Као виду – мрежњача, као глас – грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је – уму
заклео сам се: вратићу дар свој – њему
Прапочетном животодавном начелу.
А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.
Ја нисам речник од речи састављао,
Већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, –
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.
Зашто учих скиптар – да се не савија,
Лук – да се извија, птице – о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,
И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!
1965.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 