Момчило Настасијевић, МИР ДУШЕ ЈЕ ЊЕНА СЛОБОДА

Шта да се уради са животом? Не штедети себе, за чим било покренут сав се уложити или остати y мировању. Живи извор бити, или планинско језеро. Онда је досада сигуран знак да je дошао крај. Распада се животна уштеда, таложи се, затвара живу жицу извора. Куда се дева, можда су с ону страну ужасне муке од оног што се овде y животу не потроши. То је као течност која се није претворила y флуид.

Кад се уздигнем од белине као снег духа, сестра ми је онда свака жена, а путени додир, или помисао, упрљање. Платонска љубав само између две јединке супротних полова, болест је или самообмана.

Изгубљен ми је дан ако ни за тренутак нехотице не запева у мени. Мир душе је њена слобода. На најмањи онда додир споља одаје дивни звук. Мукло је звоно ако не лебди окачено у слободном простору.

Ако сам у искушењу да ударим човека (или животињу), неће ме минути док магновено не скренем руком мимо њега у зид или дрво. Ма колико ме онда заболело, исполински сам јак и не заболи ме.

Слично Шекспир: из нагона да убије човека, болно и крваво оваплоти y себи злочинца и саопшти га речју. Бол тај, онда, толико је јак да се изједначује са радошћу стварања.

Ако се уживим y човека, значи додир његов разбудио je само што се већ налазило у мени. И мислим, свако се y сваком садржи; разлика је само y степену разбуђености. Врхунац: ја – космос.

Говор примитивног, већ пола поезије.

Степен изнад рађања, стварање; изнад стварања екстаза. Човечанска пирамида. Жена y доњим слојевима.

 (Волео сам увек и наопако урадити, само да ми не прође дан напразно.)

Кукавички је, ко рије по животу, не остати y самој сржи. Онда се спасава с једне стране у вери, с друге у неверици и ништавилу. Онда човек није више крманош, ни брод – брод. Ваља се своја борба одборити за неки виши мир.

Радост је стваралац, целом би стварношћу да себе потврди. Све би да привуче себи, све да присвоји. Онда се од сна прави стварност.

Нека се не заборави: чиста је уметност на бази радости. А уметник, блажени онај изнад ког, после све тутњаве бола и грозе, остане ведро небо.

Сигурнији ми је кључ надимак него име. И ко га носи, сигуран сам, није подлегао крштењу.

Не рађа се човек чудовиштем. Безбожно би било и помислити, кад је цео стваралачки рад природе само упорни низ све успелијих покушаја да се до њега дође, и њему онда припадне. Откуд би му иначе свест да је све зарад њега створено. Али он је вршак и најпре је изложен распадању и квару. И y самом њему кварење иде озго, од мисли на наниже. У формули би се могло рећи, човек је одакле настане лаж. Али да сав свемир огрезне у диму лажи и порока, ипак је вредело муке само за један велики ум. Нужност је божанска, недокучна тајна да крај с почетком затвори круг.

Квари човека много горе кад се домогне већег домашаја но што досеже његова сопствена снага неголи кад му се домашај који му божански припада насиљем од других сузи. Разлика је као ко од самог себе, и ко од других трпи.

Имати ванстварне потребе, двострука је опасност: или се човек скучи у грамжљивца, или се распадне у сладострасника. Мало је људи међу богатим и моћнима. И ако их се нађе, знајте, моћна им је кичма да понесу исполински терет. Није узалуд настао мит о проклетству блага.

 Ми нисмо знали шта је то: само кад би дошла, кликнули би – ево је!

Кад у набујалости похоте не повуче ме стрмоглав жена у Мрак бесловесне природе, него и даље светли у мени мисао, знак је и опомена, не продужавати се даље y овом реду појава.

He објашњујте ми, људи, неслано је: превидели сте тајну. Доведите ме само пред ствар, и нека вас нема, и нека ни примисли ваше не остане између мене и ње: слатко ли је утопити се y тајну.

Главу бих дао да се оствари, а не знам ни шта је, ни чему тo.

Тајна над тајнама: Видео сам по најгорем дану убогог, сели се и кисне му оно прња. Он певуши а није луд. Шта ли се то преокрене y човеку те наједном пропева? (Кључ Уметности.)

Веселити се, у самом је кругу живота; пропевати, надживотно је. Ту живи, храни се и дише, а није од овог света.

Казали су моме сликару злурадо y шали: „Свете ти се стари мајстори што си им украо тајну.“ Затамнело ми од јасноће: Сви су га одувек волели, па опет све су околности по неком правилу биле против њега. Све ће боље мој сликар правити, али тешко кожи!

Друже се и жагоре, али иза сваког се повлачи мемла осамљености. А има, сретао сам, y две године који пут ниједном, замирише душа из осамљеника. Да сваки још има по брата рођеног, само би се од њиног сусрета могло живети.

Уметност: y страху божјем увек наново, и увек више моћи него што умеш.

Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља.

Не сметају ми ниткови ни црви, а гмижу толики око мене: да није њих, зар бих прекужио гађење?

Мерило ми је тежине говора, уколико је сама стварност проговорила. Тек тај говор несамерљив је као и сама бит која се тиме кроз њега отвара. Све остало је пука игра појмова.

Гушимо се у самима себи, или једни y другима.

Лист беле хартије на столу, пре но се отиснем писати, y исто време и обесхрабрује ме и дражи.

Од 7. III 1931. Молерова 9[1]

Почињући , увек се запитам: јесам ли себи поставио тежи задатак него што га могу решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не y границама ње. Јер за колико не могући, за толико измождим оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

Тада, отворив се на самој слепој мрљи виду, затамни доспе схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине.

И реч је тада, не више новорођенче сопственог ја, већ неумитно нешто, изван мисли, што се једва домогло спроводника.

М. Настасијевић, „Белешке успут (1) – Сваки дан“, Есеји, белешке, мисли, „Дечје новине, Српскакњижевна задруга, 1991.

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria Della Salute
НАПОМЕНА:

[1] Улица и број куће где су Настасијевићи становали. 

Advertisements

6 thoughts on “Момчило Настасијевић, МИР ДУШЕ ЈЕ ЊЕНА СЛОБОДА

  1. Сјајан избор!
    Додајем још:
    „…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика… … Али за ону најдубљу амбицију потребна је … „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“

    Liked by 1 person

    1. Хвала Станимире! Марија је правила избор… Одлична допуна која ме је подстакла да још додам:
      БЕЛЕШКЕ ЗА СТВАРНУ РЕЧ
      За духовно стварну. Јер она се остварује ка духовности.
      Те је први тому корак поставити себи тежи задатак него што се може решити. За колико било изван сопствене моћи, само не у границама ње.

      И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефитно у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.
      И кроз кога год проговори суштина, у радосном је то поразу себе. Јер до у бескрај премаша границе и моћ убоге јединке. Јер обелодањујући се, донесе врхунац штете у односу на ја – сопствено уништење.

      Писање свео бих у границе нужности.
      Чему још већи напор, писати, кад је и напор празног говора излишан.
      Чему ритмовати, чему стављати у прозу оно што ни за себе лично није откриће. Јер је мисао најчешће само слаби одсев праве мисли. Јер је расположење само нејасни одјек правог бивања; само дим суштинске ватре.
      Те би начело стварне речи, а тим више бележења њеног, могло гласити: где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити.

      Liked by 1 person

      1. Александре, хвала теби! Нарочито на овим допунама / изводима! Момчило – непресушна ризница духа!

        Свиђа ми се

    2. Хвала Вам, Станимире! Настасијевић је био познат по својим „варијантама“, па определивши се за један његов избор /варијанту (а избор је увек и личан), осећамо да смо донекле и неправедни, с обзиром на богатство које нам његови записи дају…

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s