Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА

Хришћанство преображава човека на тај начин што битно мења његово схватање историје, јер мења човеково схватање себе у времену, па зато и све оно што је у човеку повезано са схватањем историјске заједнице, а то је најзначајније у човековом схватању битија, живота и смрти.

Зато се и напад на Хришћанство – оспоравање, хула или прогон – врши нехришћанским тумачењем историје.

Извртање историје у њеном тумачењу, чак припрему за „јуриш на Небо“, за „убијање Бога у човеку“, за револуционарну побуну тзв. „ослобађање човека“ … обављају филозофи историје.

Зато идеологија (или револуција) атеизације – не само у Русији, источној Европи (па и у нас Срба) него и на Западу – једино ефикасно оружје има у филозофији историје!

Не у науци, јер није могућ никакав „научни атеизам“, као ни „научни социјализам“, него само идеолошки атеизам, који треба да буде и предмет битног мишљења овде.

Филозофија историје

Чак је давно пре Револуције у Русији, источној Европи, па и Србији ту атеистичку улогу Револуције – у агресији на веру, Цркву, духовно-моралну заједницу – одиграла (и увек играла) филозофија историје на Западу, у тзв. метафизичкој традицији Запада. У аутентичном систему културних вредности Запада, у тзв. сколастици „јудео-хришћанства“ итд. кључно место је увек – још од времена Августина (од 354. до 430) – увек имала управо филозофија историје.

Намерно пишемо филозофија и разликујемо је од философије. Зофос, на грчком, значи: мрак, подземни свет, тако да филозофос значи мрачњак, док Софиа значи мудрост, тј. ум у служби Добра, Светлости, Узвишености, Неба. Ове разлике у терминима држаћемо се стално: она није само словна (з или с).

Ниче је сасвим логично – то јест, из самих основа метафизике, из њеног тумачења историје – дошао до закључка да је „Бог умро“! Јер метафизика је лукавство ума, ум у служби Зла. „Метафизичар“ је Мефисто – како се то каже већ у самом Прологу Гетеовог „Фауста“! Ничеов закључак (о „смрти Бога“ – и човека!) присутан је, то јест несвесно подразумеван, већ у полазном и основном ставу метафизике, те је недостајало још само да се нађе неко ко би, као Ниче, тај закључак и изреко, као у оној причи „у цара Тројана козје уши!“

Савез човек са Мефистом, ђаволом – Метафизичарем, води у коначну смрт душе, јер из „смрти Бога“ логично произлази и смрт човека као личности пред Богом, као „званија човјека пред Богом„, како би рекао Његош (Луча, М. Посвета, 156).

Гетеов „хепи-енд“ у „Фаусту“ – кад анђели, на смрти Фауста, отимају од Мефиста Фаустову душу, да је изнесу пред Бога – представља нелогичан крај те драме („трагедије“) јер је Фауст продао душу ђаволу и тиме раскинуо савез (завет и заједницу) са Богом. А раскинуо зато што се определио за моћ (и за знање као моћ и магију), те је и сав смисао историје и живота тражио у јачању моћи. Фауст је, дакле, поновио Прагрех, Адамов, Прародитељски грех, али – за разлику од Адама, чедно несвесног – Фауст то чини свесно. У западној филозофији, у метафизици – у поистовећењу битија са знањем и моћи (а тог моћног знања са слободом) – траже смисао историје, па познат став да је историја човека почела Прагрехом, то јест, раскидом заједнице човека са Богом. Зато се и Маркс дивио Гетеовом Фаусту! Тако је и Гете – за разлику од нашег Његоша – веран западној филозофији историје, то јест Западу, а не Хришћанству.

Па ако Христа нема у метафизичкој традицији Запада (у тзв. „јудео-хришћанској„, за разлику од православне, јудео-хеленско- хришћанске), онда га, наравно, нема ни у телогији Томе Аквинског или Лутера!

Не кажем нити могу рећи – јер је то тајна! – да ли Христа има или нема у вери, то јест, у моментима вере тих великана европске метафизике (и метафизичке теологије). Кажем само то да су они у метафизичке подвиге могли да се упусте (гордошћу ума да се упусте) само кад су излазили из сфере и подручја вере! као Адам кад је изашао из Закона (у непослушност). Ступајући у сферу метафизике (као и метафизичари, филозофи историје данас), морали су пред вратима метафизике да „оставе сваку наду они који улазе“, као у Дантеов Пакао.

Толико одмах на почетку о потреби филозофије данас, о гордости аутора који, посебно овде у Србији, одбијају сваки диалог о томе.

А како је систем вредности нововековне цивилизације Запада (па и наше цивилизацијске опредељености, западњачке!) био и остао метафизички, то је из саме основе те цивилизације, из њене традиције (метафизичке!) искључена вера! Мислим на аутентичну, суштинку веру, како је показује Еванђеље, а њену битну новину објашњава – као надахнуто и благодатно осећање, живу душу – апостол Павле: најдубљи мислилац и философ апостол Павле! Објашњава је као осећање (благодатно умно чувство) које за свако могуће знање остаје тајна!

Зато је цивилизацијски потпуно разумљиво („европски разумљиво“) кад се наши професори универзитетске филозофије одлучно (филозофски одлучно!) противе покушајима увођења деце у сферу где се јавља тајна вере.

Јасно је да сама школска настава веронауке није довољна да децу уведе у те сфере, те се и сами православни људи противе свакоме ко мисли да је за то довољна настава веронауке. Није довољна, али добри педагози могу да је учине корисно: да наведу дете на диалог и на мисао о себи!

***

Не тврдим да су људи Запада, па и ми сами, антирелигиозни или атеисти, него само то да вера тих људи (па и нас самих) из подручја цивилизације Запада није у складу са (метафизичком!) основном цивилизације у којој живимо или желимо да живимо! Јер у тој цивлизацији – фаустофској цивлизацији (како ју је , с разлогом, окарактерисао Шпенглер) – одомаћени су и потаман је само онима који су упорни у својој „потреби за филозофијом“ (то јест метафизиком), док су верници, жељни духовне заједнице (са Богом и људима),у тој истој (фаустовској) цивилизацији страници, као да су прогнани или бачени у ту цивилицазцију. Сетите се Његоша:

Човјек изгнат из царства чудества,
Човјек бачен…
Он сам собом чудо сочињава“ (ЛМ, Посвета, 1-30)

Или оно из Горског вијенца:
„Нада мном је Небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве;
У ад ми се свијет претворио…
Да  је игдја брата у свијету,
Да пожали, ка да би помога!“

А како да се човек данас и не осећа тако?! Сетите се онда и супротног примера, одомаћених у цивилизацији Запада: чувени француски „нови филозофи“ (тако их назива француска јавност, а и они сами себе): Гликсман, Финкелкраут, Б.Х. Леви, Бадентер, Б. Кушнер („наш косовски“), Ели Визел… да не набрајам наше овдашње… све оне који су се тако одлучно (метафизички одлучно!) и безобзирно укључили у кампању србофобије. Нису они никакви „лажни филозофи“ или „издајници филозофије“ – како би то, бранећи филозофију пре него свој народ, хтели да их прикажу неки наши (недошкловани и збуњени) професори универзитетске филозофије! – него су то заиста филозофи, верни западној традицији метафизике, одомаћени у моћној (технички надмоћној!) цивилизацији Запада! Они, наиме,  бране вредности те цивлизације (фаустовске вредности) онако како је једино и могуће бранити те вредности кад осете да су угрожене! Ако треба и лажима, јер та цивлизације је – у вољи за моћ и надмоћ, у безобзирном такмичењу и праву свих на такмичење – аморална!

***

Тумачење историје је онај битни елемент у основама сваке цивлизације, па и цивлилзације Запада (и тзв. „постмодерне“!). Са филозофским тумачењем историје неспојива је свака духовна заједница, јер се она – у тој цивилизацији! – може јавити само ако је завичајно Небеска, а не земаљска! Немогуће је и опстати у историјској духовној заједници (у њеној повремено празничној појави!), а при томе бити бесловесан и не разумети свет у којем живимо, не сукобити се с његовом филозофијом историје!

Усвајате ли метафизичко схвање историје – фаустовског савеза с Мефистом, ради увећања моћи, без духовне заједнице – Ви одбацујете заветну заједницу (с људима и са Богом), не прихватате судбину и тајну човека (као личности!), није вам близак лик Христов. А ако сте верник, лако Вам је да у цивилизацији Запада (фаустовској) живите и као странац – уколико је држава правна, па штити права Ваша (и Ваше заједнице) једнако као и права фаустовског, западног човека, ураслог својим навикама у ту цивилизацију.

Али зато верник, заштићен у својим правима, не престаје да се (својом вером) осећа странцем у тој цивилизацији!

Не кажем странцем према људима, него према њиховој цивилизацији, њиховим установама, цвилизацијским навикама.

То странствовање човек може издржати само ако му је вера чврста. А шта то значи.

То значи да, како Игуман стефан каже: а за њега, види, није Земља!, па зато Завет (Небеско Царство, то јест Цркву) ставља испред земљског, то јест испред цивилизације и њених установа (државе, политике, моћи, знања, технике). А шта то значи?

То значи да живи у присној заједници отворености верника, да живи у сталном и тајном празновању заједнице.

А о вери и таквој заједници (Цркви) не можете говорити језиком цивилизације и њених тумача историје, „научним тумачењем“ историје.

***

Наша настава филозофије на Универзитету – а под нарочито наглашеним притиском на Универзитету у Београду (после „ослобођења“, то јест после октобра 1944) – стартовала је са обавезом наставника да усвоје „историјски материјализам“ (тада најубедљивије изложен у IV глави Стаљинове „Историје совјетске Комунистичке партије бољшевика СКПб“). Стаљинизам,  а касније и шири облик марксизма доминирао је и у настави филозофије, и у избору наставног особља, а посебно у тумачењу историје. Тако све до г. 1990, па и касније, с тим што је, после 1948. године (прекида са СССР), после „отварања“ према Западу, улогу Револуције (њене „идејне чврстине“) преузела западна филозофија историје, да, од тада па све до данас (и после октобра 2000), она филозофија историје, разара историјску свест српског народа и његове духовне тј. историјске заједнице (Цркве).

Народна заједница (нација) и Црква јављају се и постоје само као појава или „отеловљење“ историјске свести, која је Завет или вера, осећање и саосећање света, живота, човека и заједнице, а не филозофија. Хајдегер убедљиво показује да филозофија (па и философија) није ништа друго до мисао и освешћење тога осећања света (светоназора), менталитета датог филозофији као изазов мишљењу, као предмет мишљења. О томе ће бити речи.

Ако нема историјске свести (то јест, осећање и саосећања историје), нема ни народа, историјске заједнице, па нема ни Цркве, јер вера је човекова црквеност, свест Цркве као историјске заједнице.

Зато ми данас, тражећи јасан одоговор на питање шта је историја (и њен смисао, Есхатон), настојимо да проблем сагледамо најзад и са становишта вере и Цркве (која заједница историјска!). Зато и стоји у наслову ове студије „Историја и вера“, а то је становиште које нам омогућује да се и односу философије према историји приђе озбиљније и дубље него до сада.

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак, стр. 21-27), Светигора, Цетиње, 2008

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s