Ђуро Шушњић, РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПОЈАВЕ И СУШТИНЕ, ЧУЛНОГ И НАДЧУЛНОГ

„Да ли је видљиво маска невидљивог,
познато магла око непознатог
– тешко нама ако није!

тешко нама ако није
овај кромпир варка која крије
нешто од кромпира храњивије!“

Љ. Симовић, Видик у слутњи

Наш свет се састоји од оног што се види и од оног што се не види: видљиво и невидљиво тек заједно чине стварност! Видљиво је само делић онога што је стварно. Ово видљиво је доступно оку, оно невидљиво доступно је духу. Крст је видљив знак, али његово значење је невидљиво. Оно што се не види битније је од онога што се види. Слика света коју нуде очи није слика света коју открива дух. Око се задржава на појави, дух на значењу: око је усмерено на физичко, дух на метафизичко! Наша чула су у додиру са светом, али не и са суштином света, јер она није чулна. Ово појавно није битно, оно битно није појавно. Човек може да гледа, а да не види; гледа појаву, али не види суштину! Ниче виче: „Много тога је скривено пред нашим погледом.“

Наука почива на претпоставци или начелу  о разлици између појаве и суштине: појавно није суштинско, суштинско није појавно. Ако укинете ову разлику, укинули сте могућност постојања науке. Искуствену науку, такорећи иза њених леђа, подупиру надискуствена начела и осветљавају пут којим се она креће. „Свака би наука била излишна када би се појавни облик и суштина ствари непосредно подударали.“ (Карл Маркс, Капитл, III, Просвета, Београд, 1972) Идеја о суштини која се налази иза појаве не може се логички бранити како се укине разлика између појаве и суштине. Хегел је давно уочио: оно што се појављујуе није истинито, оно што је истинито то се не појављује. Опажање појава захтева једно становиште, разумевање суштине захтева друго. „Оцењивање према самој појави не може одговарати суштини, и зато се оно у највише случајева завршава одузимањем вредности.“(К.Г. Јунг, Психолошки типови, МС, Нови Сад, 1997)

Ако се пође од претпоставке да постоје само чулни облици искуства, онда ова претпоставка искључује сваки говор о над-чулном искуству. Чим се дух усмери на истраживање чулног на рачун надчулног, он на самом почетку сужава стварност, губи увид у целину искуства. Веровати у надчулну стварност, значи бити свестан да чулни свет није све. Ако научник прекорачи границу чулног (појавносг) света, онда тек постаје мислилац, који заиста нешто разуме, а не само нешто зна. Наука омогућава да се види и оно што обично око не види, иако цело време гледа. Оно се наивно креће у свету појава, иза којих не види ништа непојавно.

Уско је мислити о стварности на начин здравог разума. Ако нешто постоји, онда се оно може опазити, ако се не може опазити, онда оно ни не постоји! Али могуће је да нешто постоји за што још нисмо открили методе којима ће се оно открити, што је ствар развоја наших сазнајних моћи. Опседнутост тзв. здравог разума објективношћу показује да је он повезан са једним погледом на свет у коме предмет има предност у односу на посматрача: питање субјекта и субјективности је потиснуто у корист објекта и објективности. Обузетост предметним светом значи одбијање да се човек суочи са собом: порицање свести о себи и значења које предмети имају за нас.

(…) Ако неко тврди да стварно постоји само оно појавно, а да је оно непојавно само привиђење, онда нека чује Достојевског: „Ја се слажем да се привиђења јаваљају само болесницима; али то једино доказује да се привиђења могу јављати само болеснима, али не доказује и да привиђења самих по себи нема“ (Ф. Достојевски Злочин и казна, Рад, Боеград, 1967)

Суштина ствари је нешто што није ствар, али јесте стварно. Стварно је оно што делује, што изазива последице, без обзира да ли је по свом пореклу чулно или надчулно, појавно или непојавно, („Претпоставка да егзистенција може да буде само телесна је једна скоро смешна предрасуда“. К.Г. Јунг, Психолошке расправе, Матица српска, Нови Сад, 1977) видљиво или невидљиво. Мисао се не види али она изазива видљиве последице, што значи да је стварна. Вера може бити колективни или лични сан, али је она по својим последицама стварна: и сан је стваран, и шала је збиља! Рећи шта је стварно у исто време значи повући границе према нестварноме: оно што не делује ни на шта и ни на кога, то није стварно, јер не изазива стварне последице.

Наука открива законе, нешто невидљиво иза видљивих појава: она је сама „потврда ствари невидљивих“. Невидљиво (научни закони) објашњава видљиво (свет појава). Нема разлога да човек науке не усвоји оно што каже човек вере: „Нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види, јер је ово што се види, за вријеме, а оно што се не види вјечно“ (Коринћанима посланица друга 4,18). Шта друго говори будизам него ово: са становишта највише стварности, ова чулна стварност је маја, привид, илузија! Чулна стварност није једина стварност: свет је богатији од онога што се може чулима опажати.

Човек из науке, који није кадар да повеже видљиво и невидљиво (чулно и надчулно, појавно и непојавно итд.) у целину, негде је учинио омашку, испустио истину. Отуда данас велико разочарање у такозвану позитивну науку. Али до тога не би дошло да није било велике очараности науком на њеном почетку. Истински задатак науке није да понуди једну реалистичну слику света – јер је наука у бити надреалистична или нереалистична – већ да покаже један могући начин на који човек себе разуме у свету. Наше сазнање је релационо, то јест добијено као резултат односа човека према свету појава. Ми не дефинишемо појаве, већ наше односе према њима, наше проблеме у вези са њима.

Ђуро Ђуђњић, МЕТОДОЛОГА, (стр. 18-20),Чигоја штампа, Београд, 2007

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s