Арсеније Тарковски, У ДЕТИЊСТВУ РАЗБОЛЕХ СЕ…

У детињству разболех се
Од глади и страха. Кору с усне
Одрах – и усне облизах; запамтих
Тад укус прохладан и слан.
А све идем, све идем, идем,
На степеник испред врата седам да се грејем,
У бунило идем своје, као да ме фрула зове
За пацоловцем¹ у реку, седам – да се грејем
На степенику; не могу се од грознице дићи…
А мајка стоји, дозива ме, руком маше, као
Да је недалеко, ал не може ближе прићи:
Мало приђем – она стоји на седам корака,
Руком маше, дозива ме; приђем – она чека –
Руком маше, дозива ме – на седам корака.
Врелина
Ме обузима, лежим, провирујем –
Утом трубе затрубише, по капцима светла
Ударише, коњи поскочише, мајка
Над друмом пролете, позва ме руком
И одлете…
И данас сањам
Бела је под јабукама болница,
И бели чаршав до грла ме скрива,
И бели доктор гледа мене сива,
И бела крај ногу стоји сестрица
И маше крилима. Они су стали.
А мајка пришла, села, руком махнула –
И одлетела…

1966.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Легенда о пацоловцу – Хамелн је препун пацова. Долази Свирач који ће Хамелце ослободити пацова, а заузврат тражи кћер градоначелника; свирајући фрулу, извео је пацове из града, али није за награду добио руку градоначелникове кћери већ кутију за своју фрулу. Резигниран и разочаран у Хамелце, реши да им се освети: сву ће децу из Хамелна одвести у смрт тако што ће их, као пацове, извести из града помоћу чаробне музике коју ствара свирајући у чаробну фрулу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s