Алек Вукадиновић, ЗОРА, ЗОРА ДЕЧАНСКА

8. август

Зора, зора дечанска: огромни зелени масив и чиста небеска плавет. Две боје положене једна поред друге, два неба.

Са хиљаде невидљивих извора струји дечански простор. Звуци, мириси, боје; небо и земља измењују своје дражи.

Кроз чедно-небеску плавет зâри се дечански манастир, као тајанствена звезда која прошћава сав околни простор.

Као да је, некада давано, са самог дна небеске тајне, убачене у ову дивљу земљу, бела дечнаска звезда непрекидно исијава светлост и зрак, благост и мир. Доброту пејзажа, мелем звукова, свети дечански прах. Баш овде, на ивицама светлости, баш ту где  по ивицама шумâ дивља племена још увек пале своје страшне игре. Дечани као изазов, Дечани као звезда, Дечани од самих икона и апостолских глава, овде на стражи цивилизације и културе. И колико ће још векова ова уста цивилизације отваратти своје небеска штива и исијавати златни прах на уши глувила!

Јер: тамо нема никога, тамо иза дивљих горâ. Мртвац остаје мртав, а уста цивилизације и даље крваре!

1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s