Светислав Стефановић, НАЈВЕЋА СРЕЋА

Има ли, душо, лепше среће које,
Нег да, кад дође умирању доба,
Пред чељустима суровога гроба
Искажем свету: Дадох ти све своје!

Кукавци само самрти се боје!
Ал’ ја сам снажан, не с изгледом роба,
Већ гордо као цар над света оба
Заклопићу с тим речима очи своје.

А смрти рећ’  ћу, ја што у памети
Сећах се често бића Хамлетова,
Кад би насрнô на ме беда рој:

– Ти ништа мени не можеш отети,
Јер тело моје не да земља ова,
А другом сам већ дух предао свој.

Светислав Стефанови, ПЕСМЕ (приредио Миливој Ненин), Каирос, С. Карловци, 1997

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s