Жарко Видовић, ВИТЕШТВО И ТРАГЕДИЈА

6. Витештво и трагедија, трагедијска свијест: не само Марко Миљанов, него већ и Његош разликују витештво (чојство) од јунаштва. У пјесми Кула Ђуришића, стих  74, Његош каже (о Тодору, пиперском сердару) Јунак добар, ма образа нема“; такво јунаштво, без образа и чојства, Његош, и народна пјесма понекад, признаје и Турцима (мада „нико крупно ко Турчин не лаже“). Турчину се признаје јунаштво, али не и чојство! Разлика између витештва (чојства) и јунаштва је као разлика између трагедијске и епске свијести (тј. трагедијског и епског осјећања свијета и живота). Епско схватање је укључено у Нови вијек, али да би у Новом вијеку било не само парализовано, него и онечишћено једним посебним гријехом: у Његошевој Лучи Микрокозма јунаштвом се одликује и горди (влатољубиви) Сатана и његови легиони према којима Његош ипак успијева да у нама (епски васпитаним генерацијама) изазове презир и чак гађење. С тим нововјековним поразом епског схватања, могућност човјечности (чојства) и достојанства је преостала још само у трагедијском осјећању живота. То осјећање је витешко (или чојствено). Оно се постиже – не рационално, него превазилажењем у којем се поново стиче изгубљена чистота првобитног епског, јуначког осјећања. За разлику од јуначке вјере (јуначког, епског осјећања свијета и живота), трагедијска вјера је витешка, унутрашња, вјера Луче. Милош Обилић је јунак вјеран самом себи и Богу у самом себи! Јунаку је потребан спољашњи ауторитет, а витезу није, него је он сам Луча која свијетли другима. Зато Киркегорд говори о Аврааму као „витезу вјере“: Авраам вјерује и кад се ником на вјеру не заклиње, и кад том вјером више ништа не добија, кад њоме све губи, кад му нико ту вјеру не свједочи и не потврђује, кад за њу мора да се одрекне свега што је у свијету воли, кад мора да жртвује и сина итд. „Витез вјере“ не тражи изван себе ни потврду ни разлог своје вјере. Тако и Његош: потврда вјере није у свијету, него у Лучи којом се уздиже изнад свијета. Витезови вјере су Игуман Стефан и Владика Данило: ништа из свијета (дакле, ништа показиво ни показивањем доказано) га не увјерава нити му даје основ и разлог за вјеру, него га све у свијету чини очајним! али разлог и извор вјере је непоказив, у њему. Тако и у Његоша. Он каже: „Свијет жељи не зна угодити!“:

До вратах сам изника Тартара,
Ад на мене са проклетсво риче,
Сва му гледам гадна позоришта“
(гадне призоре)        (ЛМ, П, 181-190)

Витез вјере налази ослонац (и Бога!) „у свом срцу“, тј. у самом себи: у својој Лучи! Његова трагедија је у томе што је суочен са потпуним поразом и губитком свега на шта би се „у свијету“ (у показивој спољшњости) могао ослонити јунак! Па ипак, витез чува чистоту и обнавља ону невиност која је изгубљена Гријехом, Падом(страшћу). Хрисијанство Његошево није подложности подаништво овце, него витештво вјере пастирове!

Тема о односу епа и трагедије, јунаштва и витештва, вјере спољашње (као односа према спољашњем ауторитету) и вјере унутрашње садржи у Његошевој трилогији читаву европску историју духа, од Дон Кихота и Паскала, до Киркегорда и Достојевског, те је Његошево дјело позив да га расмотримо и доживимо са искуством историје европског духа.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 25-27) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s