција, интуиција, медитација, мистична визија су средства помоћу којих се може наслутити коначна и суштаствена истина, док разум, нарочито кад је у служби материјалног прогреса и борбе за животни опстанак, не само да збуњује човека него га наводи на скроз погрешан пут. Уметност је дакле једино средство апсолутног сазнања, а апсолутно сазнање се стиче или осећа или наслућује само у сусрету са Богом. Зато човечји дух тежи

„да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. – Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог.“

Суштаство Бога уједињује атрибуте истине и лепоте. До њих човек може допрети само ако негира сопствено еготично, разједињавајуће и искушењима разума подложно Ја. Мистично стапање с Богом јесте једини прави и сигурни пут до лепоте. Бог је дакле извор свега, а уметност је мистична спона између човека и Бога. Уместо формуле „уметност ради уметности“ коју су лансирали наши рационалистички програмским дефиницајама, од националне преко идеолошке до социјалне, Момчило Настасијевић је још 1922. године, дакле у тренутку кад је имао двадесет и осам година (рођен је 1894, умро 1938. године), поставио следећу формулу: Уметност ради људске душе.

Људска душа је y y првом плану, а то значи преиспитивање целокупне људске историје заједно са свим последицама до којих је довео рационалистичко–позитивистички ток инициран на Западу и материјалним прогресом наметнут као главни и пресудни критеријум савремене цивилизованости, националне успешности и духовне добробити. Али је ствар у томе што се под капу материјалног прогреса не могу ставити све друге димензије људске егзистенције нити се њиме могу задовољити далеко важније, пресудне духовне потребе људске природе, а да и не говоримо о есхатолошком концепту историје и друштва. Основу религиозне философије Момчила Настасијевића представља уверење да човек, свет и Бог сачињавају једно неразлучно тројство. То је пандан св. Тројици или, тачније, начин на који се она мултипликује у живом и мртвом свету који је Бог створио. Било на ком месту овог тројства да пукне ланац, човек је y губитку без обзира како сам, рационално, доживљавао тај нови статус. Између та три члана постоји и продуктивно делује једна спиритуално-магијска веза која се корени y Господу и коју човек не сме и не може раскинути без трагичних последица по своју будућност, или, без губитка „самог себе“, како каже Момчило Настасијевић.

Момчило Настасијевић је увео у нас и израз „изопачена религиозност“ чему приписује све заблуде и обмане које настају на тај начин што се човек нашег времена, а то не траје од јуче него од ренесансе, рационализма и просвећености, без остатка и са крајњим поверењем предао интелекту и рацију насупрот интуицији, емоцији, љубави и религиозности. Овде препознајемо један од ирационалних токова савремене мисли који је заступао готово истовремено и Карл Густав Јунг, сматрајући да је позитивистички дух у западном хришћанству пореметио равнотежу измећу рационалног и ирационалног, измећу разумског и емотивног, измећу материјалистичког и спиритуалног у корист оног првог, чиме је настао опасан расцеп y колективној свести западног човека. Момчило Настасијевић је имао готово непогрешиву интуицију да пре многих културолога и социолога и на Западу и на Истоку осети долазак разорног духа времена, времена технологије, потрошачког друштва, јаловог интелектуализма и погубног материјализма, он је мећу првима дигао глас противу, како он каже, машинизације уметности (1936), опредељујући се одлучно и страсно за уметност која је равна духовности и религиозној свести.

У свом историјском ходу човек је изгубио праву оријентацију:

„У пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у истинитост својих корака. У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене y проклетство), човек је, место стварним завојицама логоса, Ударио апстрактним пречицама логике.“

Човек је рођен да буде слободан и да све одлуке доноси по сопственој савести и процени. Али слобода није само безгранична могућност него и вишеструки изазов скопчан са одговорношћу. Ако се слобода злоупотреби, а то значи изврши погрешан избор, онда се отвара нездрави процес ослобођења. Привидно је и лажно оно ослобађање које ласка људској сујети јер оставља утисак као да је циљ слободе раскидање свих веза са светом, природом и општим законима бивствовања. Уместо стварног ослобођења, човек се одвојио од света и тако сам себи припремио духовну смрт.

Међутим, пошто свет и човек имају заједнички духовни основ, одвајање од света неминовно значи кидање са духовношћу у самом себи, негацију оног заједничког и јединственог духовног добра које повезује све бивствујуће у свету, природи и космосу. Отуда,

„свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим собом.
Те у обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је божји ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе.“

За Момчила Настасијевића стварање је било морални и религиозни чин у најсуштаственијем смислу речи, јер се радило о спасавању људске душе. Свет је већ био толико огрезао у дух материјализма да више није било живог кутка

„у који већ није продро, под маском просвете и са девизом напретка, разорилачки дух времена?“

Док је Херман Хесе то исто међуратно доба у којем је захуткали материјални прогрес рушио све духовне и моралне вредности назвао „фељтонско доба“, Момчило Настасијевић га је назвао, још адекватније, „антистваралачко време“, чиме је истовремено одредио његове обадве негативне димензије: једну која је девалвирала уметност и другу која је разорно деловала на дух. Иако је проповедао борбу против „антистваралачког времена“, он је био свестан, дубоко прожет духовним и моралним консеквенцама на које обавезује духовна позиција са које је мислио и делао, да су и борба и њена оруђа нешто што спада у нижу категорију како у односу на човека тако и у односу на циљ. Он се ужасавао ових речи зато што обе обесвећују човекову духовност.

„И јер борба, макар и за праведну ствар, ипак је борба: и оруђе, макар се њиме и само зло хтело искоренити, ипак оруђе.“

Уместо тога, он је имао пуно поверење у моћ духа која се заснива на љубави:

„А изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.“

За песника интиуција представља нераскидиву везу између двеју суштина, суштине себе и суштине света, што практично значи да је интуиција божански орган којим се остварује међусобно повезивање човека са духовном суштином свега што постоји. Ниједан наш стваралац пре Момчила Настасијевића није не тако далекосежан начин и са таквом доследношћу изједначио ова два ентитета: уметност и религију, стваралаштво и духовност. Уметност је уздигнута на ранг божанског органа којим се, односно преко кога се остварује духовна веза између човека и његовог исходишта.

Шта је онда задатак савременог човека суоченог са страшном и незадрживом најездом агресивних и деструктивних сила тоталитаризма, материјализма, идеологија, комунизма и фашизма с једне стране, и, с друге стране, и паралелно и y корелативнoj, узрочно–последичној повезаности са тим, са онечовечењем, обездуховљењем, претварањем човека y објекат мрачних и разорних сила зла које наступају под примамљивим заставама лажног благостања, социјалне правде, „новог поретка“, који ће задовољити све интересе и „усрећити“ све људе, проглашавајући култ интереса и силе за једине друштвене вредности.
Ево шта на то каже песник:

„Утирање пута, пагани преображај себе, и биолошког и духовног, процес човека ка нечему што се тек има остварити y чисто људско; што је и чистина и пуноћа себе: живо y пуном смислу, и телом и духом, али без признака ма каквог узвишења, ма каквог пада.“

У међуратном добу постојале су и цветале разне теорије о будућности и циљевима људског рода. Док су сви обећавали нешто ново што ће усрећити човека и што га, на крају крајева, неће ни стајати великог напора, визионари духа попут Момчила Настасијевића видели су излаз из свеопште кризе y нечем сасвим другом: y човековом повратку самом себи као отелотворењу интегралне људскости. То је један идеалан духовни образац за чије је остварење Момчило Настасијевић предвидео и формулисао одређене психолошке и моралне поступке. Није се радило само о формулисању Идеала него и о практичним упутствима како да се он оствари.

Пре него што се осврнемо на њих, треба истаћи дубоку песникову проницљивост кад се ради о постављању психогенезе целог тог поступка унутрашњег преображавања и духовног уздизања. Момчило Настасијевић није био само апстрактан теоретичар и морални философ. Он је увићао и истицао реалне психолошке покретаче и механизме који готово да принуђују човека да се отисне на овај пут унутрашњег усавршавања и самопревазилажења:

„Једно је ван сваке сумње: узнемиренима од постања, дубоко сазнамо, једини је исход умирити се. Без чега, тамни од искони, смисао нашег немира преобратио би се y бесмисао и беспуће.“

Немам довољно речи да истакнем да се овде не ради само о једни генијалној психолошкој и психотерапијској аналитичкој формули којом се објашњава порекло унутарњег динамизма који покреће човека напред, мада би и то било сасвим довољно. Међутим, ова формула објашњава генезу зла, али дефинише и човека, његову егзистенцијалну и онтолошку суштину коју са лакоћом преводи y сасвим савремене оквире и токове, и то оне који ће постати владајући тек после Настасијевићеве смрти, y налетом раздобљу после завршетка Другог светског рата.

На почетку човекове историје и развоја био је немир, каже Момчило Настасијевић, заправо човек је рођен или створен с узнемирењем као сажимајућом и основном мером свога сензибилитета. Веома је блиска и чак неминовна иако неисказана идеја да љубав и немир иду заједно, али не само та два ентитета него и онај трећи, нагон за сазнањем. У даљој елаборацији могло би се утврдити да је унутрашња узнемиреност дар Духа Светога, јер само особа која лако и непогрешиво реагује на збивања око себе и y себи стиче основне психодинамичке предуслове за унутрашњу еволуцију. Немир који је човеку од искони дат као тамни и нејасни импулс који треба испунити смислом нагони човека, као какав психоенергетски имеператив, да трага за општим смислом и свог и општег постојања: човек не може да издржи немир или страх и зебњу, немир тражи да се заврши у смирењу, а умирити се значи досегнути прави смисао. Тиме је дата и формула о пореклу немира: немир или страх настаје у одсуству смисла, па је тако Момчило Настасијевић антиципирао психолошку теорију Виктора Франкла о одсуству смисла као узрочника неуротичких обољења.

Сȃм немир потенцијално садржи и скривени смисао иако сваки немир не води до правог циља. Али ту је стваралачки потез, како каже песник, а то је процес кроз који се y уметности открива и отелотворује смисао, јер је уметничко дело носилац смисла. У одсуству духовности, немир води у беспуће и бесмисао, у ствари y зло. Што значи, и зло и добро, и пут у свесмисао и пут у бесмисао, имају један те исти основ, један те исти корен: немир који је човеку дат од постања. Само од човека зависи како ће искористити тај тамни подстицај који може одвести човека y два сасвим супротна смера.

Момчило Настасијевић покреће и питање односа према природи констатујући да је развој цивилизације удаљио човека од природе. Човек не може више да се врати природи на начин који је остварио y своје прадоба, али не може ни сасвим да се од ње удаљи. Човек се разликује од осталих бића y природи по томе што он није само биолошко биће чији је једини и финални смисао да се роди, расплоди и ишчезне. Имајући y виду да је човек свестан свог положаја и своје делимичне издвојености из општег тока ствари, на коју га је странпутицу довео погрешан историјски ход, али са очуваном тежњом да се оствари y свом сопственом, Момчило Настасијевић дефинише човека као урођену неравнотежу која би свом силом да се уравно тежи и као урођени немир који би свом силом себе да се умири.

Неравнотежа и немир два су психоенергетска покретача оне унутарње динамике којом човек обликује свој духовни лик, било на добро било на зло. Остварити се као човек значи не само испунити свој живот смислом који је изгубљен него и постићи равнотежу односно мир који је нестао заједно са смислом. Да би то постигао, човек мора да преболи плод сазнања добра и зла који је једном већ окушао и који га непрестано прати као првородни грех. Отискујући се низ стазу знања, човек је развијао и повећавао укупна знања која су доступна разуму, и тиме достигао тачку развоја потпуно супротну почетној тачки када је поседовао чедност апсолутног незнања. Његов је циљ да „адамским крајем“, како каже песник, затвори „круг адамског почетка“. Пред њим је дакле парадокс да помоћу чедности апсолутног свезнања досегне чедност апсолутног незнања, одакле и почиње његова историја.

Овде нас Момчило Настасијевић неодољиво подсећа на своја два велика претходника о чијим ставовима, колико ја могу да судим, није био информисан: то су Хајнрих фон Клајст (Heinrich von Kleist, 1777-1811), чији се теоријски текст о позоришту лутака бави адамским кругом који треба да испише човекова духовна еволуција да би се испунио смисао историје и постигао есхатолошки циљ људског рода, а други је Франц Кафка (Franz Kafka, 1883-1924), чија су се главна дела појавила y јавности тек после Другог светског рата, што значи да Момчило Настасијевић није могао знати за Кафкине ставове.

Према теорији „адамског круга“, апсолутно знање и апсолутно незнање се поклапају, те човек унатраг мора да опише тај круг, од апсолутног свезнања, које је једино чедно јер је доступно само Богу и јер је божје својство, до апсолутне чедности првобитног незнања, јер је оно самим чедним неразликовањем добра од зла штитило човека од зла и стварало му само путеве добра. Пошто човек није у стању, и поред свег заваравања о научном прогресу, да достигне ступањ апсолутног свезнања, на којем се постаје апсолутно чедан, остаје му само други пут до чедности, пут апсолутног незнања.
Међутим, пошто се човек родио извитоперен, неизграђен и ненађен, с једне стране, и пошто је, с друге стране, занесен и понесен разумом помоћу којег је мислио да може постићи све, уобразио да се цела историја своди на материјални прогрес, он је постао жртва разних илузија од којих је највећа илузија она о личној користи као најважнијем или чак једином циљу који ствара врата среће и завршава историјско послање човеково.

Проблем историјског и есхатолошког смисла људског рода и људске цивилизације Момчило Настасијевић преноси на унутарњи, духовно–морални план и дефинише га као судбоносно питање како преовладати свој сопствени егоизам. Тиме је неминовно покренуо и питање зла. У антрополошкој дефиницији човека нема y Момчила Настасијевића илузије ни идеализма. Човек је за њега амбивалентно биће, он носи y себи зло и отуда је дужан да га савлада и одстрани из себе. Субјективно зло не може се оправдати па чак ни објаснити објективним злом, оним које доносе објективне околности и друштвене прилике или неприлике. Момчило Настасијевић их не негира, али и не преувиличава. По њему, саме Прилике не могу оправдати

„скривено зло y бићима. И, ако су зле прилике, несумњиво још гори је човек y њима.“

Момчило Настасијевић је то зло или један извор зла открио y биолошком нагону за опстанак, који је својствен сваком живом бићу, па и човеку. Простори унутрашњег зла у човеку испуњени су нагоном за самоодржање:

„У нагону да опстане, човек највећим делом, још увек као животиња, сву силину борбе преноси на друге, иако је, ако не доживео, оно бар сазнао истину да му се пре свега треба борити противу самога себе.“

Ево битне разлике између марксистичке теорије о класној борби и Момчила Настасијевића. Марксисти су дарвинизам, општу теорију о борби за биолошки опстанак, пребацили на друштвени терен и класну стратификацију друштва, проглашавајући класну борбу за врховни покретач друштвеног развоја а утопијски идеално друштво за једину социјалну средину у којој човек може да се оствари у пуној људскости. Искуства социјалистичких друштава показала су да је Маркс био потпуни игнорант људске антропологије: ни y једном од тих експерименталних друштава соцјалистички поредак нити је испунио економска очекивања нити је човека учинио бољим.

Антропопогија Момчила Настасијевића иде сасвим супротним смером: она полази од поставке да зло није производ околности нити га промена околности може уклонити. Оно није само „напољу“ y приликама и социјалним односима, него још више y човеку као индивидуи и појединцу, али и као људској врсти. Док се човек не преобрази, не промени изнутра, нема ни општег, социјалног напретка. За Маркса, који не признаје аутономију морала, уопште се не поставља питање зла, него само ко ће коме чинити зло. Дефиниција зла и „право“ на зло обележени су класном припадношћу. Све што наступајућа класа чини – дозвољено је y име историјског прогреса, а пошто реална историја престаје ступањем на власт пролетерске класе, њој је све дозвољено y име материјалистичке утопијске есхатологије.

За Момчила Настасијевића ствари стоје управо cyпротно: његова антропологија и метафизика зла показују да примена зла, без обзира y Koje сврхе, наноси свакоме зло, и ономе ко га подноси и ономе ко га чини, чиме се само повећава општа „количина“ зла y свету.

„Овако, чинећи зло другоме свога добра ради, зло y ствари је и ономе ко га чини и ономе ко га трпи.“

Борба за опстанак је извор зла. Оног тренутка кад човек подлегне том нагону, не може више избећи његове даље психолошке консеквенце. Нагон за опстанак и похлепа међусобно су каузално повезани, а похлепа је узлазна страст која се не може задовољити, те зато повлачи за собом једну негативну последицу: стрепњу да сопствени грабеж не постане плен туђег грабежа. Тако се склапа ланац зле крви чији је извор y поседовању. Човек изгледа није y стању да поднесе стање немања јер је дефиниција егоистичног човека човек од поседа. Чим се y човеку пробуди тај нагон, нагон за поседовањем, чим њиме овлада, он упада у један психолошки ланац који га претвара y објект са свим последицама које сам изнео.
Отуда је по Момчилу Настасијевићу једини природан Пут супротставити се егоизму и од објекта похлепе постати субјект жртве.

„Свеопшти је пут указати појединцу да себе, и као тело и као дух, сведе на пут жртве (читај: ослобођења себе) кроз некори– стољубиву делатност руку или мозга, свеједно. Опасност је за човека хаос једне борбе за опстанак, ако свако Ја однеговано у „светом егоизму“ посегне за далеко више но што му је неопходно.“

Момчило Настасијевић најпре упозорава каквим се све опасностима, и психолошким и моралним, и физичким, излаже човек који делује искључиво по егоистичком нагону, и до каквих катастрофалних међуљудских односа доводи егоистичка заслепљеност сопственим интересом и сопственим добром:

„У односу човека према човеку признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских Односа.“

Зато он излаже један сасвим супротан програм моралног и психолошког преображја у коме ће човеку искључива мотивација бити туђе добро, јер

„истинско добро себи само је оно, које се доживи не себе већ другог ради.“

Оно што на први поглед може изгледати као да разара личност до y саме њене темеље, то ће је тек утемељити пошто се трајни и сигурни основ личности постиже тежњом и радом за туђе а не за сопствено добро. Потпуно остварење човека, његова пуна вредност, оно y чему он сам себе искључиво може доживети као интегралну личност

„једино се испуњава у тежњи да оним што је најбоље у нама вежемо се за друге, да себи најдражи део себе уложимо y дело које ће припасти свима.
Разрешење човека, његов чист лик, настане од тренутка кад светињом себе посвети друге. И колика је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другога ради.“

Ове реченице, као уосталом и сви други текстови, имају аутентично исповедни карактер: то нису апстрактна разматрања него интензивно проживљена исповедања иза којих стоји лично искуство. Све што је написао о судбини човека и духовној драми свога времена, Момчило Настасијевић је лично доживео и проживео као најинтимнију драму. Он не даје апстрактне савете него уопштава и синтетизује властито искуство, између свог живота и погледа на свет он је повукао апсолутни знак једнакости, и зато је његов живот најсигурније и највредније мерило вредности онога што је мислио и што је другима саопштавао као морално и духовно опредељење.

Испунити своје животно послање за њега је значило вратити се духовним стазама и сатанизовану људску природу преобразити, тешким и пожртвованим напором, y анђеоску, светлосну духовност. Он је и сасвим прагматично прописао пут којег се и сам придржавао без оклевања и самилости. Његова девиза гласила је: ослободити се сатанизма y себи путем забране. Забрана је оличена и дефинисана y Мојсијевим таблицама, y десет основних забрана, а то значи спутати собом самог себе, анђеоском стегом оковати у себи разврађену звер, а онда направити скок: из самозабране у самоослобођење.

Момчило Настасијевић је, као и Франц Кафка, носио у себи дубоки страх од нагонске природе која као развратна звер прети да потопи у човеку све што је цивилизација и култура створила и подигла као одбрану од нагонског и анималног. Расцеп између анималног и одуховљеног он види као проблем потпуног поробљавања или ослобођења људске природе. Очигледна је антиномија y томе како помирити две супротности: завођење потпуне стеге над својом нагонском природом (Фројд би рекао над принципом задовољства, што значи над Идом који не зна ни за каква ограничења, тј. оличује слободу чулног хаоса) и потпуно ослобођење човека као субјекта. Фројд је ту антиномију решио на тај начин што је увео принцип реалности којим се коригује и уравнотежује принцип задовољства.

У Момчила Настасијевиђа проблем је много тежи и изискује много веће жртве. Човек је рођен да буде слободан, а бачен је y наручје посуврађености. Он мора да учини оно што бити не може: да силом постане слободан! Ослободити се за Момчила Настасијевиђа значи постати неосетљив и непријемчив за искушења без насилне принуде над собом. Али да би се то постигло, мора се проћи кроз фазу принудног самоограничавања, самоспутавања.

Човек y ствари мора двапут да се ослободи: прво, искушења своје анимално–нагонске природе, што се постиже добровољном самопринудом одрицања: и, друго, сопствене самопринуде којом је обуздао своју нагонску и развраћену анималност. На том путу човек мора себе измождити, па ће y том процесу или сам себе упропастити или ће себе спасоносно преобразити у неки чисто људски квалитет.

З. Глушчевић, „Духовна мисао Момчила Настасијевића“, у књизи: Ратне игре око Косова, „Ривел Ко“, Београд, 1998.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute

Жарко Видовић, ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ЕПОХЕ

Вријеме и свјетовна збивања (једном ријечи „свијет“) носе собом промјене које значе смрт и нестајање једних, рођење и живот других. Ако се упркос тим збивањима (тј. упркос „свијету“) одржи ипак некакав континуитет, нешто исто, онда је тај континуитет преобразио вријеме и „свијет“ у историју! То исто и континуитет тражио је Хегел у Апсолуту, тј. у појму, у фикцији, у апстракцији, у нечему непостојећем. Зато се Киркегорд, Његошев савеременик (рођени су обојица исте, 1813. године!) супротставио Хегелу и засновао своју философију егзистенције. Сачувати континуитет упркос времену и нестајању једних, а настајању других, сачувати идентитет упркос смјени покољења, то значи одољети времену и против њега одржати историју. Али историјом не можемо назвати непрекидност једне фикције, него непрекинут живот једне духовне заједнице. Зато историја и историјска свијест значе човјекову способност да се супртстави свјетовности, времену,ништавилу, па и „хоризонту епохе“. Али историја, то супротстављање епохи и њеним границмаа, излажење из хоризонта њене затворености није могуће никаквим искуством.

У тој чињеници види метафизика своју шансу:
континуитет се одржава, заједница историј-
ска се одржава, а при томе не помаже никакво
искуство, па према томе ни мишљење које би
било мишљење о искуству. Из те независности
историјског континуитета о искуству мета-
физика закључује о „Апсолуту историје“.

Супротстављање епохи или времену је могуће само као превазилажење (трансценденција) сваке епохе, свијета, свјетовности и времена уопште. То превазилажење, међутим, није у моћи мишљења. Киркегорд га види само у религији, те је зато аутентична само религиозна егзистенција: само се религијом егзистенција одржава напсупрот времену и свијету. Ками то превазилажење види само у револту против метафизике, а тај револт је револт умјетности. Да би Запад (а Ками га, насупрот Југу, Медитеранској цивилизацији, назива Сјевером) био за то превазилажење способан, он би морао да се врати „мисли Југа“. Превазилажење је тајна самог живота и само превазилажењем смо у стању да живот и волимо.

Његош то супротстављање времену – и чување Историје, као непрекинутог тока – приказује у Лучи Микрокозма: као уздизање – не трансценденцију, него „асценденцију“ – изнад времена и свијета, у Небеско царство. Зато није чудо да се Косовски завјет и завјетна (непрекинута национална) заједница, њена историја, могу тумачити и поново у свијести довести само поезијом: и само завјетно (Косовско) Небеско царство је у Њеогша поезија! и то „свештена поезија“ (дакле, као Литургија); оно је једино превазилажење и оно се збива само у човјеку појединцу (у његовој Лучи), као његова егзистенција. Оно није пуки револт умјетности против метафизике, него уздигнутост Луче човјекове изнад сфере у којој би још могла да га дохвати метафизика!

Тако је Његош учинио Косовски завјет актуелним у вријеме, када је то изгледало немогуће, кад је изгледало да је нововјековна култура (епохално затворена у свој хоризонт) тражила од српске интелигенције да завјет заборави и да се тако коначно „европеизује“!

Данас ми за то превазилажење епохе (чување историје, континуитета, идентитета) очекујемо охрабрење од истих оних великих народа и њихових култура од којих смо, као највишу „мудрост“ примали метафизичко увјерење да се историја састоји, напротив, у прилагођавању епохи (тј. јачем), у промјени или губљењу идентитета, у револуцији као уништењу континуитета. Да ли је могуће да ми у таквој ситуацији не будемо  свјесни Косовског завјета, тј. да убдемо равнодушни према Његошу, завјету и завјетном, духовном (једином могућем) карактеру заједнице.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 13-15)  Филип Вишњић, Београд, 1989.

Жарко Видовић, КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ КАО ТЕЖЊА НАДСВЈЕТОВНОСТИ

У поезији је једини спас од апсурда нововјековне кулутре: тако мисли Његош, а сто година послије Његоша и Албер Ками (рођен 1913), у својој „мисли Југа“! Својом свјетовношћу нововјековна култура открива свој апсурд чим се духован човјек заинтересује за смисао те културе (епохе). То откриће води човјека у револт. То откриће припада поезији. Њој припада и револт. Његош у самом почетку Луче Микрокозма, у Посвети, говори веома снажно о бесмислу, апсурду: не самог живота и природе, не свијета како је створен и човјека, него о бесмислу свјетовности, човјекове прилагођености свијету (спољашњости) и утопљености у свјетовност. Из тога апсурда је могуће спасити се само уздизањем у Небеско царство (Косовског завјета!). То уздизање се постиже „свештеном поезијом“, дакле, пјесниковом, пророчком, Богом надахнутом Литургијом, Лучом.

Но Његош иде даље од Камија. Док Ками вјерује да се бесмисао открива само у нововјековној („сјеверној“, западној) епохи историје и цивилизације, те стога сматра да се треба вратити „Југу“ (Медитерану, као епохи), Његош види бесмисао у свјетовности свих епоха: и у медитеранском (византијској); „Мухамеде, то је за Герутку“ (ГВ,18) тј. и Византија је заслужила да буде срушена.

„Герутка“ је тада био оличење Византије,
а њу је срушио ислам, „Бич божији“,
Мухамед. Његош у Свободијади и Турску
назива Византијом!

Излаз из бесмисла неке епохе (сваке епохе) није у другој епохи, у промјени, у „прогресу“, него у надсвјетовности: из сваке епохе свјетовности излаз је само у поезији, и то „свештеној поезији“! И српско царство је пало због гријеха: утопљени у свјетовност, Срби су своје царство лишили смисла, те се Бог „на Србе разљутио“ (Коло у ГВ, 198-290). Косовски завјет, као тежња надсвјетовности, је порука настала из пораза једне епохе, али порука важећа за све епохе, па и за ову садашњу: бесмислена је без завјета, а до завјета се стиже свештеном поезијом, а не неким „прогресом“, прелазом из једне епохе свијета у другу (исто тако приземну, свјетовну) епоху.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 70-71) Филип Вишњић, Београд, 1989.