Лаза Костић, НЕМА ЗЛИХ ЖЕНА, СВЕ СУ ЖЕНЕ ЛЕПЕ

Кад смо се последњи пут састали, драги моји слушаоци и слушалице, говорио сам о злим женама. Ви би(сте) можда зактевали да сад, у накнаду, буде једаред реч о добрим женама. Јер добро је лице, а зло је наличе. Само што у женâ нија као у другога света, није злу противно добро већ лепота, што ћу се мало после потрудити да вам докажем. О злим женама смо се уверили, ако се још толико сећате, да их нема, јер које су збиља зле, те нису више жене већ нека друга створења. Па као што ми је мило било уверити вас да ниједна од моји(х) слушалица није зла, тако ће ми још милије бити ако вам овом приликом разложим да су моје слушалице све – и лепе. Али то у једну руку није нужно доказивати што сваки види, а у другу руку било би можда теже него што се чини; свет је данас врло неповеран.

Сад, зашто не говорим о добрим женама? Већ и зато што је обично женским милије кад им кажете да су лепе (јер тако се, напослету, у свима језицима и зову: лепи свет!), него да су добре. Кад се каже о каквој жени да је добра, то се обично додаје нешто: добра је, сирота; ал’ муж! сачувај боже! – Е, ал’ дабоме, са самом добротом није се могла дуркчије ни удати итд. – Па зато често није ни њој самој мило кад јој свет каже да је добра. Исто тако, као што ће свака пре поднети кад јој се каже да је зла него да није лепа. Ето зашто само онда говорио о злим, а зашто говорим сад о лепим женама.

Пре света морамо знати да има двојко лепи(х) жена: лицем, или споља лепи, и скроз лепи. О лепушкастим, о пријатним, о милокрвним, о враголастим и другим сурогатим, заменицима лепоте, нећемо сад разговарати. Нас ће се само тицати чиста, призната лепота у животу и песми.

(…) Кад је разговор о лепим женама, онда не треба разлагати шта је то лепота. У томе баш и јесте божанствена моћ лепоте што то није мисао науке, која би се дала научити и размишљањем развити, нити је пука животињска потреба човека, што би је могли друштвеним установама усавршити, већ је урођено чуство, које се искуством и размишљањем само може затупити ил’ изоштрити, никако пак створити. То урођено чуство лепоте казује нам да лепоте мора бити потпуна. Зато у лепе жене замишљамо и лепо срце и лепу душу. А кад не нађемо да је тако, онда се љутимо. И право имамо што се љутимо: леп образ, без лепе душе, то је безобразлук.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 71-73), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s