Светислав Стефановић, ПРЕД КРАЈ ЛЕТА

Пред крај лета, кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу
(Спржено му срце смртно жута глава), —

У вечери млаке пуне месечине,
Кад забруји песма силних зрикаваца,
Невиђених, скритих под велом маглине, —
Ја волим ту песму безбројних срдаца.

Њен смисо ми бива јасан чисто оку:
И док, стојећ’ усред зрелог винограда,
Из напуклог грожђа струји мирис вина,

Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И к’о живот здраву, ниску, и широку.

Светислав Стефановић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s