Исидора Секулић, КУЛТУРА

И тако излази да је култура врло чудновата реч баш у културном свету. Некада, култура је поље памука или пиринча; некада, то је, у стакленој кутији, негована трулеж и плесан, које су пуне клица сад животних сад смртоносних; некада, то је велики драматски преоцес који постепено обрађује, прерађује, оплемењује, процеђује смаога човека или читав народ са телима и душама. Култура у тлу земљину и по лабораторијумима, то су строго каклулисани поступци, и видни, именовани резултати, јачи или слабији, али резултати. А процеси теку тихо, без зноја и болова, без убијених напора, нарочито без стидних губитака. Култура у народу, међутим – ни одређен појам, ни индивидуалисано име, ни дефиниција. Што год разумно кажете, може се примити, али само као момент, као детаљ културних настојавања или борби. Понекад, реч „култура“ сугерира нам нешто од сна и маште, нешто скупо, високо, блиставо чисто, као далек облак под сунцем. Понекад, то је досадна до бесмисла по новинама сејана реч.

(…) Култура – тај напор, та жеља, та претња, та варка, та радост, тај жрвањ, тај престворитељ човека и природе, то божанство – култура иде у ред оних стварности које се зову именима необухвата: васиона, свет, човечанство, живот. Негде у култури стоји и основац са букваром; али после свих школа, на реду је напор, животни напор, умна страст, бездушно истрајна дисциплина – без одређених методика, без испита и диплома, зато што је напор без довршетка и краја. Сваки дан напред, макар за микрон бољи, али краја нема – зато култура, баш као и природа и живот, има да продукује велике целине, органске културне целине, свеједно да ли у човеку, у народу, у временском периоду. Ако кажемо: ето, то је културан народ! – тиме смо или рекли неку органску целину, или смо рекли само фразу. „Док по селима нема културе, нема је ни по градовима“ – истина речена од енеглеског писца Т.С. Елиота, истина која удара по глави као маљ. Француска, са својим недостижним писањем (логика, јасноћа, ред, лепота), то је органска културна целина у том народу. Енглеска, са својим књижарама без броја, из којих пред затварање радњи треба људе гурати напоље, то је органска културна целина која поносно плови тамо на океану. Ако у културним напорима неког народа таква целина није продукована, мливо је отишло натраг у народни хаос, у даље резерве времена.

Још једаред, шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха. Има далек степен који ипак није висок степен. Има висок степен, на којем, баш културе ради, треба замукнути за доста година, треба у миру и тишини зрети. Са свим тим, егземпларно оплемењен човек не постоји; али културна глад и борба, културни успон, културни немири постоје. Старозаветни пророци су говорили: да бог има силу да „запечаћава звијезде“; а данас човек има силу да отпечаћава атоме; и све су то белеге на путу културе човечанства; али тај многостанични пут прелазе само цели народи. Била је култура вавилонска, египатска, хебрејска, грчка, римска; а није било и нема културе поједнига живота, ни појединачног имена. Отуда, ето, нико не зна ни метафору ни симбол за културу, за њене мука, за њена блага…

Не, немојте призивати велика и највећа имена света. Њих је толико много, тих великана, и многи су међу њима тако раскошни величином, да би, по тим подацима, цео свет требао да се купа у култури. Та имена су буктиње, надмоћни агенси, али нико од тих великана није сума културних вредности, и нико од њих није р а с а д н и к. Ми, наш народ, рецимо, нисмо могли узети ни добити, ни калемак ни расаду ни од Његођа ни од Вука. Великани су јединци  и кад имају рођену браћу и сестре. Гете је говорио: „Осморо њих сам убио (рано поумирала браћа и сестре) да бих ја један опстао“. Заиста, те се ватре не могу пренети на друга огњишта. То су резултати, то су сведочанства, то нису о с н о в и ц е. Култура, културни дух у основици, то није ни Данте, ни Декарт, ни Беовен; н а г о н  за узлет, н а г о н  за преображаје, тај нагон или спава или ради у н а р о д у. Народ је родитељ и створитељ. Културни залет, пре готових облика културе, то је део виталних моћи у н а р о д у. Отуда су они право из народа испрнули великани тако свежи, тако пуни талента да раде разне послове, да стоје и воде на разним местима. То су они који очаравају, пре свега, општим културним духом, моћима у стотниу облика. Неко је добро приказао те људе: Свакога дана изгледају као да су само за тај дан ту; сутра су већ нешто друго. Леонардо да Винчи је сељаче; Вук Караџић је сељаче. Они и њима слични, то су великани који не дегенеришу, не пуше опијум, не полуде од гениалности, ни од брига, ни од амбиција. Да, основица културе, правац културе, то је залет и нагон навише у н а р о д у. Може тај нагон бити и кржљав, може бити успаван и лењ, може брло постепено јачати, може дегенерисати, може прокључати вулкански. Точак замашњак није у великанима него је у пуку. Горски вијенац је поема о пуку. Његош је свом ватром у себи овековечавао у поезији оно што је у животу, и по дужности брисао и искорењавао. Цео Горски вијенац је песников монолог, али га говори народ. А кад у неком народићу дође до Његоша, или у неком народу дође до Пушкина или Љермонтова, или до Лава Толстоја („први гроф у руској књижевности, а прави мужик“ – М. Горки), онда је културни нагон у народу почео већ да се размеће.

Исидора Секулић, Фрагменти из огледа о култури (одломак, стр. 360-362)

ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, књига 52 – ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s