Светислав Стефановић, ПОГЛЕД

У души мојој, кô у телу врви
Безбројно мноштво света чудна, жива,
И силна бића разновсних крви
Тужна и ведра, зла и милостива.

У часовима осаме најдубље
Светови моји у мени се буде
И свладају ме живље тад и грубље,
Него сви ланци друштвености худе.

И често њиној власти се подајем,
Рођена душа постаје ми страна
И чисто себе сама не познајем —
У другог неког свест ми дочарана.

Ил’ што ми јуче усред срца беше,
Данас ми страно. Бића душе моје
То потиснута са собом однеше
Кô своје бреме, док се нова роје.

Давнина сива мени је све ближе,
Знам да и мртва срца тишти кам,
Јер свако биће што кроз мене стиже
Ја пратим, живим, тонем с њим и сâм.

И природе разумем тежње мутне:
За поједино све чини се слепом,
Док путеве проналази неслутне
Ка циљу своме, ка : Сложеном и Лепом.

Светислав Стефанови, ПЕСМЕ (приредио Миливој Ненин), Каирос, С. Карловци, 1997

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s