Жарко Видовић, СМРТ НИЈЕ НАША БРИГА

ТО НИЈЕ МОЈА БРИГА

Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошмо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет не прихватио, него сам га се држао чак и у логору концентрационом и то ме је извукло. То што нисам осећао страх шта ће бити. Није ми било свеједно, али сам мислио: паа, није то моја брига…

СЛОБОДА И ИСТОРИЈА

У чему је тајна историје? Ми смо после рата имали обавезан уџбеник „Историја СКПб“, четврта глава, на филозофији, предавао је професор Недељковић… Рекли су да историја има законе: повећање производње, што је већа производња… што се више… итд. … то је већи стандард и ближи се бескласно друштво и друге глупости о историји….

Међутим, историја није то… Прогрес је очигледан у техници, али историјом се не зове тај прогрес, него континуитет, оно што упркос прогресу остаје у човеку стално. То што у човеку остаје стално и чиме је он независан о том прогресу, чиме је он изнад и изван прогреса, то се зове историјска свест.

То значи: човек је независан у својим поступцима и својим речима, није условљен, он не мора да каже што услови диктирају, човек није биће одређено друштвом, него слободно биће које мисли шта хоће, које може да се постави према том прогресу, да не прима и тако даље… и тај континуитет од Христа наовамо, то је историја. Историја је одговор човеков на изазов времена које нас осуђују на смрт, сваког од нас, и догађајима који се смењују кроз време. Међутим, без обзира на то, човек је изнад свега тога и чува континуитет. У Срба се то зове завет. Чувајући тај континуитет, ту непрекидност, он и даље може да поступа без обзира на техничке услове у којима живи, да поступа како хоће. Јер човек је слободан. Ви знате, Достојевски је писао Велики Инквизитор, Браћа Карамазови, у којима Велики Инквизитор тврди да човек није слободан него условљен техником, а Христос каже: Слободан је, и он брани људску слободу. Дакле то је наука о слободи…

ХРИШЋАНСТВО ОСВЕШЋУЈЕ ЧОВЕКА

(хришћанство) не преображава човека, него га освешћује. Јер како је речно, Бог је створио човека слободним да он поступа како он одлучи, а не како му услови диктирају. Човек је толико слободан да може заиста да одлучи како да се понаша и у рату, и у миру… ми смо гледали пред стрењање, пред вешање, како се човек мирно понаша, и апсолутно нема страха, он је јачи од страха, он је јачи од страха од смрти, он се не боји батина, њега не можете купити, он се не продаје, он говори како је одлучио, он је веран заклетви, он врши заклетву, држи реч …. јер апсолутно нема тих услова који га могу натерати да се позове на те услове па каже: „Морао сам да издам…“ и тако… Не!

Питање: То је и Патријарх Павле говорио, је л’ тако? Говорио је да време не сме да буде изговор да будемо нељуди.

Тако је. Говорио је. Јер ми одлучујемо исто онако као Свети Сава. Ми немамо ништа мању моћ од Светог Саве. Нико од нас, али нико. Друга је ствар да ли је неко свестан те моћи. Да ли се боји тешкоћа, болова и свега чему може да буде изложен, несташице и зато се каже у хришћанству: ви морате прво да савладате страсти. Међу тим страстима страх од смрти је први. И кад Христос каже: „Мир вам“, апостолима, он њих опомиње да су јачи него страх од смрти, нису они јачи од смрти, али су јачи од страха, разумете, другим речима човеково достојанство, слобода је безусловна, друга је ствар да ли је човек у стању да носи тешкоће и одговорност тог достојанства, јер слобода је истовремено и људска одговорност управо зато што је човек слободан да чини и говори шта хоће.

Ако је мени пало на памет… рецимо да ме млате сада… и да кажем, да вас издам за нешто, ја ћу вас издати не зато што добијам батине па ме боле, него зато што сам одлучио да издам, то значи да попустим пред батинама. Ја одлучио! То је то. Видите зато се каже у молитви Оче наш, каже.. да нас избави од искушења Бог, како бих ја био свестан своје слободе, да се понашам и говорим по својој одлуци, а не како ме терају или како ме потплаћују, како ме корумпирају и та снага човекове слободе је морална снага, морал је апсолутно изнад политике, па и данас кад би га било, сигурно би се то показало, али ми данас живимо у систему корупције, који смо прихватили као систем, у овоме да кажем криминализму-капитализму. И то не може ниједна странка да нас спаси, ниједан вођа странке, нико од њих нема толико морала да се супротстави, јер му је потребна корупција бар да купи водећа места за свог директора који ће пола плате дати њему, а пола себи, а плата ће бити огромна… ви знате шта је корупција…то јест, ви осећате, пошто се жртве….

ОСЕЋАЊЕ

Вера није осећање слободе, вера је осећање… једина појава над којом ми немамо власт јесте осећање. Ми имамо власт над собом шта ћемо учинити, и шта ћемо рећи, шта ћемо прећутати или чак слагати, о томе ми одлучујемо. Али шта ћемо осећати, ми немамо моћ да о томе одлучујемо. Због тога се осећање назива спонтаношћу, оно није слободно. Оно је дато као дар. Како? Е то је тајна коју никаква психологија не може да реши, па ни психоидеолози који се код вас често јављају као саговорници, признаће вам да немају ни они никакву моћ над осећањима. Према томе то није за њих.

ОСЕЋАЊА СУ ДАР

Онај Аугустин, западни теолог, први, он говори о изабраним људима унапред за спасење. Међутим, не! Сваки човек је способан да се определи за онога који очекује тај дар. А један је услов: то је да будем свестан своје слободе, и своје одговорности. Ви се свесни своје одговорности кад се исповедате. Ви сте свесни да вас нико није натерао на грех, чак ни онај ко вас је терао и под чијом сте батином, или парама, попустили. Он је крив такође. Али и ви сте криви што сте то прихватили. Ви дакле, морате да поштујете најјачи дар човеку – то је слобода да он одлучује. И ако то поштујете, то изазива код Бога дивљење, и тада он то дивљење преноси и у вама се јавља осећање које је награда, неочекивана награда за ваш напор.

Тако исто и у уметности. Чајковски је рекао да је деведесет посто уметничког стварања рад. Деведест посто времена од ради, а нема ништа, нема ништа од музике, ал он и даље гура, гура… и наједанпут, као дар за то јавља се музика, јавља се осећање. Осећање је, како да кажем, дар, награда човеку за његов труд и настојање у пуној свести о слобди. Човек мора стално… та свест о слободи је стално у питању приликом сваког поступка. Према томе шта год чинили или рекли ви морате бити свесни да сте одговорни: да ли сте рекли истину или не, коме сте сакрили и коме треба да се сакрије, а коме не, итд. … стално морате бити свесни тога и то се зове морал. За тај морал човек је својом слободом одговоран. На тај морал добија дар осећања. Осећање се дакле јавља као дар моралном човеку. И због тога ми, у уметности рецимо, разликујемо класичне уметнике, као што су Толстој, Достојевски итд. Андрић…Његош…јер они се много труде чак и када нема ни мало изгледа да ће бити лепо то што раде, али они улажу напор и наједанпут се деси и пробију и буду… кад најмање очекују, а спремни су на труд, на жртву, на самопоуздање… Жртвом се дакле, купује пред Богом осећање. Не жртвом, него свешћу о слобди. Ти мораш стално бити свестан да си створен слободан. И немој да се правимо да некакви услови нас чине мање слобдоним.

КОСОВСКИ И СВЕТОСАВСКИ ЗАВЕТ

Људи обично замишљају да је Косовски завет војничка ствар у којој ми треба да узмемо оружије да осветимо Косово после нашег пораза. Овај пут је против нас посебна крсташка сила, јер против Срба се води крсташки рат од 1054. године, ниједан рат није био, а да није био крсташки. Папа је предузимао крсташке ратове против муслимана мада се завет не врши оружјем. Завет се врши на тај начин што и поред тога што сте изгубили државу, ево сад, овог пута Косово, узели су га Милосрдни анђео, Американци, а не Албанци, ми нећемо Завета чувати на тај начин што ћемо ићи и гинути од новог Милосрдног анђела, ми морамо да се помиримо с тим да је наша држава лишена права, али ми не смемо да се помиримо с тим да изгубимо Небеско Царство, то јест, Литургију, ми и даље можемо да служимо Литургију, ми и даље можемо бити сабрани у заједницу, која се зове заједница Небеска, а не земаљска. Јер у ту заједницу људе сабира осећање, а не право. Видите то је сада та моћ осећања да оно сабира људе да припадају заједници кад осећају да припадају јер тада су спремни и на жртву али кад припадају кад су уписани, кад имају права, чим дође у питање његов интерес он ће одустати, чак и вођа партије, чак и државник, издаће и он. Није никаква чврста заједница која нема моралну подршку, а морална подршка је литургијска.

ЛИТУРГИЈА

Видите Литургија је заједничка служба на тај начин што она подсећа на трагедију. Грчка трагедија се од драме, од епске песме, јунаштава и тако даље, разликује по томе што главни јунак у трагедији себе приноси као жртву за спас заједнице којој осећа да припада. Пазите, не да припада, него осећа да припада. Ради се о осећању. Јер ја могу бити уписан, али шта ако не осећам? Али ако осећам да припадам, као породици, та личност која осећа да припада заједници и спремна је да прими на себе жртву намењену заједници, то је трагична личност. То се јавља у грчкој трагедији. И Платон је читаву философију изградио на студију трагичног човека. И тако… Грци су први схватили хришћанство и они су га први, на неки начин, на саборима, и описали, то је тих седам сабора, они су одржани на грчком тлу, на грчком језику од 325-786, седам сабора, и на свим тим саборима, говорило се искључиво о највећој тајни, а то је – личност. Они су говорили о личности Христа. И констатовали нешто што ни данас не може да се порекне, а о чему би психолози морали да поведу рачуна, да је личност тајна којом се човек уздиже изнад услова у којима живи.

Маркс каже да је човек одраз или творевина друштвених услова у којима живи. Није! Та тајна личности, она је проучена на природи Христа као Богочовека. Он је постао, не Богочовек, него Боголичност, што значи он је понео са собом божанску моћ, али и људску моћ личности, да је слободан од услова који му диктирају начин живота. И већ у првој глави Постања, то се сећам увек, прва глава 26-31, то је прва глава у првој књизи Мојсијевој, каже се да је Бог створио човека по својој слици, по свом лику, подобног нама Тројици, Светој Тројици, што значи у хармонији са Светом Тројицом. Дакле, човек је створен као личност, а не као индивидуа која се покорава условима у којима живи, да гледа како ће да живи, да што лакше прође,  што више заради, да се извуче, да саботира итд.

Где је човекова жртва на Литургији? Не, жртвовао се Христос. Мада је Бог умро је као човек. Бог је тако створио људско биће да чак и кад он сам сиђе на земљу, доживљава људску судбину, умире. То не може да мимоиђе ни Бога. Бог не одустаје од своје Речи, од своје првобитне творевине, не мења, он је савршен Творац и нема ни потребе да мења своју творевину, дакле да је исправља, нема тог, то је Бог. Е сад, Литургија стално приказује Христа као жртву за човечанство. Како се то одиграва? Та трагедија се одиграва као диалог између верника и свештеника. Литургија је диалог – с једне стране су свештеници, с друге верници. Свештеник поставља питање, верник одговара. Свештеник позива на поштовање и тако даље, верник одговара; свештеник позива да се међусобно мире, они се мире, у себи наравно, другим речима, свештеник пева а хор му одговара; с тим што би сав присутни народ морао да одговара, само ми нажалост немамо оне литургијске књижице које би верници морали да читају па да знају тачно на шта их то подсећа свештеник, шта их пита, шта они одобравају и чега се одричу. На крају се долази до причешћа, то се зове Евхаристија, благословени дар, кад људи добијају тело Христово и примају га, хлеб, али га примају као тело Христово, што значи: они дају завет Христу да ће и своје тело бити спремни да жртвују као Он; другим речима то је давање завета Христу. Тело и крв; не примају они божанску природу Христову, не, нема говора, то ми не можемо, него примају чисту човечанску природу, али коју сто посто прихватају као и Христос. И то је завет Христу, сваки пут кад се причестиш, ти се заветујеш Христу да примаш на своје тело и крву, тело и крв Христову, дакле на жртву. Наравно, Христос је апсолутно безгрешан и он је могао да жртвује само смрћу, међутим у нама има страшно много… имамо страсти, страсти такозваних, то није осећање, које морамо сузбијати да би се на тај начин чистили се, и то је та жртва… ми жртвујемо рецимо страсти, жртвујемо бојазан за себе, жртвујемо грамзивост, властољубље, сујету, ја па ја, жртвујемо неку корупционашку склоност, жртвујемо потребу за лажи, све је то у нама, знате, у нама, у нашем телесном, у нашем искуству животном, то ми жртвујемо, и то је та жртва којом ми следимо Христа чија је жртва потпуна. Али од нас је и то довољно, мало по мало. Тако да свака Литургија завршава човековим освешћивањем да је дао Христу завет на то да ће да буде достојан слободе која му је дарована.

ИСПОВЕСТ

(…) Ми се не исповедамо свештенку, ми се исповедамо пред Богом. Мој деда је био свештеник у малом једном месту у Босни, данас Република Српска, он је кад се скупе људи, мала је била црква…они су певали, моја баба је знала Литургију напамет, а била је неписмена, потпуно неписмена… Онда је он, (деда) оно кад изнесе часне дарове на причешће, пита: „Да ли сте се исповедили?“ они кажу: „Јесам“, не њему, не пита он да ли су њему, (него пита) да ли се исповедио ономе коме је погрешио, да ли је молио молио за опроштај онога кога је оштетио или онога кога је увредио, на било који начин, има ли ко да је повређен, а да му се није исповедио овај… нема нико, значи ствар је сређена: „Прилазите причешћујем!“… Не исповеда он, него сваки пут кад човек прилази причешћу он га покрије епитрахиљем јер то је знак исповести, да се он већ исповедио и причешћује га. То је Литургија каква се водила за време Пећке патријаршије и та је остала у неким нашим крајевим, међутим, у Србији кад је држва преузела после Обреновића бригу над Црквом она је то изгубила из вида. Колико год да је политичар добронамеран он не може да има то на уму

Жарко Видовић

Извор: Александар Гајшек, АГАПЕ, 19.01.2013. https://www.youtube.com/watch?v=HWf7hvoaIlU

Приредио: Александар Мирковић

Advertisements

2 thoughts on “Жарко Видовић, СМРТ НИЈЕ НАША БРИГА

  1. Narocito je vazno da narodni celnici kada polazu zakletvu shvate da je polazu ne pred ljudima nego pted Bogom i Univerzumom, pred sveukupnoj T
    vorevini. I da snose licnu odgovornost za ono sto su rekli. A ako misle da nece odgovarati za svoje reci, u velikoj su zabludi.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s