Чеслав Милош, БОЈА ВЕЧНОСТИ

(…)Међутим, у питању су изгледа много озбиљније ствари. „Како да започнемо препород и обнављање, након што смо опљачкали и опустошили васцелу Земљину куглу?“ пита Симона Веј. И одговара: „Ослањајући се на прошлост, ако је заиста волимо.“ На први поглед, одговор нам се чини нејасан и са напором покушавамо да га одгонетнемо. Њен афоризам нам налаже да размишљамо у складу са осталим њеним изјавама. На другом месту она тврди: „Ни по каквој логици не могу бити доведене у питање две ствари: Време и Лепота. Од тога ваља почети.“ Или „Дистанца је душа лепоте.“ Прошлост је „саткана из времена боје вечности“. По њеном мишљењу тешко да „човек може досегнути истину“, јер га у томе ометају његово Ја и машта у служби тога Ја. Само дистанца у времену омогућује нам да сагледамо стварност очишћену од наших страсти. И тако продуховљена стварност заиста је прекрасна. Отуда произлази драгоцена улога историје: „Смисао стварности лежи управо у томе. То је сушта радост. И сушта лепота. Пруст.“ Наводећи Симону Веј, размишљам о оном што ме чини тако пријемчивим за њену теорију о продуховљености. То вероватно није било дело Марсела Пруста, које толико волим, већ оно што сам знатно раније, у детињству, читао мој стални, исконски сапутник — Пан Тадеуш Адама Мицкјевича, поема која најобичније згоде свакодневнице претвара у копренасте вилинске приче, испричане као да су се десиле веома давно. Ово дело је очишћено од патње, а нас потресају само патња и стварност — нипошто личности призване сећањем које све прашта.

Човек, дакле, истражује свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом. На то је, вероватно, мислио Достојевски, неповерљив према судбини наше цивилизације, тврдећи да ће једино лепота искупити свет. То значи да ће се исцелити све већи очај настао из противречја између стварности и наших жеља, и свет који објективно постоји — можда не онакав какав је у божјим очима не како га ми сагледавамо, пун обећања и патње — биће прихваћен са свим својим добрим и злим даровима.

Челсав Милош, Сведочанство поезије,(стр. 123-124) Народна књига, Београд, 1985

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s