Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈСКИ И ЗАВЈЕТНИ КАРАКТЕР ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ЛУЧА МИКРОКОЗМА

26. Његош открива духовност као човјекову суштину: духовност није моћ мишљења, него моћ коју има осјећање („умно чувство“ вјере и Луче) да се човјек из страсне везаности за свијет уздиже у надсвјетовност, у Небеско царство. То уздизање (вјере и Луче човјекове) приказује и пружа човјеку као „општи узор“ Евхаристијска Литургија: Причешћем! Као што је Тројански рат модел Илијаде, тако је Литургија модел за Лучу Микрокозма.

27. Смисао духовности је завјет, Косовски завјет: тако Његош највиша стремљења човјека усклађује са историјском свијешћу, тј. националним осјећањем (јер нација је историја, историја је начин постојања нације).

29. Духовност је тајна људске личности и остаје тајна којој се не прилази искуством чак и кад је то искуство о самом духу, духовно искуство. Духовност је тајна, јер је осјећање тајна: независно је о искуству.

30. Дух и битије: покушај Сатане да у побуни против Творца (у Лучи Микрокозма) измијени закон битија и да битије прикаже као дух. А дух је надбитије (превазилажење битија). Човјек је Луча „тамом обузета“ (тамом битија), а дух је Луча кад се она (човјеку непознатом, тајном Енергијом) уздигне изнад таме битија!

31. Једини излаз суштог из битија је Литургија.
Битије је постојање. Сушти је онај који постоји, који јест. Литургија је збивање тајне, божанске Енергије којом човјек излази из битија, превазилази себе, суштог и духом, Лучом доспијева у надбитије.
Тако човјек доживљава провобитну пуноћу битија (у којој је створен), само што је та пуноћа смисао, испуњеност смисла, супротност празнини, таштини (о којој говори Књига Проповједникова у Старом завјету) – та пуноћа послије Гријеха (Пада) могућа само Литургијом. Литургија је уздизање омогућено жртвом. Жртва је жртвовање страсти. Његош открива суштину Литургије, што је могуће само доживљајем, пјесничким доживљајем у Лучи Микрокозма. Његошев савременик, велики руски књижевник Гогољ („мистик“, 1809-1852) описује то искуство доживљаја, тумачећи Литургију, у свом дјелу:
Разматрање божанствене литургије, у преводу на српско-хрватски, др. Емилијан Чарнић, изд. Каленић, Крагујевац, изд. установа шумадијске епархије, 1981.

32. Његошев пут у освјешћење Косовског завјета: поезија! Без свијести о Косовском (сад већ поново и светосавском) завјету нема ни националне свијести (свијести завјетне заједнице). Та свијест се не стиче философијом (никаквом, па ни марксистичком), него само поезијом; тек послије тога је могуће мишљење: као мишљење о сјећању на поетски доживљај (поетско осјећање, поетско освјешћење). То освјешћење о завјету и завјетној заједници је Његошев пут освјешћења: он је тај цијели пут прешао од епског и лирског, преко трагедијског до литургијског! Јер свијест је феномен осјећања („умног чувства“ каже Његош), а завјетна свијест је феномен осјећања свештене поезије!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 76-78) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Advertisements

Димитрије Лихачов, ЧОВЕК ТРЕБА ДА БУДЕ КУЛТУРАН

Човек треба да буде културан! А ако његова професија не захтева културу? Ако он није могао да стекне образовање? Такве су биле околности. Ако му околина то не дозвољава? Ако га култура учини „белом враном“ међу његовим колегама, пријатељима, родбином, почне да му смета у постизању присности с другим људима?

Не, не и не! Култура је неопходна у свим околностима. Она је потребна људима који га окружују и човеку самом.

То је веома, веома важно, пре свега да би се живело срећно и дуго – да, дуго! Јер култура је равна моралном здрављу, а здравље је потребно да би се живело дуго, не само физички већ и умно. У једној древној књизи пише: „Поштуј оца и матер своју, и дуго ћеш живети на земљи.“ То се тиче целог народа, и појединаца. То је мудро.

Али пре свега да одредимо шта је култура, а затим зашто је она повезана са „заповешћу о дугом животу“.

Многи мисле: културан је онај човек који је много читао, добио добро образовање (претежно хуманистичко, много путовао, зна неколико језика).

Међутим, могуће је имате све то, и могуће је ништа од тога немати у великом степену, а бити ипак културан. Образовање не треба мешати с културом. Образовање живи од старих садржаја, култура од новог и разумевања старог као новог.

Више од тога… Одузмите истински културном човеку сва његова знања, образовање, одузмите му памћење. Нека је он заборавио све на свету, нека не зна књижевне класике, нека се не сећа највећих уметничких дела, нека заборави највеће историјске догађаје, али ако он при свему томе очува способност да схвати и доживи духовне вредности, љубав за стицање знања, интересовање за историју, осећај за лепо, може да разликује право уметничко дело од грубе новотарије направљене само да шокира, ако може да ужива у лепоти природе, да разуме карактер и индивидуалност другог човека, да се поистовети с његовом ситуацијом, а кад разуме другог човека да му помогне, да не покаже грубост, равнодушност, злурадост, завист, већ да достојанствено оцени другог, као покаже поштовањее према култури прошлости, васпитаност, одговорност при решавању моралних питања, према богатству и лепоти свог језика, говорног и писаног – то ће бити културан човек.

Култура не подразумева само знања, већ и способност да се разумеју други. Она се исказује у хиљаду ситница: у умећу да се с уважавањем расправља, да се скромно понаша за столом, у умећу да се неприметно (управо неприметно) помогне другом, да се штити природа, да се не загађује своја околина – опушцима цигарета или псовкама, рђавим идејама (то је такође загађивање, и још какво!)

Познавао сам на руском северу сељаке који су били истински културни. Њихове куће су биле савршено чисте, умели су да цене лепе песме, умели су да причају о свакодневници (то јест о оном што се дешавало њима и другима), имали су сређени свакодневни живот, били гостољубиви и љубазни, с разумевањем се односили према туђој тузи и туђој радости.

Култура је способност разумевања, то јест толеранција према свету и људима.

Културу треба у себи развијати, вежбати – вежбати душевну снагу, као што се тренира физичка. А вежба је могућа и неопходна у свим условима.

Да вежбање физичке снаге доприноси дугом животу разумљиво је. Далеко ређе се схвата да је за дуговечност неопходан тренинг духовне и душевне снаге.

Реч је о томе да су злобан и зао однос према оном што нас окружује, грубост и неразумевање других, знак духовне и душевне слабости, човекове неспособности да живи… У препуном аутобусу гура се слаб и нервозан човек, слабих живаца, који на све реагује неправилно. Са суседима се свађа човек који не уме да живи, душевно празан. Човек који не може да осети лепо, несрећан је човек. Човек који не уме да разуме другог такође осиромашује свој живот и смета другима да живе. Душевна слабост води у физичку болест.Нисам лекар, али сам у то убеђен. У то ме је уверило дугогодишње искуство.

Предусретљивост и доброта не чине човека само физички здравим него и лепим.

Лице човека изобличено беесом постаје ружно, а његови покрети лишени су лепоте, и то не смишљене лепоте, већ природне која је далеко вреднија.

Човекова посебна обавеза је да буде културан. То је дужност према себи. То је залог његове личне среће и „аура добронамерности“ око њега и према њему (то јест окренуте према њему).

Све о чему говорим младим читаоцима у овој књизи позив је на културу, физичко и морално здравље, лепоту  здравља (да буду културни, физички и морално здрави, лепи у здрављу). Будимо дуговечни као људи и као народ! А поштовање оца и матере треба схватити широко, као поштовање свега нашег доброг у прошлости, у прошлости која је отац и мајка наше садашњости, велике садашњости у којој је живот велика срећа.

Димитрије Лихачове, ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Сл. гласник, Београд, 2017

Превео: Новица Јањушевић

Жарко Видовић, ПОЈАМ ЗЛА У ЊЕГОША И У ЕВРОПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ

19. Веома  често се данас Косовски завјет приказује и тумачи као (готово мазохистичко) слављење пораза! А у Косовоском завјету се о поразу и губитку српске државности говори зато да би се показало да зло није у самом поразу (и у губитку државности, земаљског царства), него тек у губитку Небеског царства: све док човјек није изгубио Небеско царство и свијест о њему он је јачи од Зла! није поражен чак ако је и изгубио државу (права, земаљско царство, богатство, положај у свијету итд.). Завјет, дакле, није уживање у поразу и у губитку свега свјетовног, него снага вјере којој није потребна свјетовност, па макар се и сав „свијет у Ад претворио“, како каже Владика Данило… А Његош каже да гледа у сам „Тартар“, да „Ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта“ (призоре, ЛМ, II, 181-190), али да ипак не губи вјеру, јер завјетна вјера не зависи од свијета ни од стања и положаја човјека у свијету. Па гдје је онда Сатана?

Зло није апстракција, него увијек појава конкретног лика који дјелује зло. Зло мора да буде персонификована (оличено) да би се појавило у свијету и дјеловало. Убиство, насиље, крађу, превару, интригу, лаж, злочин, преступ итд мора да изврши увијек нека конкретна личност: не врши то некакав „живот“ или неке „околности“, или „епоха“, „друштво“, „власти“ итд.

Не узимајући у обзир књижевност прије Гетеа (рецимо, не узимајући Дантеа), кад су о Сатани говорили као владару оностраном, из загробног живота, али и као о реалној објективној појави, ми о Сатани говоримо другачије. У Гетеа Сатана је Мефисто, личност одвојена и различита од Фауста, а заводи Фауста. У Хермана Хесе Сатана више није друга личност, него лице истог Фауста, Фаустов унутрашњи двојник; ради се о човјеку који може да буде једнако Фауст као и Мефисто. Достојевски неће да Сатану схвати тако нераздвојно везаног за човјека као што би „сијамски близанци“ били везани доживотно. За Достојевског Сатана је само имагинарни саговорник Ивана Карамазова, оживљен маштом Ивана, жив и прустан тачно колико и Иванова склоност да се побуни против Бога. Тако се потврђује човејекова слобода коју ни Зло не може довести у питање: утолико је човјек одговорнији! (јер би Сатана „сијамски“ везан за човјека чинио човјека немоћним и зато неодговорним). Спољашњост Сатане у Гетеа је дословна и свјетовна, а спољашњост Сатане у Достојевског је имагинарна, маштовна; дакле, то је заправо унутрашњост којом би Иван Карамазов, у својој „слободи златној“, могао да влада, према којој (унутрашњости) је слободан и од које може и да се очисти ако се покаје! а то значи: ако жртвује своју страст! Унутрашњост Сатане код Томаса Мана је болест којој нема лијека: то је спирохета која изазива сифилис; Сатана је сифилистично лудило Леверкина (главног јунака у роману Томаса Мана Доктор Фаустус).

Поређење Његоша с европском литературом су веома значајна, јер откривају разлике у вјери, у култури, у схватању човјека, слободе, егзистенције.

Епизода у Горском вијенцу с баба-вјештицом, како и завршна слика о латинском триковима (у Котору на пазару, ГБ, 1582-1614) јасно говоре да би појава Сатане била само трик и да нема, како каже Владика Данило, никаквих вјештица, те да њихово постојање не признају ни православне старе књиге (ГВ, 2171-2183).

Како се онда може говорити о Сатани, оцу лажи из које се онда јавља свака врста злочина?

Само ако се човјек Лучом уздигне изнад свјетовности: гледајући у тој уздигнутости божански свијет бесмртних духова (ЛМ, I, 1-280), пророчка поезија Луче може да сагледа и „најљуће крајности“ сваког Зла, сабране „под једном круном“, да сагледа „мрачну катедру ужасног позоришта“, „сам Ад и цара му Сатану“ (ЛМ, I, 281-300).

А зашто је потребно да се уздигне, па да тек онда види само Зло, Сатану?

Зато што само уздизањем човјек доспијева у саму своју унутрашњост у којој за свог имагинарног (маштовног) саговорника може да има једнако Лучу христолику као и Сатану! Уздизање се тражи ради доспијевања у унутрашњост, а Сатана је, као и Бог, унутрашња реалност човјека, његова егзистенција, како вјерска, тако и грешна! (Зато Сатана и Гријех и настају побуном у Небеском царству!)

Тачно је да Зло чини само конкретан човјек, али човјек који се о томе Злу претходно договара са својим имагинарним (маштовним) саговорником, као и Иван Карамазов!

Тако је Његош, пророчком поезијом испитујући природу и поријекло Зла у свијету, утврдио оба супротна начела човјекове „дијалектике“: и конкретан лик човјека који чини зло, Сатаном обузетог човјека, и слободу тога истог човјека (који је Сатаном обузет зато што му се и сам предао)!

Његош ниједног тренутка, ниједним стихом није довео у питање човјекову слободу, моћ да сам одлучује о својим поступцима, како му је то досуђено (одмах послије Пада-Гријеха, раскида заједнице са Богом):

Човјек воље остаје свободне
Ка сви други бесмртни духови;
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана“
(ЛМ, VI, 90-100)

те ће имати у души и слику Добра и слику Зла, па нека се одлучи у којем диалогу ће се његово осјећање и мисао кретати!

Зато је разумљиво како је Његош могао – тако одлучно увјерен у човјекову слободу (ни Гријехом Прародитељским окрњену!) – говорити у Горском вијенцу о „демонском месији“, о „врагу са седам бињишах“, о присуству Сатане у дјелима Турака: то је „Сан паклени окрунио Османа“! То је унутрашња реалност тиранина који има саговорника у „сну“, у унутрашњем диалогу, у маштовном саговорнику који је присутнији од сваког реалног саговорника или савјетника! Од те лукаве реалности човјек се ослобађа само освјешћењем, у борби која је само његова, унутрашња, са самим собом, Турчинова као и Србинова.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 62-65) , Филип Вишњић, Београд, 1989

 

Мирослав Максимовић, БОЛ

1.

УПАМТИО САМ ТО

Упамтио сам дан кад је у бачкој равници,
док су надолазили облаци мрачно-сињи,
велики нож забoден под уво једној свињи,
затим на крвниковој отрт је надланици.

Сећам се крви, некако снено се пушила.
(Као да та спава у дубокој унској јами.)
Тада сам знао да смо сви немоћни и сами
као млада свиња што се пред нама срушила.

И кољача се сећам, пословно је пушио,
радио брзо, замахивао је без муке.
После је на бунару прао алат и руке.

Пио је ракију док му се нож сушио.
Пошто рече: „Заклао сам их око осмасто“,
диже се и: „До виђења!“ Упамтио сам то.

2.

КОД ДУРЏИЋА ГАЈА

До Дурџића гајa, Дурџића гаја
ко мирна марва дотерана раја.
Дотеране жене, деца и старци.
Маљева, брадви кренуше ударци.

Овде пуче глаvа, онде оде врат,
заједно падоше мајка, сестра, брат.
Откинута рука, поломљени кук.
Заувек пресечен девојачки струк.

Дурџића гаја, код Друџића гаја
крвим сечивом месечвеог сјаја
ко мирна марва испечена раја.

Ни јаука, вриска, тек вечности мук
када се над јамом, као плеса звук,
зањихао нежни двојачки струк.

СЕКИРА

Секира, секира, мили члан куће.
А кад је љута, нема од ње љуће.
Спaва у дворишту, или у дну шупе.
Не тражи ништа, печења, ни супе.

Кад почне да ради, та не предахне,
сече дрва, грање, а кад јој прахне
обори и букву, ону крај пута –
брже нико неће, за пет минута.

Кад се, весела, налије ракије,
па крене чегрст, сиктање братије,
она тад суди, и са њом чакије.

Најблиставија је по месечини,
кад сече комшије. Тад јој се чини
да, спојена с небом, сја у висини.

НОЖ

Ја сам нож. Ја сам нож. Надалеко знан.
Људима слуга. Али понекад бан.
Тада сви инсани којима служих
почну да дрхте. Свети страх им пружих.

Нисам за ситнице, ни за орање,
онај сам дугачки, спреман за клање.
Нисам за кухињу, с њом немам везе,
кољем испод букве, и испод брезе.

Банем у колибу, банем у стан,
да од мене стрепе ја сам изабран,
јер нисам само нож надалеко знан:

над нeженим грлом врховна сам рука,
крајња истина, кркљање злог звука,
последњи просјај, и последња мука.

ГЛАВА

Глава има разних, с косом и без косе.
Људи на врату обично их носе.
Буду и без главе, дође то време
кад се кољaчи за свој рад припреме.

Па имамо главу што се бринула
док секира над њом није синула,
главу што је била мaјка и жена
и детета главу што је још снена.

Глава је Ђорђе, из нужде буна хук,
глава је река, живота снажни бук,
глава је смиље, девојци први струк.

И када из тела по њој крв прска,
глава је свемир, која мисли трска.
Глава откинута. Глава је српска.

РУКА

Рука што се мучи с пером, хартијом
да у свет крене с оделом, мантијом,
рука што странице окреће књига
да оцу буде једна мање брига.

Рука ујакова, рука од тетке,
рука што знала је само за претке,
потомка ниједног видела није
јер са свим својима јамом се крије.

Руко, ручице, које више нема
непостојања ти си лична тема
и тешке приче што се снова спрема.

Руко откинута. Још си замахнута,
машеш сестрићу, који поред пута,
твог и свог, стоји, а за смислом лута.

НОГА

Нога што знала је куда ће, како,
нога што све је прескакала лако,
обишла све шуме, брда, долове,
спремна за војску, за плуг и волове.

Прошла све векове, и све ратове,
мамузала царске туђе атове,
хтела што морала, снила што хтела,
жежене ракије и хлеба бела.

Али сан јачи у пети јој клија,
из ноћи у дан, на небо, избија:
светли и греје. Сан је сан, Србија.

Нога откинута. Та предака сен
кад крочи над јаму, застаде за трен,
историју сручи у мрак отворен.

ДЕЧЈИ СВЕТ

Деца као деца, крај Уне игре,
скакућу, машу, заврте се чигре,
Љубица замаче у луг ко срна.
Тад прође мимо униформа црна.

Увече, у кући, ватра с огњишта,
мајка теши Луку: „Није то ништа“,
ми бацамо коцке – добитак, вриска,
напољу хук сове и воза писка.

Сунце над Грмечом кад се појави,
трчимо до млина, отац објави
да млин сличан меље и на Морави.

Капну крв због црне купине трна,
Љубица искочи из грма срна.
Тад прође мимо униформа црна.

ОТАЦ

Мој отац је човек окретан, радан –
никад у кући нико не би гладан.
Плуг, коса, лопата, разни алати –
у вештој шаци станују занати.

Највише од свега волео је млин,
бринуо о њему као да је син.
Сатима је знао, дању и ноћу,
да слуша вратила како шклопоћу.

Одежде црне које су тог лета
сишле на Уну из свог тамног света
није гледао: „Што да ми то смета!“

Последњег јутра, дажд прско ситан,
он рече, крећући: „Ако ко пита,
одох да мељем.“ Вреће вечног жита.

МАЈКА

Јер мајке постоје као природа.
Небо и сунце над главом порода.
Нежни зрачак здравља што се промоли
кроз маглу свести кад се оболи.

Мајке су ко трава: згажена ногом,
одмах се усправи. Наставе с Богом
да стоје у свему и трпе мирно
не би ли их синак руком додирно.

Мајке са децом, седморо влашића,
слећу небеска озвездана бића
у понор јама као јата тића

и ту, на дну свега, сâм прах и ништа,
сва се породица, а не деришта,
сјати око свога древног огњишта.

ЈАМА

Мисле да су за нас пронашли јаму –
у њу давнашњу своју скрише таму.
Мисле да им јама даје имања –
јама је тајна њиховог немања.

Нама је домаће јама збориште,
женама кухиња, деци двориште,
а када, с вечери, гусле зацвиле
дођу до нас Милош, Марко и виле.

Живот прошао, у будућност! веле.
Како прошао? Дуге ноћи целе
сви знамо да ће зоре да забеле.

Биће отмености, суве радости
кад заигра коло вечне младости:
све наше лобање и крте кости.

БОЛ

Сви су окупљени, сабор, у јами,
а сви остављени, немоћни, сами.
Ту ко је рођен, зато је и крив.
Да ли ће умрети ко је мртав жив?

Боли у мишици, јер ту је рана,
а боли заправо почетак дана.
Куда сад кренути!? Бол, секунда, бол.
Јамског ли времена бити апостол?

Сваке секунде, секунда будућа
постаје прошлост, наша пуста кућа.
Рана зараста, а бива још љућа.

Да ли смо цели, или само пола,
па половине седну око стола,
ручају вечност, бежање од бола.

1942.

Обрадовао се ко дуго није:
под Грмеч светле пале дивизије.
Из унске јаме сирочету нада.
Батаљон четврти, прва бригада:

Максимовић Миле, са бистре Дрине,
као када сунце кроз облак сине
засветлео младић, мршав, насмејан,
зелених очију, девојачки сан.

Са њим на исток, у страшне слободе,
прећи сва брда, прегазити воде,
другог живота незгоде и згоде.

Али први живот у јами дише
као да се нада, са стрепњом, тише,
да ће се родити овај што пише.

3.

УПАМТИО САМ И ТО II

Смрт Стоје Узелац

Ситна, у подруму високе болнице,
тихих апарата везала је жице,
спустила се сенка у наручје таме,
легла међу своје на дну унске јаме.

Њених најмилијих навирање крви
(брат, сестра, ил мајка – ко је био први)
стално је кретало из Уне да плави:
да ли ће престати сад у њеној глави?

Мозак притиснули крв и моћна јава
двадесетог века бежање и клање
кратко одмарање, па бомбардовање –

све то је поднела стидљива доброта
коју танке цеви воде из живота
да први пут мирно негде се наспава.

Мирослав Максимовић, БОЛ, Чигоја штампа, Београд, 2017

 

МИО СТРАХ:
ТРАГОМ ПРЕДАКА

Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот страх. Миострах.

Нико од нас, из породице, није био тамо, у Миостраху. То је, и место и страх, она склонила поред свог и наших живота. Тако је остало и после мајчине смрти. Све до септембра ове године. Био сам у Миостраху, а да до пре пар месеци нисам ни помишљо да ћу икад тамо отићи.

…..

Моја мајка, Стоја Узелац, рођена је 1928, као прво дете Ђуре и Милке (девојачко Родић). Затим је добила шесторо браће и сестара: Секулу, Невенку, Стану, Савку, Љубицу и Луку. Три куће Узелаца (браћа Ђуро и млађи Миле, и њихов брат од стрица Бошко са породицама – најстарији брат Секула настрадао је радећи на изградњи унске пруге, а сестра Милка удала се за Павла Мареша, који се, уз свог брата Владу-Чичу, Солунца, преселио у Бачку), и млин, налазиле су се на уској заравни крај Уне, испод веома стрме падине речног кањона уз коју се стаза пење до висоравни на коју је смештено село Миострах (мајка га је називала Мијестра).

У књизи Милана Карановћа Поуње у Босанској Крајини (Српска краљевска академија, 1925, уредник Јован Цвијић) село се назива Мијостра, то је име било и у званичној употреби (потиче из времена пре Турака). Имало је 57 муслиманских кућа (8 породица), 27 православних (7 породица) и 1 католичко. Пред Други светски рат, 1941, подаци су били другачији: у селу је живело 16 православних породица у 38 кућа.) Узелци су дошли, пре аустријске окупације, из Притоке, код Бихаћа, где су се претходно доселили из Лике.

У време Карановићевог истраживања, живели су две куће под Гомилом (оближње шумовито брдо), али су се затим спустили на Уну. Мој деда Ђуро омогућио је својој породице пристојан живот, за оно време: њиве, стока, приходи од млина. Био је веома вредан и способан и, по мајчиним речима, спасио би своју породицу да је имало посумњао шта им се спрема. Баба Милка ишла је, почетком лета 1941, у Крупу, видела је да руше православну цркву и када се вратила предложила је да одмах спакују децу и оно што могу понети и да оду у Србију. Деда је то одбио речима: „Где да идемо. Ја нисам никоме учинио ништа нажао, живео сам као исправан човек у Фрањиној држави, па у југословенској, сад могу и у хрватској.“ Сазнао је шта актуелна држава спрема исправним људима сувише касно: убили су га у млину, или негде у близини, и бацили у Уну, пре општег покоља (после покоља, моју мајку је њихов пас одвео до места на Уни где је видела очев леш, закачен за грану у води).

И покољи у делу Крајине на левој обали Уне – од линије Бихаћ-Бос. Курпа на запад, до Кордуна и Лике – одвијали су се по стандарном усташком обрасцу: видело се да постји централни план истребљења, а извршење и тајминг зависили су од локалних прилика. Прво су виђенији Срби, и Јевреји, или одмах убијени, или одведени у комплекс логора Јадовно и тамо уморени. Затим су, крајем јула, сви одрасли мушкарци позивани на „рад“, прикупљани на одређеним местима, па побијени на локалним стратиштима. На крају су читава села – жене, деца, старци – „добронамерно“ одвођени на промену вере и успут побијена на унапред одабрани локацијама. На овом терену, извршиоци су углавном били локални муслимани, што новопечене усташе, што обични сељаци, привучени државном пропагандом и обећањима. Глава је била у Бихаћу, велики жупан Љубомир Кватерник, а руке су били његови доглавници по већим местима. У Мијостри, инспиратор и коловођа је био локални хоџа Бећир Борић.

….

Тешко је замислити како се моја баба тих дана осећала: сама, са седморо деце – најстарије ушло у четрнаесту, а најмлађе тек у другу годину живота – могла је само да чека, правећи се, пред децом, да је све у реду. Али како скратити стрепњу и тескобу? Моја мајка је једном рекла да не зна шта им је, тих дана, било теже –  бесане ноћи или тешка јутра. Вероватно је у ваздуху треперила сенка наде: па, добро, променићемо веру, кад се већ мора, муж и отац ће се вратити, и тада ћемо ваљда моћи да одемо у Србију.

У суботу 9. августа, касно поподне, почели су да прикупљају жене, децу и старце у центру места, полако (српске куће биле су расуте, свуда, по далеким ободима села), да би их одатле повели у Цазин, на промену вере. (Злочиначка памет припремалаеје, као у позоришту, сцену за покољ, па је водила рачуна и о детаљима – логично је да се промена вере, као свечани чин, обавља у недељу.)…. Када су се сви окупили, колона од око 180 особа кренула је, пешке и на колима, „ка Цазину“. Породицу моје мајке ставили су, ваљда због мале деце, на кола. Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није то хтела да каже мајци. (Према њеном, траумом покоља и каснијим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем, али по другим сведоцима било је ипак неколико усташа са пушкама; можда је само тог једног видела, или само њега запамтила, јер им је пре рата долазио у кућу.)

Испред засеока Дурџићи, колона је скренула десно и колским путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила  шта ће ту бити, скочила је са кола, са намером да бежи, повукавши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Усташа са пушком је пуцао и погодио моју мајку у десну мишицу, док је падала видела је како је један ударио њену мајку секиром, чула је њен самртни уздах и видела брата Луку како  се откотрљао низ траву. Истовремено су кратко запуцали они с пушкама а остали навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште.

Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени. Била је близу отвора јаме, на неком испусту, изнад гомиле лешава. Из гомиле је избауљала њена вршњакиња и кума Даница Јеличић, рањена секиром у главу. Помажући једна другој, њих две су се извукле из јаме и, с муком, кренуле кроз кукурузе и шибљаке ка селу. Дошле су до једне од кућа Мареша, с којима су Узелци такође били у кумству, у којој је живео онај покатоличени младић са траком око руке. Његова мајка им је рекла да беже, јер улицом иду усташе и побиће их. Сакриле су се у кукурузе, са отвореним ранама, озебле, у међувремену је пала киша. Ту их је нашла, како дрхћу, стрина Вука, жена стрица Милета, којој је она жена дошла и рекла да их није примила у кућу.

……..

Нису хтеле са њом, па је стрина отишла да им донесе храну и воду. По идеји моје мајке, оне су затим промениле место у кукурзима, из опрезности, за сваки случај. Мајка је планирала да сачекају да падне мрак, спусте се до Уне, пређу је и оду на Грмеч, у српска села. Проблем је био што кума није знала да плива. У размишљању шта да раде – пала је киша, дрхтале су, што од хладноће, што од страха – пронађу их Смиља и онај муслиман. Он их пита, показујући на ране, ко им је то учинио. Одговоре да (тобоже) не знају. Не бојте се, каже он, хајдете с нама, неће вам бити ништа. И тако су се прикључиле женама Мареша и том муслиману. По свему судећи, моја мајка је ту остала дуго, неколико месеци, а кума Даница је после неког времена отишла у кућу једног жандара, да помаже његовој жени. Не знам тачно кад су се све (изгледа све, јер је моја мајка говорила у множини) пребациле преко Уне, у Грмушу, код Јандре Боројевћа, који их је превезао чамцем. Вероватно на почетку 1942, и вероватно после погибије оног муслимана. Моја мајка је кратко била код Боројевића, убрзо је отишла „у шуму“, на Грмеч. Изгледа да је учествовала, као девојчица у позадниским пословима локалне партизанске чете. Кад су у Крајину дошли пролетери, главна партизанска групација, она им је пришла, слагала да је старије него што јесте, и они су је примили у своје редове. На почетку су јој покровитељи били Иво Поповић Ђани и Марио Романо, помагала им је као болничарка-инструментарка, звали су је Мала. До краја рата радила је у санитету, што у Централној болници, што у Првој пролетерској бригади. Тако је упознала мог оца, венчали су се после рата, у Словенији, она је напустила посао у санитету (није тада био обичај да удате жене раде) и … сироче није имало где да оде, осим код своје тетке Милке Мареш у Бачку, у кућу где сам се родио.

Из покоља код Дурџића гаја није изашла жива само моја мајка, с кумом Даницом. Остала су још два, записана, сведочанства. ….

…..

Колико њу потреса и само подсећање на тај догађај, видео сам још у детињству, у августу 1960, када је воз којим смо путовали дуго стајао у Грмуши, наспрам Мијостре. За њу је то била огромна траума, с њом није хтела да се суочи – да би могла да живи у својој новој породици. И зашто онда да додирујемо ту рану? Знали смо њену породичну историју, али смо се одучили од интересовања за њу. Тако је остало и после можданог удара 2000. годне, када је мајка почела да износи детаље из дана покоља (удар је разрушио кочнице у мозгу), тако је остало и после њене смрти 2007.

Да ли је тако требало? Можда је није требало штити од трауме? После можданог удара, показало се да је све то у њој живо, трауматски несређено, али живо. Тад је било касно, и због здравствених разлога, за суочавање, али можда је оно било изводљиво – не знам како – раније? Можда би јој место настанка трауме и прича о томе – у време кад је она већ имала стабилност у новој породци – донели катарзу и не би је разорили него оснажили?

Ова дилема…. на коју одговор никад нећу сазнати, навела ме је на шире размишљање. Општа атомосфера утиче на наше поступке и када тога нисмо свесни. Атмосфера братства и јединства налагала је да се по међунационалним злочинима много не чачка, него да се све сведе на антифашистичку борбу и затвори споменицима.

….

Могуће је, значи, да је подразумевани налог времена утицао на наше породично затварање читаве приче. Али пресудан није био, бар за мене. Мислим да је на мене утицала још једна ствар: знао сам да који год живот уђе у таму историје, из ње може да изађе само као из тамног вилајета – шта год уради, неће бити на добитку.

Било како било, директно Басташићево питање одједном је отворило јасна пут. Потражићу јаму код Миостраха….

Мирослав Максимовић, БОЛ (одломак из есеја МИО СТРАХ: ТРАГОМ ПРЕДАКА ), Чигоја штампа, Београд, 2016

 

Жарко Видовић, ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ

Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“

Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или нека идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно-језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу. Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском-турском, хабзбуршко-немачком и млетачко-италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском. То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.

***

Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!) А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.

Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашту заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“

Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и Православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?

Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда света и сама држва, институција (људских) закона.

Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом Римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по Римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.

****

У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника).   …Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанинн и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.

Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.

*****

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

У Београду, марта 2000.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, есеј ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње 2008

Жарко Видовић, ДВА ОСНОВНА СТАВА КОЈИХ СЕ НЕПОКОЛЕБИВО МОРАМО ДРЖАТИ…

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

У Београду, марта 2000.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЗАВЕТ СВЕТОСАВСКЕ НАЦИЈЕ, стр 53-54), Светигора, Цетиње 2008

Станислав Винавер, ЊЕГОШ И ЗЛИ ВОЛШЕБНИЦИ

Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.

Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једног односа, већ покушај преласка у други.

Зли волшебници не могу да задрже велике духове у њиховом ослободилачкоме раду. Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велики духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, штавише, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.

Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче – али је упуте другим правцем.

Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живота.

Има – то тврде – великих духова који су у служби злих волшебника, али ми знамо да су сви они, силом своје мисије у васељени, противу волшебника, иако, најчешће, раде за волшебнике.

Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкретан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушнога и случајнога резултата, и да је, према томе, сад завршена.

А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане препрека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке – морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе чему смо пошли, већ као крај тежње.

Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сваког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један  створени свет постаје сметња сваком новом свету.

Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим постизањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, јер знају велику борбу, коначнију победу због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем даљем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза стварају себи грудобран.

II

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега песника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихови пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десетераца у Горском вијенцу.

Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Његошева и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизи Филозофија у Горскоме вијенцу, господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока филозофска природа и да је Горским вијенцем хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогластити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором – само не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.

Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Место да ђачка пузећа свест наше ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста: а то је непомирљива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом – професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Индију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника: открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дужност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то г. Петронијевић назива „хуманизмом“ Његошевим, и доказује као да је то нека његова другостепена одлика.

Сав је Његош у овоме:

Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија.

Сав се Његош огледа у ономе:

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.

Главни је нагласак Његоша у ономе:

Он је хајдук робља свезанога,
ја сам хајдук те гоним хајдуке
гласнија је моја хајдучија.

А то је све – за г. Петронијевића – неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост и дужност бунта.

Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, најстрасније: да се на насиље мора одговорити побуном, да је то прва и основна дужност свега живога, да све живо само зато и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.

Међутим, постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхунца до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте: дати блесак, дати елан револуцинарности човековој.

Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога – свему ономе и сваком оном ко се бори противу насиља:

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније

Вели Његош у Лучи.

И опет:

Твар је Творца човек изабрана…

И опет:

Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.

Поезија чини да је не само јунаштво потребно (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:

јунашто је цар зла свакојега –
а и пиће најслађе душевно
којијем се пјане покољења

Сâм инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:

Милош баца у несвијест људе…

И опет, Мићуновић се пита шта су јунаци, који иду у смрт у борбу за основно право:

Што су они? жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије.

Дакле, оно што држи и чини човек, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.

Опет, Мићуновић:

Ђе се гусле у кућу не чују
ту је мртва и кућа и људи.

Тако је већ сâм Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотребније буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.

Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се:

Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прадједовске
огрануло, да у гроб играју.

Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногорце, да их подстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстинкту који заповеда: не покоравити се ономе што човека понижава):

Ја сам многа зажега канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп доша међу вама
да поджежем, колико узмогу,
и ваш огањ светли на олтару,
на олтару цркве и поштења.

Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу није Хамлет, као што држи ф. Петронијевић – не, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поджегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши, они који могу да одушеве највећи број за ту борбу.

Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва естетика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милоњићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:

Дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише.

Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.

Његош приповеда да се мора покоравти томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:

Кад сам годе много размишљава
вазда ми се поса повукова.

Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што треба чинити. то је један категорички императив: то је Његошев категорички императив побуне:

А ја зебем од много мишљења

вели Мићуновић. И опет кнез Раде:

него уради докле махат можеш.

И опет:

нека буде што бити не може…
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.

И опет:

У крв ће нам вјере запливати,
биће боља која не потоне.

И опет:

Приправља се док одједном пукне.

И опет:

Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење!
Обрана је с животом скопчана!

Што значи, најпростије и грубо речено: не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло (то би био песимиизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:

Све природа снабд’јева оружјем
против неке необуздане силе,
против нужде, против недовољства.

Значи да је инстинкт у нама – у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борити за своју духовну, за своју човечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу Бога дарвнизам.

Нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би се у кам очајала.

И:

Шта је човјек, а мора бит човјек.

То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) – да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средства и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи , да му се да нови калуп, јер се огањ не сме угасити.Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.

А Његош зна да сваки калуп има свој огањ – и место да само мења калупе (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тражи сарадњу природе (као и Гете), али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калуп – а после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија…

Тек соколу право перје никне
он не може више мировати…
све је ово некаква наука.

Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:

Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке.

Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, много вше прожета космичким духом свеопште узорчности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:

Удри врага, не остав му трага.

Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.

Вуку Мићуновићу су они који иду за потурицама (то јест опортунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):

Мрзни су ми они него Турци…

IV

Међутим има у Његошу места очајања и сумње, но то су већ паузе, увек очекиване, и увек то су само рефлексије, то није она цела акција, ни цела слика,ни цела метафора, ни цео уметнички покрет. То је део општије метафоре, и општијега покрета, то је привремено негирање, да би афирмација изашла што горостаснија.

Од таквих појединих висоравни међу бескрајним полетом врхова, г. Петронијевић стоврио је легенду о песмимизу Његошеву. Песимизам једнога уметника има се тражити не у рефлексији, већ у уметности уметниковој. Његош је опело венцем целе своје уметности револуционарни нагон човеков. Према томе, Његош би био песмимиста када би показао да нас тај нагон обмањује, да нас дакле, обмањује оно што је основно и готово једино. То би био Његошев песимизам, као што је песимизам научника Фауста када дође до сазнања да је сва наука ништавна, као што би био песимизам код Бајроновог Дон Жуана када дође до осећања да је љубав ништавна, као што је песимизам код цара и властодршца Соломуна кад осети да су царство и власт ништавни.

Кад је џин Фантастичне симфоније схватио (у свом дневнику) да музика није апсолут – то је био песмизам Берлиоза. А кад би неки Флоберов апотекар који свира у флауту недељом и празницима, појио да музика није апсолут, он би се место музицирања бацио на пецање рибе или јахање. И то не би био тада песмизам господина Хомеа, јер душа г. Хомеа не трепти сва у откровењу музике. За господина Хомеа, типичног Француза, песмизам би дошао тек када би он посумњао у плитке идеје Огиста Конта, које су га заносиле и одржавале.

Код Његоша нагон се стално слави и тај нагон побеђује. Побеђује идеја да се не сме пристајати ни на какв компромис. Побеђује идеја, да се све потурице морају истребити, ма какве биле жртве. Горски вијенац на крају прелази као у ликујућу експлозију оргуља које глофификују победу вечитога принципа непомирљиве борбе за сачување вишега човека и његовога достојанства. У игуману Стефану, који носи 80 година борбе у својој свести, пева, кликће, припева старачка душа, као у прве дане најсјајније младости. Сви су се уверили да су добро учинили што су послушали свој нагон. И спев се свршава симболичким позивом Мандушића Вука за нове борбе: само је оружје оштећено, али не и принцип, који ствара оружје. Нико није сада мање борбен но што је био пре исхода великог сукоба.

Његош није песимиста, јер није песимиста у оном свом основном. Господина Перонијевића обмануо је израз, обмануле су речи, неке фигуре и нека привремена клонулост. Песмизам, као и свака битност, има се тражити у основном, у оном што се хтело и што се осетило.

Његош је крајње револуционаран и у тој револуционарности оптимиста.

Ово сваки мора осетити ко је и једанпут читао Горски вијенац.

И сав труд, сав нагон злих волшебника иде на то да нас увере да је Његош био што је најмање могао бити: човек који сумња у оно оружје које му је природа дала, да сачува божанску искру у себи; човек који сумња чак и у своју божанску искру…

Станислав Винавер, Чардак ни на небу ни на земљи (стр. 155-165), Службени гласник, 2012

 

 

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, О УСПОСТАВЉАЊУ ХАРМОНИЈЕ НА ДУХОВНОМ СТАБЛУ

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ (одломак)

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Иво Андрић, ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

ОД САМОГ ПОЧЕТКА

У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличнијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојада. Сад је нема.

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из ког устаје и јавља ми се нередовно и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења које је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.

Тако прошле јесени. Наступио је крај октобра. Чини ми се да је био последњи дан тога месеца. Већ други дан како дувају неки ветрови. Не смирују се ни ноћу, као џелати који имају да се обрачунају са цвећем, лишћем, гранчицама. Прате их неке строге кише као њихови помагачи. На западном небу неко мрачно црвенило, које не слути на добро, стоји хладно и непомично као сведок да ће сва та крвничка работа уништавања, развејавања и сапирања бити тачно извршена. Са брега на ком сам живео сишао саму покслу алпскуварошицу да задржим место у стурашњем возу и уредим све што је потребно за путовање. Док сам се враћао кући, поред мене су пролазили огромни модри аутокари, пуни света. Туристи су у паничном бекству напуштали планине. Здррава боја коју су стекли на висини и на сунцу стоји им налицу као маска кроз коју гледају немирне очи и испод које се наслућује устрашено бледило.

Кад сам ушао у предсобље, владао је у њему већ полумрак са коим се немоћно борио једини прозор, још црвен од вечерњег неба. На поду је лежао мој пртљаг већ спремљен за пут. Међу коферима, са главом на највећем од њих, са лицем окренутим земљи, лежала је Јелена. У полутами нисам могао да разберем појединости, али цео став, у то није могло бити сумње, одавао је жену коју су велика жалост и неодољив плач оборили на земљу, и која рида над стварима спремним за пут.

Претрнуо сам и у истом тренутку несвесно посегнуо за прекидачем поред врата. Планула је бела светлост и тренутно угасивши црвен прозор обасјала предсобље и све што је у њему. На поду су лежали кофери, два мала и један велики, и по њима попреко бачена моја планинска пелерина од тамнозеленог сукна. Очевидно, она је спузнула са чивилука и пала по коферима, који су били испод њега. Осетих како се свлачи с мене језа која ме је била огрнула. Уђох у собу, запалих све сијалице и почех да распоређујем последње ситнице. Усиљавајући се да идем мирно, вратих се, као послом, у предсобље. На прагу, поново ме огрнуше трнци. Али све је било на своме месту, под белом светлошћу, кофери и огртач на њима. Све је било природно, разумљиво и лако објашњиво.

Рђаво сам вечерао и немирно спавао, а већ у рано јутро седео сам у возу који ме је возио у низину, па затим у град.

Дошли су децембарски дани, они сиви дани пред крај године, кад самци људи отказују позиве за вече и роне све дубље у своју неподношљиву самоћу, као у хладну воду или страшну шуму надајући се да ће је тако, ако јој се потпуно предају, што пре прегазити, и спасити се и изићи на неку радосну чистину.

Једне ноћи седео сам у својој соби и радио. Велика соба са много прозора била је недовољно грејана, и како је ноћ одмицала, хладила се све више. Да бих се загрејао, помакнуо сам један мали сто до у дно собе, где је био шкрти калорифер. Одатле ми је поглед падао на једно удубљење у ком су били наслагани моји кофери. Мала столна лампа бацала је невелики круг светлости који је само делимично осветљавао нишу са пртљагом. Застајкујући у послу, гледао сам расејано горњи, осветљени кофер, метални поков на њему, хотелске етикете јарких боја и, као модрице на телу, трагове носачке нестрпљивости и дана и ноћи проведених у фургонима. Одјеном ми се учини да на никлованом затварачу видим плаву женску влас. Скочих. Уплетена чврсто у браву, то је била једна једина влас, плава, и тврда као откинута жица. Нисам смео да приђем  и да је се дотакнем, јер у том тренутку протрнух истом оном језом од пре два месеца, у предсобљу алпског хотела.

Дакле, ипак је неко морао лежати на тим коферима са просутом косом и лицем у длановима! Кружио сам око свога открића неколико тренутака, а затим, као по наредби, пренесох опет сто на старо место, заједно са лампом и хартијама. Иза мене остаде ниша у полумраку. Нагонски сам се повлачио из те мучне игре коју нисам тражио и у којој нисам господар.

Било ми је још хладније. Усиљавао сам се да не мислим на малопређашње откриће. И кад сам у том успео, морао сам увидети да нисам способан да мислим ни на шта друго. Никад нисам волео претерану осећајност ни та полујасна, сумњива стања духа у којима нас уобразиља тако лако одводи на своје погрешне и јалове путеве. Зато ме је цела ова игра срдила и мучила. Да бих јој се осветио, хтео сам да је казним презиром, да се не бавим њоме и да је не проверавам више. У ствари, морао сам непрестано да мислим на тај свој презир, и мучио сам се и даље. Ништа није помагало. Остајала је постеља, која као гроб покрива заборавом и лечи сваку муку, иако мање савршено. Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од највећег блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једном једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном, у ком нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, стварних ни аветињских!

Тама и узалудан напор да заспим заморише и залудеше моју свест до те мере да сам почео да губим представе о димензијама сопственог тела. Моја рођена подланица, на којој је почивао мој леви образ, долазила ми је као врела пустиња без граница, без травке и воде. У замореној свести чинило ми се да од незапамћених времена лежим овако и да је мисао на влас плаве женске косе само један од безбројних снова које снивам, лежећи будан. Та мисао ми даде снаге да се отргнем и да упалим електрику.

Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост нагло отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се стварн зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон.

Устадох. Несигурним кораком детета које зна имена предмета око себе, али не и све њихове особине, прођох кроз ту стварност нижег реда. У дну собе запалих још једну, зидну, лампу. У ниши је лежао пртљаг, непомичан и обасјан. Поглед ми је пао на две никловане браве највећег кофера, прелећући с једне на другу. Ни трага од неке женске косе. Запалио сам и столну лампу и сео на столицу на којој сам седео пре спавања, кад сам угледао влас косе како подрхтава. Са тога места видео се на левој брави савијен и танак рефлекс светлости и личио је на влас плаве косе. И то је било све.

Погасио сам, поново, редом, светлости и пришао постељи, која је под сјајем мале лампе на ноћном ормарићу изгдедала као ратиште или трагични предео великих геолошких поремећаја. Исправио сам јастуке и поравнао чаршав, као арену за ноћне борбе, угасио и последњу лампу, и легао. У таквом једном тренутку мора да се први пут јавила човеку мисао о ускрснућу из мртвих. Осећао сам се сатрвен и мален, бедни остатак онога човека који је синоћ око десет сати ушао у ову собу и сео да ради, преварен и унижен, и то два пута, једанпут од присена, други пут од јаве. То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам толико жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све  бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена.

Зима је одмицала. Чудна и мучна ствар са плачем над коферима и косом у брави од никла била је срећно заборављена. Привиђење се јављало ретко.

Једног светлог јутра стајао сам пред огледалом и чешљао се. Тада ми се учини да између мојих прстију и праменова косе, као иза решетака, спазих Јелену како пролази кроз собу иза мене. Мину као нејасна сенка дуж целог огледала. И пре него што сам могао да је добро сагледам, изгуби се у оним брушеним крајевима стакла где се ломе златни и модри рефлекси зимског јутра.

Неки дан сам одшетао изван вароши. Зауставио сам се на обали реке и сишао низ каменито корито до саме воде, која је текла мутнозелена и жустра. Зимска вода, јаловица, без рибе, без инсекта, без прута и листа, без нагризене воћке коју су испустила негде деца при купању, оштра и немилосрдна као оружје. Шипраг го и раките прозебле. На другој обали, неприступачној и каменитој, разасути борови. Зимско послеподне, које је увек краће и хладније него што човек мисли да ће бити, одједном постаде хладно и сиво. Диже се издалека ветар, гласник сутона. Видех лепо како се редом повијају под њим борови на противној обали. Ветар који ми се примицао дизао је са борова, с крша и с воде танку сенку, као прашину, и носио је, као све гушћи и тамнији талас, све већом брзином. Најпосле је, згуснуту у лик и исправљену, снесе поред мене. Кад бих само неосетно помакнуо оборен поглед улево, уверен сам да бих угледао Јеленину руку и крај њеног сивог рукава. Али ја то нећу никад учинити. Стојим оборених очију и не мичем се, сав обузет њеним неочекиваним присуством.

Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем. Под каквим видом ћу је још срести? Куда ће ме одвести ово привиђење, драже од свега и опасније од сваке опасности стварног живота? Хоће ли, кад то време дође, и њу положити заједно са мном у гроб? Овог тренутка мислим да ће она тада, кад ја и моја сенка постанемо занавек једно, излетети из ње, као лептир из чауре, и отићи светом да обилази прозоре живих. Тако сада мислим.

НА ПУТОВАЊУ

 Неко је почео да говори о путовањима. Тај разговор је прихватило цело друштво. Говорили су сви, понекад и по двојица у исто време. Добро вино које су пили у малим, умереним гутљајима оживљавало је разговор.

        – Волим да путујем! – рекао је одједном, неочекивано и тихо, један младић, али са осмехом у којем је било нешто од пригушеног кликтања и радосног поласка. Узбудио ме је тај младићки осмејак и подстакао да и ја кажем нешто о путовању, али у себи. То је био неговорени монолог који је, као река понорница, нечујно текао испод њихових гласних причања.

„А ко не воли? Разговарајте са женама и младићима, па ћете видети. Загледајте у дно душе старијим, смиреним људима, који не говоре о својим жељама, и наћи ћете исту страст, замрлу, без наде на остварење, али живу и трајну. Можда би се могло рећи да свак воли путовање, или бар мисао о њему, као свој други, лепши, живот. Али ја, кад кажем да волим да путујем, имам за то стваран и нарочит разлог. Јелена, која се тако ретко појављује, на путовањима је још понајчешће поред мене. Зато волим да путујем сам, и зато путујем често. Чим почне да зри лето, нека снага, за коју не знам да ли долази из мене или из светова око мене, дигне ме као влага клицу пут светлости, и ја путујем, возим се, пловим, летим. Другим речима, срећан сам, јер не бих могао казати где сам.

Тада се дешава, у срећним тренуцима, да се појави Јелена. Како, када, и под којим видом и привидом, не бих могао да кажем, јер то ни сам не могу никад да предвидим нити умем доцније себи да објасним.

Дешава се да је сретнем, као да ме је чекала, већ на самом поласку на пут. Тек што сам се сместио у купеу, на седишту поред прозора (бледозелена чоја, са белим чипкама на узглављу!), воз креће и за неколико тренутака напушта растргана и тужна предграђа. Кад испред великог вагонског прозора стану да теку и струје површине башта и њива и да се у ковитлац савијају оживеле масе ограда, дрвећа и телеграфских жица, ја скренем поглед са седишта прекопута, које је празно као да некога чека. Гледам упорно у даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице. Гледам у даљину, у тамну црту храстове шуме у дну видика или у мајур који се оцртава пола на земљи а пола на небу, а у исто време знам да ту, према мени, већ седи и све стварније бива створење чије ми само присуство причиња неизмерну радост која расте у непрорачунљивој пропорцији, са сваким минутом. Зар онда није свеједно гледати у далеку тачку на обзорју или у лице жени која настаје преда мном? Јер радост због њеног све осетнијег присуства, због тога што она постоји таква каква јест и што је мени дано да је гледам и имам поред себе, толика је и тако страховито брзо расте, да плави и брише наше ликове, пределе и даљине око нас, прелива се преко оштре црте на крају видика и дажди негде по свима световима. А велико чудо те радости и јесте у томе што сваког трена могу да зауставим ту плиму среће и да је вратим и ограничим на наша два тела и на уски простор купеа у којем се возимо. А већ неколико секунди после тога, поплава среће почиње поново, и у њој ишчезавамо нас двоје, и купе, и васколики бели свет са нама.

Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.

Да, ту је сада Јелена, у углу мог ока, на крају широког видика који се топи, креће и руши у брзацима и слаповима – непомична и нема, али већ жива и стварна. Широко, ведро и слободно гледање њених очију које настају није се још изоштрило и сажело у одређен поглед. Тако младе жене из свог тела, које има свежину планинског млека и зумбулова сока, гледају свет својим чистим, мирним очима. Те очи које се крећу полагано и мењају израз неосетно, као небо боју, личе на део глоба који, пригушено осветљен изнутра, наговештава непознате а слућене делове континената и океана. Поглед тих очију није никад почивао само на мени, и ја сам могао на необјашњив начин да уживам у свему оном што оне виде у исто време док гледају у мене, јер те очи су простирале испред себе непознате крајине невиних светова у којима се губио и мој гледани лик. Оне су се кретале и светлеле са равнодушном тачношћу небеских мена, а у исто време збуњивале моја чула и заводиле их на неслућене стазе и у заносне варке.

Само ретко у животу, пред највећим и изузетним призорима које, удружени, земља и небо простиру пред нама, наступала је код мене иста игра и замена појачаних чула и њихово неограничено умногостручавање, све до истовременог осећања појава које иначе, изван тих празничних тренутака, упознајемо и осећамо само издвојено и понаособ. (Такви тренуци немају имена и остављају само блед траг доцније, у сећањима наше свакидашњице.)

Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири стотине метара, гледао изнад себе глечере и на њима сунчев сјај који изгледа непомичан, одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи. Тако сам, опет једном, за јесењег дана без сунца, под сивим небом, стајао изгубљен у степи која се стерала од мојих ногу до неодређене црте небеског свода. И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија у танким сивим таласима, видео сам одједном на превојима тих бескрајних таласа неки сјај који око, навикло на дотадашње појаве и видике, једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца.

На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула биле су непрестано и потпуно могућне, и остваривале се лакоћом сна и брзином мисли. Тако је било и сада.

А кад нас је сунце, на једној окуци, заобишло и јавило се на Јелениној страни, она заклопи за тренутак очи. Тада сам угледао њене тешке и чудне очне капке, испод којих су живели и сопственим пламеном сијали светови од којих су трепавке, не успевајући да задрже сав сјај, блештале танким одсевима жеженог, загаситог злата у чудесним преливима.

Док је тако држала склопљене очи, ја сам посматрао њено чело, образе и врат. Око њих је, као летња јара око воћних плодова, трептао неоивичен ореол моћног али једва видљивог сјаја, и губио се на крајевима у покренутом и житком пределу који брзина вожње носи, кида и расипа у очима путника.

Тако смо, прелазећи простор, дуго ћутали; она по закону свога бића и постанка, а ја у неизрецивој сласти њеног присуства, која је расла и преливала се и односила са собом све што се могло помислити или рећи.

 Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих људи на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском женом савршеног бића и лика. То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.

Према мени се, у ритму брзог воза, њихало празно седиште, као грана са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све нове пределе у све новој игри светлости и облака. Све то је протицало и одлазило некуд у безобличним, течним масама. А ја сам путовао као брижан самац, што сам без Јелениног присуства у ствари увек и био.

А бива да се Јелена јави и другом приликом и на други начин, али увек на путовању, увек чудно и неочекивано.

Дешава се да нам у страном граду, на повратку, остане који сат времена између два воза, или између воза и авиона, или брода и воза. Ту сати имају увек нарочиту боју и нарочито место у нашем животу.

Сунчано поподне иза кише. Ствари су у гардероби, у џепу је возна карта за даље путовање, вечерас. Сав ранији живот иза мене је, сав будући тек преда мном. Ствара се празно подручје потпуне слободе. Ту се добро живи. Ништа није ни како је било ни како ће бити, него онако како би могло бити и како, неким чудом, и јесте. Сав живот је одједном постао чврст, јасан, безимен, осетан само по оном што вреди сам по себи. Све има нарочито значење и вредност, и оно што човек помисли, и оно што погледа, помирише или окуси. Ситнице и случајни сусрети имају у таквим приликама често изглед значајних ствари и великих доживљаја.

Брзо и задихано идем из улице у улицу, разгледам излоге, споменике и зграде, као да ћу моћи све понети у сећању. Свраћам у радње и купујем ситнице, поклоне које ћу понети пријатељима код куће. Узбуђен сам као да отимам од живота, крадем од смрти. Носим поклоне за друге, а идем пун радости, као да то мене са свих страна даривају неким драгоценим предметима и уз њих погледима и осмејцима који вреде хиљаду пута више од предмета. Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. Разгледам, пазарујем, извињавам се, захваљујем. А преда мном је стално утврђен сат и минут мога одласка.

Ушао сам у једну велику, богато уређену папирницу, пуну света, који је на двоја велика врата непрестано улазио и излазио. Било је доба године кад дани почну приметно да краћају. Напољу је било још прилично видно кад су у радњи плануле светлости, све одједном, и целу просторију прелиле млечним сјајем, у којем су оживели сви предмети, разнобојна роба по тезгама и рафовима и лица купаца и продавачица. У том тренутку угледао сам Јелену. Ишла је пут касе да плати. Продавачица је напустила своје место и пратила је, не одвајајући очију од ње. Жена на каси примила је расејано новчанцу, а кад је хтела да врати остатак и подигла поглед до Јелениног лица, одједном је устала и стојећи предала јој новац. Јелена се запутила ка излазу, а мала продавачица ишла је за њом све до врата, са очитом намером да их отвори. Али је у том претекао један старији намештеник, који се случајно десио ту. Гледајући Јелену у лице, отворио је широм врата и рекао гласно и радосно:
– Нека, ја ћу затворити!
Жена за касом једнако је стајала и гледала за Јеленом.

Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа Јелену у лице. Тек кад су се врата за њом затворила, сетио сам се да похитам и да јој приђем. На несрећу, нисам још био платио. Брзо сам истресао новац пред жену на каси, која је хладно прелазила погледом преко мене као преко бројке у дугом низу бројака. Гурајући се и саплићући, истрчао сам напоље. Гледао сам лево па десно. Свет је врвео широким тротоарима у оба правца, средином су милела кола у непрекинутој поворци. Био је двосмислени прелазни час између дана и ноћи. Све је било осветљено, а ипак нејасно и неразумљиво. Чинило ми се да поред мене пролази поворка са маскама на лицима. Где се ту изгубила Јелена? У ком правцу је кренула? Како да је нађем? – Учинио сам оно што је најгоре и најнеразумније. Кренуо сам лево, пробијао се грубо и загледао свакој жени у лице. Онда сам се опет вратио пред радњу и пошао десно. Кад сам изгубио сваку наду, вратио сам се на полазну тачку. Ту сам стајао још једно време, као човек који је неповратно изгубио оно до чега му је највише стало. Све је било магловито и неодређено, само једно је било јасно: да се са таквим губитком човек не може помирити.

Још дуго сам крстарио тим живим и прометним делом града, вукући своје пакетиће и унезверено гледајући око себе. На махове би ми се причинило да за угао замиче Јелена. Потрчао бих нагло и тамо налазио – неку непознату жену. Застајао сам постиђен. Али мало доцније опет би ми се учинило да се у гомили, на противној страни улице, назире Јеленин стас. Претрчао бих непрописно и – узалуд. Све ме је варало. Све сам више губио поверење у своје око и свој корак. Измучен и уморан, стигао сам на станицу пред сам полазак воза. Узео сам своје ствари, сместио се у аветињски осветљеном купеу. Пакетиће од куповине сложио сам у свој кофер. Чинило ми се да сам се удвојио и да видим сам себе како дуго седим непомичан са кофером на коленима, питајући се непрестано да ли је то заиста могла бити Јелена, а затим чврсто и нервозно притишћем његове две браве, које при затварању кажу металним гласом, једна: да!, а друга: не! Пролазимо кроз влажну таму и пуст, неосветљен предео. Јелена се неће више јавити. Мрак, влага. То није њен елемент. Преда мном је ноћ без сна, недогледна, јаросна, убилачка пустиња. Чини ми се да је живо биће неће преживети ни видети јој краја. А мени ваља живети, и чекати. Живети са надом, у чекању. Па и без наде.

ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ

Одавно сам приметио да се Јелена јавља све ређе, све нејасније, али дуго ми је требало да признам себи ту чињеницу. Да то не бих могао учинити, ја сам се задовољавао са мало, са све мање, надајући се увек вишем.

Тако сам цело једно лето живео од једног јединог неразумљивог и муњевитог виђења. Возећи се у сумрак озеленелом улицом, једном од најлепших београдских улица, нејасно сам сагледао Јеленин лик у белини. Била ми је окренута леђима. Наслућивало се да је у једном од оних положаја који су необични и у којима се човек не задржава дуго. По њеном ставу и држању чинило ми се да неком тамо хоће да довикне још нешто или да гласно поздрави неког у даљини, али јој ни тада гласа нисам чуо, као никад пре ни после. Ма шта да је било, изгледала ми је величанствена тако раскриљена у простору, са телом које се покорава некој мени непознатој потреби, и које је цело предано усрдном напору да неком ко одлази, а кога, загледан у њу, не видим, даде још нешто од себе, да од њега задржи нешто, ма и најмање, колико ноћ и даљина допуштају.

Све сам то видео у једном магновењу, како може да се види кроз сумрак и сенку олисталог дрвећа, из кола која јуре широком и слободном улицом. Нисам ни помислио да кочим или да зауставим. Напротив, истргнуо сам, онако у пролазу, цео видокруг тог сутонског тренутка: олистала круна великог дрвета, плочник, угашено лице беле куће, а преко свега тога разгранат топао, летњи лик жене која се несвесно и непоштедно предаје нечем у даљини и тами — и одјурио са њим, притишћући гас, као отмичар.

После, месецима сам је носио у себи тако. Све је било стално ту: богат мајски сумрак, који дуго траје а у ком је све пуно живота, и варош у зеленилу, и девојка у белој хаљини, раширених руку, нагнута према невидљивом сабеседнику — привиђење, али и стварна жена са слатком крви, драгим именом, и навикама које одговарају мојима. Све је ту, преда мном, и све се може јести и пити као вино и воће. А у исто време ту су и моја глад и моја жеђ, огромне до безумља, без и најмање наде да ће их икад ишта моћи утажити и угасити.

Тако сам путовао светом, најсрећнији човек са најлепшом женом каква се могла само сагледати у предвечерје дугог дана мог самотничког лета, пуног одрицања. Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба.

Ни путовања, изгледа, више не помажу. Оно од чега бих хтео да побегнем иде са мном, пре мене стиже у место које је циљ мог пута, и дочекује ме на станици, води у хотел и прати по граду. А оно што бих, са потајном и непризнаваном надом у себи, желео да видим – не јавља се више ни у сну. Јелене нема. Путовања губе за мене драж и смисао.

Последње моје виђење са њом (чудно и незаборавно) било је, истина, на једном путовању.

Скромним паробродом, у кратким етапама, обишао сам неколико медитеранских градова. Било је тако лепо да се никако нисам могао отети помисли да се ја то праштам са свим што се зове лепота и богатство света. Та ме је мисао стално пратила, као мукла музика испод свих гласова живота око мене, као невидљива али увек присутна сенка у пуној светлости сунчаног поднева. Збогом, светлости!

У Цариграду је требало да се нађем са једним земљаком. Урекли смо састанак у великој крзнарској радњи његовог пријатеља Јерменина. Кад сам стигао, мог земљака није још било. Сопственик радње, мркожут и нагризен болешћу, али жилав човек и савршен трговац, био је заузет. Понудили су ми да седнем и причекам. Тако сам имао прилике да посматрам из близине како показује крзна некој угојеној Гркињи, источњачкој лепотици, коју прати омален и много старији муж. Сив, нечујан и готово невидљив младић доносио је гомиле скупоцених кожа из којих је био студен дах сумрачне магазе. Газда је лично узимао једно по једно крзно, растресао га и ширио пред нашим очима, и онда га вешто бацао на под, простирући га тачно пред ноге високој крупној Гркињи, која је стајала у ставу укротитељке зверова. При том је челичним гласом изговарао име животиње на турском, грчком или француском језику, одсечно и пословно. „Визон“, „визон сафира, „визон саго“, „индијско јагње“, „астрахан“, „пантера“, „хермелин“, „самуровина“. А уз свако од тих имена додавао је једну једину реч: „фино!“, „отмено!“, „модерно!“, „ретко!“ – Комад за комадом падао је на гомилу; тврде, убедљиве речи падале су заједно са крзнима и све више расле тоном и значењем, а он их је изговарао у побожном заносу, као да говори: „Небеско сунце!“, „Бог Саваот!“, „Богородица пречиста!“ (У тамном углу радње назирала се заиста мала икона Богородичина!) Сигуран у себе, своју робу и своју рачуницу, трговац је хватао и мој поглед, али ја нисам могао да одвојим очи од тих животињских кожа.

Једно за другим простирала су се преда мном необична крзна и са њима шуме, фарме, степе, и непознати предели из којих долазе. Отварао се свет. Моје дивљење било је велико и водило ме далеко. Неко ишчекивање стално је расло у мени. У једном тренутку – нисам ни разабрао име крзна које је трговац изговорио – преда мном се просу девичански, обасјан предео и у њему, велик и издужен, Јеленин лик у ходу. Није била нага, али одевена, као заниханом мрежом, само пределом кроз који се кретала: таласима, трепутавом светлошћу сунца и воде, младим лишћем. У том тренутку угледао сам је, као никад, у свој њеној величини и лепоти.

Не знам колико сам је посматрао, изгубљен и ван себе. Кад сам се пренуо, трговац је још набрајао: „видра“, „сил“, „канадска куна“, и све новим крзнима затрпавао мој предео са Јеленом.

Од тог дана више се није јавила, никад.

Прошло је можда заувек време кад сам је виђао на светлости дана, просто, очима којима сам гледао све остале појаве видљивог света. То виђење трајало је увек кратко (падање звезде преко летњег неба!), али сада не траје ни толико, а боље би било да се овако не јавља уопште.

У најгорим часовима ноћи – а ноћ је била увек зло време мога живота – бива понекад да се јави нешто као слутња њеног присуства.

Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле а шта горе, шта иза а шта испред. Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положгуу једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.

У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење. Овог пута се будим. Будим се у свет свога садашњег живота, значи: у свет без Јелене. Живим са људима, крећем се међу предметима, али њу не може ништа више да дозове.

Између нас је увек било тако: кад је нема, онда је нема као да се заиста никад, никад више неће појавити, а кад је ту, онда је присутна тако као да је то најприроднија ствар на свету и као да ће довека и без промене остати ту. Али сад ми се чини да је то била обмана, самообмана обманутог човека. У ствари, она и не зна за мене, а ја знам само за њу. Тако је, и тако је – истину ваља признати – вазда и било. Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања. Па ипак – и то треба признати! – све мислим да би се могла јавити још једном, да би се морала јавити. А увек ми се чини да сам најближи томе у топлој атмосфери коју ствара множина људи у покрету.

У холу великог хотела у Р. Игранка од пет до осам. Гледао сам како испред мене промичу, као да неко споро а непрекидно меша карте, десетине, стотине лица лепих жена које нису Јелена. Свако од тих лица изгледало је за тренутак као да је њено, а затим је безнадно и неповратно постајало туђе. И сваку од тих жена ја сам за тренутак гледао као њу, а онда је одмах тонула и одлазила са таласом телеса, као мртва, више него мртва, јер није Јелена нити је икад могла бити то. Све чешће сам тражио и посећивао таква места где се скупљају заталасане гомиле света, у празничне дане, о свечаностима, на спортским стадионима. Ту проводим сате, обузет својом слутњом, посматрајући са већом пажњом непрегледно море људских лица него оно због чега су се сви ту сакупили. Моје узбуђење порасте нарочито при доласку и одласку. Једном ми се десило да сам је, ношен масом која је споро напуштала стадион, заиста угледао, ако се то може назвати виђењем и ако све то није само бесмислена и мучна игра без краја.

Најпре са мало колебања, а затим поуздано, спазио сам њену главу. Видим јој израз лица, тајанствено осмехнут. Очигледно има нешто да ми каже, али не може да ми приђе од људске гужве која нас окружује и дели. С напором се пробијам кроз тај народ. Све сам ближе Јелени. Израз њеног лица бива све речитији. Већ помишљам како ћу се наћи поред ње и како ће ми бар сада рећи све што очекујем и што је одавно требало да ми каже. Удвострученом снагом јој се примичем. Најпосле, најпосле се налазимо готово једно поред другог. Хоћу да је питам, очекујем да ми каже нешто, али се од узавреле граје ништа не разабире. Људска маса нас, као занихана љуљашка, час примакне час раздвоји. У тренутку кад смо ближе једно другом, нагињем се и закрећем главу, а она ми игром усана казује нешто. То је жив и врео шапат. По њему, као и по изразу њеног лица, изгледа ми да је заиста и лепо и важно то што хоће да ми саопшти, на махове као да ухватим поједину реч (не звук, него смисао!), али све заједно – не разумем. Грозничаво се напрежем да схватим, и сасвим сам близу, чини ми се, али у том тренутку њен шапат пада и разбија се као танак млаз воде на камену, нечујно, и без смисла.

За то време, ускомешана гомила нас је опет раставила. Трудим се да не изгубим Јеленино лице; још га назирем; час тоне час се помаља на треперавој пучини људских лица. Она ми непрестано, и узалудно, поручује погледом оно што није стигла да ми каже. Сви моји напори да се одупрем тежини масе само ме још више удаљују од њеног лица, које се већ губи међу хиљадама других.

Клонуо, пуштам да ме непрегледна поворка људских таласа носи куд хоће. Све је потпуно као у сну.

И ово морам да кажем.

Било је затим једно време… Сам не знам да ли да о том говорим, да ли је то уопште могућно речима казати! Да, било је једно време кад сам очекивао њено писмо. То изгледа невероватно и потпуно бесмислено. И јесте. Па ипак је било тако. Као у сну.

Од безбројних видова под којима се јављала, варала моја чула, мутила моју мисао и – ишчезавала, само је тај још недостајао! Али ни он није могао изостати и, заиста, није изостао. Кад се јавила у мени та илузија, и како се усталила? То не знам. Кад сам поставио себи први пут то питање, ја сам видео само толико да већ одавно очекујем њено писмо, да очекујем само то, у сваком тренутку дана и ноћи, на јави и у сну. А у исто време сам у сваком од тих тренутака знао да неће доћи, да не може доћи.

Коме се није дешавало, и коме се не дешава да, на повратку, ступајући у полумрачно предсобље свога стана, баци немиран поглед пут столића на којем писмоноша оставqа пошту? Јер, многи од нас је много пута мислио о непознатом или заборавqеном пријатељу у даљини и његовом неочекиваном писму са добрим, срдачним порукама које би могле унети више смисла и светлости у наш живот. То је једна од оних неодређених људских жеља-нада које многог од нас прате годинама и које се не остварују никад, само чине живот подношљивијим. Али у овом случају ја сам мислио о том као о стварном писму одређене личности, са одређеном садржином.

Мисао о Јеленином писму наилазила је повремено, у неправилним размацима и неједнаком снагом. Бивало је да се за неколико месеци изгуби или бар притаји у мени, као болест за коју човек не зна и не слути. А бивало је читавих недеља кад ме није напуштала ни дању ни ноћу. Нарочито преко лета. (Јер, лето је годишње доба кад је човек највише подложан произвољној игри живаца и кад се погрешна мисао најлакше усели у нас и необичном снагом устали на једном одређеном предмету.) Није ми једно лето замрачило то очекивање Јелениног писма! У планини, као и на мору.

Писмо! Кад чујем у пролазу или кад негде прочитам ту реч, ја могу да мислим само на њу и њено писмо. И то писмо које не стиже, уништава сва она која примам, а која ми живи људи стварно пишу, унапред им разара смисао и одузима сваку вредност.

Враћам се увече, уморан а миран и ведар, са планине. Пролазећи холом чујем да неко изговара моје име. Трчим до портира, узбуђен тражим писмо. „Не“, каже човек, „не, то је била забуна, нема писма за вас.“ И гледа ме чудно. Падам од умора, али не могу да спавам. Не верујем у забуну. Мора да је било неко писмо, а могло је бити само од ње. А кад, најпосле, сведем очи и заспим, ја не спавам правим сном и не снивам као други људи. Борим се с њеним писмом. Чујем како шушти хартија, осећам га под прстима, напрежем очи и видим, чини ми се, и слова, али речи једне не могу да разумем. Онда се питам да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом. Отварам очи, опет будан, и у тами видим пругасту светлост која продире кроз размакнута ребра на ролетни мога прозора. И то изгдеда као писмо са густим, правилним редовима. Писмо, али нечитљиво.

Тако сам се не једном будио усред ноћи, са горчином у устима, са немиром у утроби, киван на себе, на ту проклету жену чије писмо узалуд очекујем, и на цео свет. Одлазио сам ка прозору као човек који тражи светлости и ваздуха, и ударао жестоко дланом о прозорску даску, гневан и решен да једном рашчистим то плетиво од обмана у које ме заплићу моје рођене мисли.

„Не, неће се никад јавити!“ – говорио сам сад у себи. „Па она и нема руку, не зна шта је перо ни хартија, ни људска мисао ни људска реч; она и не слути да постојим, ни ја ни мој свет ишчекивања. Ни ње саме нема. Изгубио сам се тражећи је.“ – Тако сам говорио, али сам у исти мах увиђао да тиме ништа није разјашњено ни утврђено. Осећао сам само бол у подланици. И моја се мисао по стоти пут окретала и јурила у супротном правцу.

Никад неће писати? Не постоји? А шта је то што ме је пробудило, дигло и довело до овог прозора? И шта ми, најпосле, знамо шта све постоји а шта не? Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо, са порукама…“

И круг је почињао опет да се врти, без престанка, без милости, и без излаза и решења.

Оно што нисам могао да одгонетнем у сну, ја сам често покушавао да прочитам на јави, будан. У шетњи, или чак усред разговора са људима, одједном искрсне преда мном бела хартија пуна црних слова. И ја читам Јеленино писмо које нисам никад примио. При читању ми, као нејасан шум из даљине, смета говор ових око мене, али ја читам упорно даље.

У писму Јелена ми јавља сваки пут нешто радосно. Предлаже ми да се негде сретнемо или ме позива да свратим на дан-два у мало место на мору, где она летује. Везе су добре и возом и бродом. На пример, може се кренути бродом из … Ту се прекида моје читање. Неко је поред мене изговорио једну реч повишеним гласом. Пренуо сам се. Питање је било упућено мени. Требало је одговорити. Писма је нестало. Мој одговор је био збуњен.

То се понављало много пута. И читање се прекидало увек кад би дошло до неког одређеног податка, имена места или датума. А ја бих настављао разговор са људима око себе, мислећи једнако на ишчезло писмо, али трудећи се да не будем неучтив и сувише расејан сабеседник.

Па онда је наилазило време кад бих све то срећно заборављао. Мучење са Јелениним писмом престајало је одједном, као чудом. Губило се негде у пределима маштања и заборава, где му је и место. Месецима сам тада живео мирно и ведро, радећи свој посао целом својом вољом и пуном снагом. А затим би се опет, једне вечери, сам не знам како ни због чега, јавила у мени стара мисао.

Доћи ће и тај дан. Изговориће невидљив писмоноша са степеништа моје име, које ће се и мени самом тога трена објавити, као да нисам дотад ни знао ко сам и како се зовем. Ипак, писмо! То ће бити свечана и светла извесност празника. Тачна вест о Јеленином доласку или одређен позив да ја дођем ту и ту, тада и тада. (У ствари, исто што и њено присуство!) И ја ћу се одазвати лако и природно, као да томе тренутку нису претходиле године сумњи, обмана и чекања. И радост ће бити савршена и потпуна. Тај тренутак пуне извесности, а без стварног основа, понео би ме нагло. И ковитлац око Јелене почињао је изнова. У мени су се опет смењивале кратке сниване радости и дуга стварна мучења. Мисли о њеној одсутности или њеном присуству сустизале су се, потискивале једна другу, и носиле ме као таласи.

Сад је пролеће. Опет пролеће! Преда мном је сто и осамдесет сунчаних дана. Чини ми се да су ми прегршти пуне неких чудесних златника, сваки као сунце. Сви су путеви отворени. Дах је слободан.

 Док сам тако стајао неодлучан од среће, осетио сам да се иза мене одједном створила Јелена. Нисам смео да се окренем. Остала је ту тренутак-два непомична (упоредо са њом застао је и мој дах), а онда ми је положила руку на раме. Не бих могао казати како ни по чему сам то осетио. То је била више мисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али сенка која има своју немерљиво малу па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.

Не знам кад је, као сенка лептира, одлетела та рука са мене, јер кад сам опет могао нешто да схватим и знам, ње више није било.

Али, пролеће је. Опет пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам. Да, ничег није било и ничег нема, јасног и сигурног, али ништа није ни изгубљено или искључено, неповратно и потпуно. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!

Иво Андрић, ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА, Просвета, Београд, 1977