Мирослав Максимовић, БОЛ

1.

УПАМТИО САМ ТО

Упамтио сам дан кад је у бачкој равници,
док су надолазили облаци мрачно-сињи,
велики нож забoден под уво једној свињи,
затим на крвниковој отрт је надланици.

Сећам се крви, некако снено се пушила.
(Као да та спава у дубокој унској јами.)
Тада сам знао да смо сви немоћни и сами
као млада свиња што се пред нама срушила.

И кољача се сећам, пословно је пушио,
радио брзо, замахивао је без муке.
После је на бунару прао алат и руке.

Пио је ракију док му се нож сушио.
Пошто рече: „Заклао сам их око осмасто“,
диже се и: „До виђења!“ Упамтио сам то.

2.

КОД ДУРЏИЋА ГАЈА

До Дурџића гајa, Дурџића гаја
ко мирна марва дотерана раја.
Дотеране жене, деца и старци.
Маљева, брадви кренуше ударци.

Овде пуче глаvа, онде оде врат,
заједно падоше мајка, сестра, брат.
Откинута рука, поломљени кук.
Заувек пресечен девојачки струк.

Дурџића гаја, код Друџића гаја
крвим сечивом месечвеог сјаја
ко мирна марва испечена раја.

Ни јаука, вриска, тек вечности мук
када се над јамом, као плеса звук,
зањихао нежни двојачки струк.

СЕКИРА

Секира, секира, мили члан куће.
А кад је љута, нема од ње љуће.
Спaва у дворишту, или у дну шупе.
Не тражи ништа, печења, ни супе.

Кад почне да ради, та не предахне,
сече дрва, грање, а кад јој прахне
обори и букву, ону крај пута –
брже нико неће, за пет минута.

Кад се, весела, налије ракије,
па крене чегрст, сиктање братије,
она тад суди, и са њом чакије.

Најблиставија је по месечини,
кад сече комшије. Тад јој се чини
да, спојена с небом, сја у висини.

НОЖ

Ја сам нож. Ја сам нож. Надалеко знан.
Људима слуга. Али понекад бан.
Тада сви инсани којима служих
почну да дрхте. Свети страх им пружих.

Нисам за ситнице, ни за орање,
онај сам дугачки, спреман за клање.
Нисам за кухињу, с њом немам везе,
кољем испод букве, и испод брезе.

Банем у колибу, банем у стан,
да од мене стрепе ја сам изабран,
јер нисам само нож надалеко знан:

над нeженим грлом врховна сам рука,
крајња истина, кркљање злог звука,
последњи просјај, и последња мука.

ГЛАВА

Глава има разних, с косом и без косе.
Људи на врату обично их носе.
Буду и без главе, дође то време
кад се кољaчи за свој рад припреме.

Па имамо главу што се бринула
док секира над њом није синула,
главу што је била мaјка и жена
и детета главу што је још снена.

Глава је Ђорђе, из нужде буна хук,
глава је река, живота снажни бук,
глава је смиље, девојци први струк.

И када из тела по њој крв прска,
глава је свемир, која мисли трска.
Глава откинута. Глава је српска.

РУКА

Рука што се мучи с пером, хартијом
да у свет крене с оделом, мантијом,
рука што странице окреће књига
да оцу буде једна мање брига.

Рука ујакова, рука од тетке,
рука што знала је само за претке,
потомка ниједног видела није
јер са свим својима јамом се крије.

Руко, ручице, које више нема
непостојања ти си лична тема
и тешке приче што се снова спрема.

Руко откинута. Још си замахнута,
машеш сестрићу, који поред пута,
твог и свог, стоји, а за смислом лута.

НОГА

Нога што знала је куда ће, како,
нога што све је прескакала лако,
обишла све шуме, брда, долове,
спремна за војску, за плуг и волове.

Прошла све векове, и све ратове,
мамузала царске туђе атове,
хтела што морала, снила што хтела,
жежене ракије и хлеба бела.

Али сан јачи у пети јој клија,
из ноћи у дан, на небо, избија:
светли и греје. Сан је сан, Србија.

Нога откинута. Та предака сен
кад крочи над јаму, застаде за трен,
историју сручи у мрак отворен.

ДЕЧЈИ СВЕТ

Деца као деца, крај Уне игре,
скакућу, машу, заврте се чигре,
Љубица замаче у луг ко срна.
Тад прође мимо униформа црна.

Увече, у кући, ватра с огњишта,
мајка теши Луку: „Није то ништа“,
ми бацамо коцке – добитак, вриска,
напољу хук сове и воза писка.

Сунце над Грмечом кад се појави,
трчимо до млина, отац објави
да млин сличан меље и на Морави.

Капну крв због црне купине трна,
Љубица искочи из грма срна.
Тад прође мимо униформа црна.

ОТАЦ

Мој отац је човек окретан, радан –
никад у кући нико не би гладан.
Плуг, коса, лопата, разни алати –
у вештој шаци станују занати.

Највише од свега волео је млин,
бринуо о њему као да је син.
Сатима је знао, дању и ноћу,
да слуша вратила како шклопоћу.

Одежде црне које су тог лета
сишле на Уну из свог тамног света
није гледао: „Што да ми то смета!“

Последњег јутра, дажд прско ситан,
он рече, крећући: „Ако ко пита,
одох да мељем.“ Вреће вечног жита.

МАЈКА

Јер мајке постоје као природа.
Небо и сунце над главом порода.
Нежни зрачак здравља што се промоли
кроз маглу свести кад се оболи.

Мајке су ко трава: згажена ногом,
одмах се усправи. Наставе с Богом
да стоје у свему и трпе мирно
не би ли их синак руком додирно.

Мајке са децом, седморо влашића,
слећу небеска озвездана бића
у понор јама као јата тића

и ту, на дну свега, сâм прах и ништа,
сва се породица, а не деришта,
сјати око свога древног огњишта.

ЈАМА

Мисле да су за нас пронашли јаму –
у њу давнашњу своју скрише таму.
Мисле да им јама даје имања –
јама је тајна њиховог немања.

Нама је домаће јама збориште,
женама кухиња, деци двориште,
а када, с вечери, гусле зацвиле
дођу до нас Милош, Марко и виле.

Живот прошао, у будућност! веле.
Како прошао? Дуге ноћи целе
сви знамо да ће зоре да забеле.

Биће отмености, суве радости
кад заигра коло вечне младости:
све наше лобање и крте кости.

БОЛ

Сви су окупљени, сабор, у јами,
а сви остављени, немоћни, сами.
Ту ко је рођен, зато је и крив.
Да ли ће умрети ко је мртав жив?

Боли у мишици, јер ту је рана,
а боли заправо почетак дана.
Куда сад кренути!? Бол, секунда, бол.
Јамског ли времена бити апостол?

Сваке секунде, секунда будућа
постаје прошлост, наша пуста кућа.
Рана зараста, а бива још љућа.

Да ли смо цели, или само пола,
па половине седну око стола,
ручају вечност, бежање од бола.

1942.

Обрадовао се ко дуго није:
под Грмеч светле пале дивизије.
Из унске јаме сирочету нада.
Батаљон четврти, прва бригада:

Максимовић Миле, са бистре Дрине,
као када сунце кроз облак сине
засветлео младић, мршав, насмејан,
зелених очију, девојачки сан.

Са њим на исток, у страшне слободе,
прећи сва брда, прегазити воде,
другог живота незгоде и згоде.

Али први живот у јами дише
као да се нада, са стрепњом, тише,
да ће се родити овај што пише.

3.

УПАМТИО САМ И ТО II

Смрт Стоје Узелац

Ситна, у подруму високе болнице,
тихих апарата везала је жице,
спустила се сенка у наручје таме,
легла међу своје на дну унске јаме.

Њених најмилијих навирање крви
(брат, сестра, ил мајка – ко је био први)
стално је кретало из Уне да плави:
да ли ће престати сад у њеној глави?

Мозак притиснули крв и моћна јава
двадесетог века бежање и клање
кратко одмарање, па бомбардовање –

све то је поднела стидљива доброта
коју танке цеви воде из живота
да први пут мирно негде се наспава.

Мирослав Максимовић, БОЛ, Чигоја штампа, Београд, 2017

 

МИО СТРАХ:
ТРАГОМ ПРЕДАКА

Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот страх. Миострах.

Нико од нас, из породице, није био тамо, у Миостраху. То је, и место и страх, она склонила поред свог и наших живота. Тако је остало и после мајчине смрти. Све до септембра ове године. Био сам у Миостраху, а да до пре пар месеци нисам ни помишљо да ћу икад тамо отићи.

…..

Моја мајка, Стоја Узелац, рођена је 1928, као прво дете Ђуре и Милке (девојачко Родић). Затим је добила шесторо браће и сестара: Секулу, Невенку, Стану, Савку, Љубицу и Луку. Три куће Узелаца (браћа Ђуро и млађи Миле, и њихов брат од стрица Бошко са породицама – најстарији брат Секула настрадао је радећи на изградњи унске пруге, а сестра Милка удала се за Павла Мареша, који се, уз свог брата Владу-Чичу, Солунца, преселио у Бачку), и млин, налазиле су се на уској заравни крај Уне, испод веома стрме падине речног кањона уз коју се стаза пење до висоравни на коју је смештено село Миострах (мајка га је називала Мијестра).

У књизи Милана Карановћа Поуње у Босанској Крајини (Српска краљевска академија, 1925, уредник Јован Цвијић) село се назива Мијостра, то је име било и у званичној употреби (потиче из времена пре Турака). Имало је 57 муслиманских кућа (8 породица), 27 православних (7 породица) и 1 католичко. Пред Други светски рат, 1941, подаци су били другачији: у селу је живело 16 православних породица у 38 кућа.) Узелци су дошли, пре аустријске окупације, из Притоке, код Бихаћа, где су се претходно доселили из Лике.

У време Карановићевог истраживања, живели су две куће под Гомилом (оближње шумовито брдо), али су се затим спустили на Уну. Мој деда Ђуро омогућио је својој породице пристојан живот, за оно време: њиве, стока, приходи од млина. Био је веома вредан и способан и, по мајчиним речима, спасио би своју породицу да је имало посумњао шта им се спрема. Баба Милка ишла је, почетком лета 1941, у Крупу, видела је да руше православну цркву и када се вратила предложила је да одмах спакују децу и оно што могу понети и да оду у Србију. Деда је то одбио речима: „Где да идемо. Ја нисам никоме учинио ништа нажао, живео сам као исправан човек у Фрањиној држави, па у југословенској, сад могу и у хрватској.“ Сазнао је шта актуелна држава спрема исправним људима сувише касно: убили су га у млину, или негде у близини, и бацили у Уну, пре општег покоља (после покоља, моју мајку је њихов пас одвео до места на Уни где је видела очев леш, закачен за грану у води).

И покољи у делу Крајине на левој обали Уне – од линије Бихаћ-Бос. Курпа на запад, до Кордуна и Лике – одвијали су се по стандарном усташком обрасцу: видело се да постји централни план истребљења, а извршење и тајминг зависили су од локалних прилика. Прво су виђенији Срби, и Јевреји, или одмах убијени, или одведени у комплекс логора Јадовно и тамо уморени. Затим су, крајем јула, сви одрасли мушкарци позивани на „рад“, прикупљани на одређеним местима, па побијени на локалним стратиштима. На крају су читава села – жене, деца, старци – „добронамерно“ одвођени на промену вере и успут побијена на унапред одабрани локацијама. На овом терену, извршиоци су углавном били локални муслимани, што новопечене усташе, што обични сељаци, привучени државном пропагандом и обећањима. Глава је била у Бихаћу, велики жупан Љубомир Кватерник, а руке су били његови доглавници по већим местима. У Мијостри, инспиратор и коловођа је био локални хоџа Бећир Борић.

….

Тешко је замислити како се моја баба тих дана осећала: сама, са седморо деце – најстарије ушло у четрнаесту, а најмлађе тек у другу годину живота – могла је само да чека, правећи се, пред децом, да је све у реду. Али како скратити стрепњу и тескобу? Моја мајка је једном рекла да не зна шта им је, тих дана, било теже –  бесане ноћи или тешка јутра. Вероватно је у ваздуху треперила сенка наде: па, добро, променићемо веру, кад се већ мора, муж и отац ће се вратити, и тада ћемо ваљда моћи да одемо у Србију.

У суботу 9. августа, касно поподне, почели су да прикупљају жене, децу и старце у центру места, полако (српске куће биле су расуте, свуда, по далеким ободима села), да би их одатле повели у Цазин, на промену вере. (Злочиначка памет припремалаеје, као у позоришту, сцену за покољ, па је водила рачуна и о детаљима – логично је да се промена вере, као свечани чин, обавља у недељу.)…. Када су се сви окупили, колона од око 180 особа кренула је, пешке и на колима, „ка Цазину“. Породицу моје мајке ставили су, ваљда због мале деце, на кола. Била је јака месечина, и моја мајка се сећала да је видела, поиздаље, колону сељака са обрисима, према месечини, дугачких секира на раменима. Није то хтела да каже мајци. (Према њеном, траумом покоља и каснијим можданим ударом збрканом сећању, у покољу је учествовао само један усташа, наоружан пушком, остало су били сељаци из Мијостре и околних села са секирама, расађеним косама, кољем, али по другим сведоцима било је ипак неколико усташа са пушкама; можда је само тог једног видела, или само њега запамтила, јер им је пре рата долазио у кућу.)

Испред засеока Дурџићи, колона је скренула десно и колским путем кренула ка Дурџића гају. Заустављена је у удолини, поред шуме, на чијем рубу је била јама (пећина) звана Безданка. Док су их сакупљали на платоу удолине, моја баба је, изгледа, схватила  шта ће ту бити, скочила је са кола, са намером да бежи, повукавши за руку моју мајку и држећи у наручју најмлађег Луку. Усташа са пушком је пуцао и погодио моју мајку у десну мишицу, док је падала видела је како је један ударио њену мајку секиром, чула је њен самртни уздах и видела брата Луку како  се откотрљао низ траву. Истовремено су кратко запуцали они с пушкама а остали навалили са својим хладним оружјем. Пре но што се онесвестила, лежала је, жмурила и слушала звуке покоља: мукли јауци, тешки уздаси (по њеном сећању, није било запомагања и врискања), уз галаму убица да ће сутра за Београд, да све Србе униште.

Освестила се ујутру у Безданки, где су побацани побијени. Била је близу отвора јаме, на неком испусту, изнад гомиле лешава. Из гомиле је избауљала њена вршњакиња и кума Даница Јеличић, рањена секиром у главу. Помажући једна другој, њих две су се извукле из јаме и, с муком, кренуле кроз кукурузе и шибљаке ка селу. Дошле су до једне од кућа Мареша, с којима су Узелци такође били у кумству, у којој је живео онај покатоличени младић са траком око руке. Његова мајка им је рекла да беже, јер улицом иду усташе и побиће их. Сакриле су се у кукурузе, са отвореним ранама, озебле, у међувремену је пала киша. Ту их је нашла, како дрхћу, стрина Вука, жена стрица Милета, којој је она жена дошла и рекла да их није примила у кућу.

……..

Нису хтеле са њом, па је стрина отишла да им донесе храну и воду. По идеји моје мајке, оне су затим промениле место у кукурзима, из опрезности, за сваки случај. Мајка је планирала да сачекају да падне мрак, спусте се до Уне, пређу је и оду на Грмеч, у српска села. Проблем је био што кума није знала да плива. У размишљању шта да раде – пала је киша, дрхтале су, што од хладноће, што од страха – пронађу их Смиља и онај муслиман. Он их пита, показујући на ране, ко им је то учинио. Одговоре да (тобоже) не знају. Не бојте се, каже он, хајдете с нама, неће вам бити ништа. И тако су се прикључиле женама Мареша и том муслиману. По свему судећи, моја мајка је ту остала дуго, неколико месеци, а кума Даница је после неког времена отишла у кућу једног жандара, да помаже његовој жени. Не знам тачно кад су се све (изгледа све, јер је моја мајка говорила у множини) пребациле преко Уне, у Грмушу, код Јандре Боројевћа, који их је превезао чамцем. Вероватно на почетку 1942, и вероватно после погибије оног муслимана. Моја мајка је кратко била код Боројевића, убрзо је отишла „у шуму“, на Грмеч. Изгледа да је учествовала, као девојчица у позадниским пословима локалне партизанске чете. Кад су у Крајину дошли пролетери, главна партизанска групација, она им је пришла, слагала да је старије него што јесте, и они су је примили у своје редове. На почетку су јој покровитељи били Иво Поповић Ђани и Марио Романо, помагала им је као болничарка-инструментарка, звали су је Мала. До краја рата радила је у санитету, што у Централној болници, што у Првој пролетерској бригади. Тако је упознала мог оца, венчали су се после рата, у Словенији, она је напустила посао у санитету (није тада био обичај да удате жене раде) и … сироче није имало где да оде, осим код своје тетке Милке Мареш у Бачку, у кућу где сам се родио.

Из покоља код Дурџића гаја није изашла жива само моја мајка, с кумом Даницом. Остала су још два, записана, сведочанства. ….

…..

Колико њу потреса и само подсећање на тај догађај, видео сам још у детињству, у августу 1960, када је воз којим смо путовали дуго стајао у Грмуши, наспрам Мијостре. За њу је то била огромна траума, с њом није хтела да се суочи – да би могла да живи у својој новој породици. И зашто онда да додирујемо ту рану? Знали смо њену породичну историју, али смо се одучили од интересовања за њу. Тако је остало и после можданог удара 2000. годне, када је мајка почела да износи детаље из дана покоља (удар је разрушио кочнице у мозгу), тако је остало и после њене смрти 2007.

Да ли је тако требало? Можда је није требало штити од трауме? После можданог удара, показало се да је све то у њој живо, трауматски несређено, али живо. Тад је било касно, и због здравствених разлога, за суочавање, али можда је оно било изводљиво – не знам како – раније? Можда би јој место настанка трауме и прича о томе – у време кад је она већ имала стабилност у новој породци – донели катарзу и не би је разорили него оснажили?

Ова дилема…. на коју одговор никад нећу сазнати, навела ме је на шире размишљање. Општа атомосфера утиче на наше поступке и када тога нисмо свесни. Атмосфера братства и јединства налагала је да се по међунационалним злочинима много не чачка, него да се све сведе на антифашистичку борбу и затвори споменицима.

….

Могуће је, значи, да је подразумевани налог времена утицао на наше породично затварање читаве приче. Али пресудан није био, бар за мене. Мислим да је на мене утицала још једна ствар: знао сам да који год живот уђе у таму историје, из ње може да изађе само као из тамног вилајета – шта год уради, неће бити на добитку.

Било како било, директно Басташићево питање одједном је отворило јасна пут. Потражићу јаму код Миостраха….

Мирослав Максимовић, БОЛ (одломак из есеја МИО СТРАХ: ТРАГОМ ПРЕДАКА ), Чигоја штампа, Београд, 2016

 

Advertisements

2 thoughts on “Мирослав Максимовић, БОЛ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s