Жарко Видовић, УМЈЕТНОСТ УМЈЕТНОШЋУ

(…) За разумијевање умјетности (и поезије) није довољан разум (моћ мишљења), јер разум (рационална обрада искустава, података и утисака) мора већ имати на располагању свој предмет и „материјал“ у чијем стварању или добављању он сам није могао имати никаквог учешћа, јер само умјетношћу може бити стечен умјетнички „материјал“ који ће бити обрађен разумом. Као моћ мишљења, разум мисли само о искуству. Ако то треба да буде искуство умјетности, онда је оно  и стечено умјетношћу коју је у нама пробудио сам пјесник, тако да се ми непосредно сјећамо не саме пјесникове поезије (Његошеве), него оног нашег посебној осјећања, поетског осјећања којим смо доживјели Његошеву поезију: она је посредована нашим сопственим осјећањем његове поезије; то наше осјећање је у непосредној вези с Његошевом поезијом јер је она, та поезија, пробудила у нама, као свој одјек или Лучу, то наше осјећање. Музика се схвата само музикалношћу („слухом“), као одјеком музике коју слушамо. А онда ми можемо да мислимо – не о тој самом музици, него – само о нашој музикалности, о нашем сопственом сјећању на доживљај те музике, о нашем музичком искуству. Прије него што ће настати мишљење о нечему, мора му бити прибављен „материјал“ (предмет мишљења), а у прибављању тога „материјала“ мишљење нема никаквога учешћа! то прибављање је у „надлежности“ доживљаја или осјећања (поетског, музичког итд., већ према томе о којој умјетности и умјетнику је ријеч). Тражи се, дакле, херменеутички приступ, јер је метафизички приступ – као изразито нововјековни, „књишки“, са својом методологијом неограниченог повјерења у саму моћ мишљења! – приступ немоћан и конформистички.

Умјетност, дакле, може бити схваћена само умјетношћу (а не науком или мишљењем), тако да мишљењу (науци) преостаје онда само да, на свој начин (поимањем), обради умјетничко искуство читаоца, тј. да научник обради само своје сопствено сјећање на свој умјетнички доживљај неке умјетности. Ако нема „слуха“ (тј. доживљаја), узалудна му је наука; метафизичке методологије се лаћају управо зато што или немају „слуха“ за аутентичан доживљај дјела, или немају времена потребног за доживљај сваког појединог од оних дјела о којима ипак желе да донесу свој суд, те онда доживљај умјетности замјењују појмовима умјетности, у оквиру неке – наравно метафизичке! – свеобухватне историје књижевности (свијета, Европе, неке нације, неке епохе или периода).

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 22-23) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s