Станислав Винавер, „НЕВЕШТИНЕ“

ИМПРОВИЗАЦИЈА

(…) Облик никад није довршен. Импровизација појачава утисак живога живота, да, али и сирова живота! Ту је опасност, а само велики уметник уме да је избегне. У народноЈ песми стилизује се стално , али стилизација ипак није дошла до коначне тачке: те тачке, уосталом, и нема. Нема је ни код Лазе Костића; нема је у српској народној песми. Сваки нови „добар певач“ преиначиће ко зна шта и како, и осетићемо и он, и ми: да му је то тако суђено. Сваки је „добар певач“ – судбина.

У поезији уметничкој постоји читав низ правила – каква су да су – с тим да их се морамо придржавати докраја. Она траже ропску послушност. Много има робова у уметности. Међутим, ниједан велики песник не држи их се до краја. Не држи их се ни Валтер у Вагнеровим „Мајсторским певачима“. Бах је чудо од контрапунктског знања, виртуоз вртоглавих преображаја, у тесном усмеравању њиховом према крутим, неумољивим и произвољним законима и закончићима његовог музичког доба. Па ето, ни он, тај највећи мајстор и зналац, није ни једну једину фугу саставио сасвим према неумитноме правилу – увек код њега има одступања. То је одступање нешто најбитиније: то је оно што чини и ккрајњу драж и зрачни смисао уметничкога дела.¹

¹/У последње време и експериментална физика дошла је до сличних уверења: сваковрсни стални изузеци неопходни су за свако пословање природних закона. Такозвана гешталт-психологија (толико позната у наше дане) полази од тога да је „уобличена целина“ претежна психолошка чињеница. Тако, на пример, ако изменимо само један карактеристичан тон у извесном мелодијском обрасцу – изменили смо и читаву душу његову. Он је тада нешто друго. Миодраг Васиљевић показао нам је на примеру српских попевака ово: иста истоветна попевка, ако се пева промењеним ритмом, служи за израз промењених душевних стања, у једном је случају нарицаљка, у другом пак – радованка! Да сажемемо: уметник се служи формулом (метричком, калупском), а тек одступивши и одступајући од ње (на стваралачки начин, и где се може) он саздаје права уметничка дела. Ето оснвног непоразума између праве, велике уметности и уметничких законодаваца./

Закони по којима се уметничко дело гради могу бити произвољни: они зависе од многих околности; одступања ту пак то никада нису. Она су условљена дубљим животним потребама. Она су сâм ћудљиви живот. Велики уметник одступа од правила која је сâм себи наметнуо, да би се ближе прикучио животу значајнијем. Наравно: разлог због којега је уметник прекорачио или прекршио норму мора бити неодољив, а не случајан. У сукобу између норме и живота – побеђује живот. Али се тек морало доћи до тога. У мртвим песмама и сувопарним композицијама живот се никад не буни – јер га ту и нема, јег га ту нико никад није заробио. Свако одступање Пушкиново од унапред постављене схеме (рецимо: четверца-јамба) да се растумачити потребом истинског стваралачког надахнућа, које је букнуло баш ту. Оно се наметало. Мелодијски сукоби повлаче страсније и слободније решење. Код Хорације, код Виргилија – таква се колебања чудесно осећају. Погрешка Драгише Станојевића била је у томе: што је он хтео да се песма извија, као код Андерсеновог вештачког славуја – “ по ваљцима“ – по савршено тачном обрасцу, без иједне „грешке“. А та „грешка“ – готово је сва поезија – кад је условљена стварним песничким разлогом – што га је песник интуитивно назрео. Друга је ствар кад се грешка јавља услед песникове невештине, неукости; и кад је песник Фаетон, који не уме да обузда сунчане парипе: Фаетон тада мора да се стрмоглави са своје колеснице, са врха небеса, у поноре земаљске. … Тако Хајне, један од узора Лазе Костића, искоришћује целокупно искуство немачке народне лирике из „Wunderhorn“ – а, па, тобоже, „греши“ и у ритму и у слику чим навру моћнија чувства. Није могао да им одоли! Зар да му, онда не верјемо? Подлегао је! Тако он „омаши“ и у „Ata Trol“ – у и у дирљивим католичким баладама из народног рајнског живота. Таква његова народска песничка техника утолико је префињенија и срачунатија (насупрот узоритоме и бескрекорноме Платену) што је свакада у служби изванредне психологије. Хајне зна где треба да „погреши“ – он не греши из пуке игре, већ из виског уметничког рачуна. Мајстор је још понајвише онда кад „погреши“.

НЕВЕШТИНЕ

Лаза Костић је у српској народној поезији имао пред очима изванредне примере безазленога народскога сликовања (са изразитим невештим римама), нарочито пак у такозваним леониниским стиховима, кад се сликују два чланка из истога десетерца, и то са различитим акцентима итд. Недић, критикујући Лазу, замерио му је оштро и на томе; па га је нападао и због свакојаких „невештина“ којима рамљу и његов стих и његов слог, и то „без икакве потребе“. Недић није мислио да је Лаза грешио из незнања, Боже сачувај! (јер је лако доћи до много правилнијих подударања). Недић каже: „Лаза греши јер је ‘пуст’!“ У ствари, Лаза је „грешио“, као и највећи песници света, као и Гете и Хајне, и српска народна песма – из највиших, државних разлога поезије. Тако грешећи, Лаза је испао веран духу народне поезије, духу импровизације, убедљив у једном многостранијем виду. Исту је убедљивост постизао и свакојаким другим виспреностима тобожње неусиљености: неочекиваним кованицама (као да су му „понестале“ речи (које су понекад и дивне и величанствено смеле, и језгровито изразите). Све је то Недићу изгледало ‘пусто’. И Недић је мислио – као и сви наши познати теоретичари – да уметник мора да се држи познатих занатских правила као пијан плота. Недићу ни на крај памети није долазило да је баш одступање од правила (кад је изведено под навалом чувстава) – саставни део заната, кад је занат најзрелији. Миодраг Васиљевић, наш значајни скупљач музикалног фолклора, изнео је као завршни резултат свог трагања у области наших народних ритмова: да су ови изванредно обилати и замршени, и да су даду свести у обрасце (које је он прегледно схематисао). Одајући признање нашем заслужном фолклористи, ја сам, у дискусији у пленуму српских композитора, истакао, на примерима: да су, у већини наших најдивнијих попевки, баш стална одступања од дате схеме, и то у сваком поједином случају, у служби већега психолошка дејстава. Потребно је да постоји правило, којега морамо бити нагонски свесни, али слобода наша: да правило преступимо; тек игра (и то виспрена и зналачка) правила и изузетка, сачињава велику уметничку стварност наших мелодија.

Ни код једног нашег песника није то тобожња немарност, та надахнута импровизација (плод великог упорног рада) у јачем степену испољена но код Лазе Костића. Његове песме, стваране у огромном полету дуготрајног надахнућа, у разгранатости маште, у бескрајним шетњама експеримената, дају утисак брзе импровизације, безазлених, ‘пустих’ и ћудљивих грозница, у којима речи једва стижу – узлетајући, потрчући, клецајући – да изразе оно што се песнику утвара. Песничка техника код Лазе Костића двоструко је народна: у својој доследној жудњи за чистом поезијом и у својој доследној „импровизацији“, која никада није случајна. Томас Ман у библијском тетралогији о Јосифу изражава опширно мисао: да је увек потребно „да се некоме прогледа кроз прсте“. Јунак романа – коме нема шта да се опрости, лишен је нашега саосећања и постаје нам туђ. Ова мисао уопштава стару Аристотелову катарзу и доводи је до песничког хришћанства, са том разликом што ми, публика, играмо улогу јеванђелског Бога; и Бог се радује покајању грешниковом, а ми још и више радујемо се чињеници што се овај свет састоји од грешника као и ми што смо. Јеванђелски Бог прашта зато што је савршен – он изгледа да има нарочито слабости према грешницима. Ми пак који нисмо богови, праштамо из сасвим другог разлога. Опраштамо што савршени нисмо. Нама би било тешко да у роману (и ма где) поднесемо човека савршеног. Грешнику, дакле, опраштају и Бог и човек, а не опраштају му само и искључиво критичари, ти стари пуританци. Они траже чисто и ненатруњено савршенство. Они траже да песма буде „цела лепа“.Тешко вама ако игда посрнете! Ти су се критичари, противу Лазе Костића, звали: Светислав Вуловић, Богдан Поповић, Недић, Скрелић и тако даље. Њихово је име, уосталом, легион. Чак су и голуждрави критички полетарци и птичја недоношчад кљуцали Лазу Костића, попут старих гавранова и орлушина. Лаза је пун „грешака“. Међутим, шта би они рекли кад би, рецимо, Товеј рекао: да је круто савршенство знак недовољне уметности, и да је Бах највећи када се изненада ослобди стега и окова којима се вољно и свесно подвргао. Шта би они рекли кад би им новија књижевна критка стала набрајати плодне грешке у служби највише уметности и то код Пиндара, код Гетеа /У разговорима с Екерманом Гете често указује на то да је потребна чак извесна „основна грешка“ која се затим „превазилази“. То исто мњење развијено је и у њњеговој „теорији боја“ и у његовим природословним списима./ Хајнеа, Пушкина и на целом подручју народне књижевнсти? Да ли би бар тада замукли?

Станислав Винавер, ЗАНОСИ И ПРКОСИ ЛАЗЕ КОСТИЋА, /одломци, стр. 194-199/ Службени гласник, 2012

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s