Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s