Алек Вукадиновић, РЕЧ ПЕСНИКА

Кад се песник нађе у улози ризничара и антологичара пред сопственим делом, онда настаје једна и пријатна и деликатна ситуација. Старо поређење да се песник у овој улози осећа као родитељ међу својом децом сасвим је основано. Родитељ подједнако воли своју децу и, као право родитељско биће, не прави разлике међу њима, али и слути и осећа сваку танчину, сваку нијансу, по којима се она међусобно разликују. Песник интимно осећа сваки звук своје песме, њене преливе и нијансе, атмосфе ру, боје, тактилне и визуелне тананости, њену укупност. На известан начин, песник је у свакој својој књизи сам себи антологичар: песничка интуиција и критичко расуђивање, као спојени судови, учествују у сваком његовом стваралачком чину, и не могу се раздвојити.

У књижарама и библиотекама, у рукама најшире читалачке јавности, најмање је оних песничких избора које су сачинили сами песници. Онај који је повезан најинтимнијим нитима са оним што је створио ретко је позиван да свом творачком благу буде ризничар. Зато су самоизбори песника увек изазивали особиту пажњу и културне и читалачке јавности.

Нимало случајно свом песничком самоизбору дао сам наслов Свети кров, по једној од својих најдражих песама. Рођен у близини Високих Дечана, у учитељској породици у којој је црквена традиција била канон, ову димензију светог примио сам и упио, како рођењем, тако и одгојем. И сáмо осећање за језик и мелодију, као чист поклон музâ, потхрањивано је, затим, како у породичном дому (где је негован култ и усмене и писане поезије), тако и у искуствима најраније младости. Велика очева библиотека, бајковити свет књига, мелемна зрачења фресака и икона у родном окружењу, црквено појање, сусрет питомине и дивљине у завичајном пејзажу, пејзажу предака, све је то испуњавало мој мозак и моју имагинацију магнетизмом, који ће се преточити у песништво. Исконска склоност ка загонетном, гномском и параболичном изражавању у поднебљу мог порекла, где се златна јабука фолклорне гране увек пресијавала попут дугиних боја, много је утицала на основне нагоне моје поезије, и њену склоност како ка језгровитом, тако и чаровитом.

Од самог почетка песничког стварања до данас нисам се поколебао у уверењу да само оно што је дубоко укорењено у матерње може давати светске плодове. Поготово једна књижевност као што је наша, која има тако богату народну баштину и тако дубоке корене своје традиције. Златоносне мајдане и чаробне рудокопе свога неисцрпног народног блага. Као што читамо у једном златоусном писму нашег језика: „Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова… Ми можемо само да се поносимо поетским благом свога народа, јер не морамо лутати по свету.“ И, заиста, за будућност српске поезије и творачке речи нашег поднебља не треба бринути, све док је тако дубоких корена нашег духовног и језичког памћења, неисцрпног блага наших народних ризница, као и „нашег чаробног језика“.

Као песник језика и језичке мелодије, непосредно сам, својим стварањем, искусио да језик „зна“, односно меморише знања старија од знања свих нас, од сваког појединачног искуства. У њему као да је записан, и заувек сачуван, сâм искон онога што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Зато ми је од свих књижевних признања која сам добио најдраже и најсветије оно слово узнесења којим ми је саопштено да ми се „Жичка хрисовуља“ додељује за „духовну лирику испевану на пређи древних сазвучја српског језика“. Веће и узвишеније признање један национални песник не може пожелети.

Сваки песник уноси у своју поезију одређени свет значења, до којег му је особито стало. Али чи талац има право да песму доживљава на свој начин, да и сам међу песмама одабира и драгуљари. На тај начин се читалац и сам стваралачки укључује у живот дела. У овај самоантологијски избор, Свети кров, унео сам искључиво оне песме које су имале и високо књижевно признање, и изузетан читалачки пријем. Ово је, наравно, један од могућих избора моје поезије, из које се могу правити и другачији, и знатно шири избори. Али један овакав избор, који је, како бих рекао, прављен за читаочеву душу, избор је, пре свега, по мери душе и имагинације.
Јануар 2002.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s