Иво Андрић, СЈАЈ ИЗ НЕПОЗНАТОГ ИЗВОРА

Око једанаест сати у ноћи, већ пред спавање, плануше у мени неке радосне светлости, редом, једна по једна, као што се пале светиљке у неким алејама. И сад горе све и расипају сјај.

Ништа се није променило. При крају смо живота, не веселом крају, и знамо то и видимо. Али, преко свега и изнад свега шири се та неочекивана радост — сјај из непознатог извора — као снага која постоји по себи, без везе са свим што је било, што јесте и што још може бити.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

Advertisements

Фјодор И. Тјутчев, УМОМ РУСИЈУ НЕ МОЖЕШ СХВАТИТИ

Умом Русију не можеш схватити.
Аршином општим није премерена:
Њена судбина  јесте особена —
У Русију можеш само веровати.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Умом Россию не понять,
Аршином общим не измерить:
У ней особенная стать —
В Россию можно только верить.

Иво Андрић, САН О СВЕТЛОСТИ

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

Иван В. Лалић, AVE MARIS STELLA

Здраво звездо мора,
Здраво мала ватро,
Уљанице божја
У све нижој ноћи,

Што светлиш на небу
А зариш у души
Ко жижак близанац
На дну огледала;

Онај ко у руци
Одустно те носи
Са несрећом нашом
Склопио је завет,

Па заборавио
И завет и себе –
Ал светиљку ипак
Не гаси у ходу

Уљанице божја
У све нижој ноћи,
Безразложна милост
Гориво је твоје;

Зато кажем здраво
Звездо мора, надо,
И при твоме светлу
Сабирам рачуне –

Године све краће,
Даљине све ближе,
А све скупље речи:
Звездо моли за нас.

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике, Београд, 1997

Жарко Видовић, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

33. То није космолошка поема, како је досад у нашој „науци о књижевности“ приказивана, него поема о људском паду (паденију, каже Његош). Тај приказ људског пада се не слаже са старозавјетним зато што у Старом завјету људски пад није ни објашњен, није ни приказан (у Књизи Постања) на начин послије којег више не би био ни дилема, ни проблема око схватања и објашњења. Људски пад је тајна која је у Старом завјету само наговијештена, а коју је ријешио и могао ријешити тек Христос! Питање људског пада је питање, дакле, о Христу и његовој тајни! Христос је Други Адам. Питање људског пада остаје човјеку пјеснику и надаље отворено исто тако као и питање тајне самог Христа: искуство и разум ће увијек бити далеко од потпуно сагледања те тајне; та тајна остаје заувијек позив поезији (свештеној поезији) да прилази тајни: свака личност на свој начин!

Ако је Христос Творац свијета и човјека, онда нема преегзистенције човјекове ни постојања независно од Творца, јер „преегзистенција“ је постојање човјека у Христу! Небеско царство (које је човјек Гријехом изгубио и у које се може вратити) је сам Христос, тј. поистовјећење човјека са Христом. Веома су уски и ускогруди тумачи који поему Луча Микрокозма упоређују са старозавјетном причом о гријеху Адама и Еве. Питање пада није библијско, него више од тога: литургијско, Христово! христијанско!

Да би се питање (и тајна) људског пада ријешили или схватили, потребно је да се човјек (Лучом која је сам Логос Христа у човјеку, по Еванђељу Јовановом, I, 1-17) уздигне у то Небеско царство које је падом изгубио! А на то упућује – не сама Библија, него – тек Христова Литургија! То уздизање је освјешћивање човјекове суштине: понирање човјека у саму срж своје унутрашњости, ка самој Лучи-свејтлости! Тако се сазнаје поријекло и суштина Зла, као и начин човјекове борбе против Зла. За то уздизање је потребан претходан пост: покајање и молитва, да човјек жртвује (и превазиђе) своје страсти. Зато Његош пише Лучу Микрокозма током васкршњег поста године 1845. На крају поеме у којој је описан људски пад дешава се човјеково освјешћење (ослобођење од Сатане које лукавство страсти). То освјешћење је Христос, Луча свих луча, па и Луче Његошеве. Поема се завршава васкршњом химном која се послије васкршњег поста, пјева дан-данас и у цркви и на васкршњој литургији и којом се поздрављају христијани међусобоно, поздрављајући и само Васкресење Христа!

Послије свих изопачења у приказима Луче Микрокозма данас је неопходно да одлучно инсистирамо на литургијској теми (па и на томе литургијском карактеру) Његошеве поеме.

Жарко Видовић,  ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 79-80) , Филип Вишњић, Београд, 1989

Константин Леонтјев, О ФОРМИ ДРЖАВЕ

Претходно поглавље завршио сам мишљу: „Тројединствени процес: 1) провобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања, карактеристичан је за све што постоји, а тиме и за живот људских друштава, држава и читавих култура у свету“.

Развој државе непрестано прати уобличавање, кристализовање њој својствене политичке форме; пад се изражава разбијањем те форме и већим поклапањем са оним што је окружује.

Пре свега, поставићемо питање: „Шта је то форма?“

Форма је израз идеје која се садржи у материји (садржају). Она је негативан моменат појаве, материја – позитиван. У ком смислу? Материја, на пример, за нас може бити стакло, а његова форма – чаша, цилиндрична посуда, празна изнутра; тамо где се завршава стакло, где стакла више нема, је ваздух или течност унутар суда; материја не може да иде даље од стакла, она не сме да иде даље ако хоће да остане верна основној идеји свог празног цилиндра, ако не жели да престане да буде чаша.

Форма је деспотизам унутрашње идеје који не дозвољава да се материја распрши. Када раскине окове тог деспотизма, појава нестаје.

Округли или елипсасти облик, који поприма течност у одређеним условима, јесте форма, јесте деспотизам унутрашње идеје. Једна материја мора, под одређеним условима, да се, остајући и даље оно што јесте, кристализује у виду призме, друга у виду октаедра итд.

Ништа друго се не сме десити, јер се у том случају она разграђује, ишчезава.

Биљна и животињска морфологија исто тако није ништа друго до наука о томе како малсина не може да постане храст, како храст не може да постане палма итд. Јер, семе је унапред одредило какво ће бити лишће, какви цветови и плодови.

Када човек клеше у камену или излива у бронзи (материји) статуу човека, када од слонове кости бруси куглу, када лепи или од парчића тканине прави вештачки цвет, он споља уноси у материју своју идеју, коју је позајмио од природе.

Када прави машину, он чини исто. Машина се ропски покорава једним делом идеји, коју је у њу унела људска мисао, а другим делом – свом, унутрашњем закону, својој физичко-хемијској структури, својој физичко-хемијској основниј идеји. Не може се, на пример, од леда направити машина такве јачине као што је она направљена од бакра или гвожђа.

Од камена се, опет, не може направити тако природан цвет као од сомота или муслина.

Онај ко жели да буде истински реалиста тамо где је потребан, мора и људско друштво да посматра са сличног становишта. Међутим, то се обично не чини. Слобода, једнакост, срећа (нарочито та срећа!) прихватају се као какве догме вере, и при томе нас још уверавају да је то врло рационално и научно!

А ко је рекао да је то истина?

Социјална наука се тек родила, а људи, пренебрегавајући искуство векова и примере које им даје сада од њих толико поштована природа, не желе да виде да између егалитарно-либералног поступног развоја и идеје развоја нема ничег логички блиског, штавише: егалитарно-либерални процес је антитеза процесу развоја. Код последњег унутрашња идеја чврсто држи друштвени материјал у свом организујућем, деспотском загрљају, и спутава његове разграђујуће, разбијачке тежње. А прогрес, који се бори против сваког деспотизма – сталежа, цехова, манастира, чак богатства и сл. – није ништа друго до процес распадања, процес оног поновног упрошћавања целине и мешања саставнх делова, о коме сам напред говорио, процес бисања морфолошких ознака, процес уништавања оних особености које су органски (тј. деспотски) својствене друштвеном телу.

Појаве егалитарно-либералног процес сличне су појвама горења, труљења, топљења леда (мање слободног од воде, ограниченосг кристализацијом); оне личе на појаве као што је, на пример, процес колере, који различите људе постепено претвара најпре у све једнообразније лешеве (једнакост), затим у готово потпуно исте (једнакост) костуре и, на крају, у слобдне (наравно, релативно) елементе: азот, водоник, кисеоник итд.

(„On est débordé“ (Сит до гуше, фр) – рећи ће многи други, то је нешто друго. „On est débordé“ и колере. Али зашто колеру не звати правим именом? Зашто је називати младошћу, препородом, развојем, организацијом?)

Код свих ових процеса: труљења, сагоревања, топљења, постепеног напредовања колере – запажају се исте, опште појаве.

а) губитак особености, које су дотле разликовале на деспотски начин формирано дрво, животињу, здраво ткиво, целовит кристал итд. од свега сличног и граничног.

б) Већа него раније сличност саставних делова, већа унутрашња уједначеност, већа једнообразност састава и сл.

в) Губљење ранијих строго морфолошких ознака: све се стапа, све постаје слободније и уједначеније.

Али, шта је једну посебну историјску, реалну науку „брига“ због неугодности, потреба, деспотизма и патњи?

Чему та ненаучна сентименталност, сентименталност која је у наше време изгубила снагу и постала, поврх тога прозаична и безвредна? Шта се мене тичу јадиковке човечанства око тог проблема.

Какво право имам ја као научник да размишљам о коначним узроцима, о циљевима, о срећи, на пример, пре но што сам обавио озбиљно, дуготрајно и објективно истраживање?

Где су та недогматска, непристрасна, у смислу прогреса, чак, можда, неморална, али научно поштена истраживања? Где су она? Она свакако – макар и не била сасвим савршена – постоје, али никако за демократе, за прогресисте.

Мене не могу интересовати ни туђе, а камоли сопствене неугодности, јадиковке и патње, кад је у питању једно, мање или више, апстрактно истраживање.

Држава је, с једне стране, нешто као дрво које се развија, цвета и доноси плодове, повинујући се неком тајанственом, независном од нас, деспотском диктату унутрашње идеје. С друге стране, држава је машина коју су људи полусвесно направили, али која укључује људе као делове, као точкове, полуге, завртње, и која, на крају, развија, формира људе. Човек је у држави и механичар, и точак или завртањ, и продукт друштвеног организма.

Ма коју државу, стару или нову, погледали, у свакој ћете наћи нешто заједничко: једноставност и истообразност у почетку, више једноставности и више слободе (бар оне фактичке, ако не правне) него каснијеЗатим јачање власти које може бити мање или више изражено, дубоко или мање дубоко раслојавање сталежа, већу разноликост живота и већу особеност области.

Истовремено, с једне стране расте богатство, а с друге – сиромаштво, с једне стране, ресурси уживања постају разноврснији, с друге богатство и суптилност (развијеност) осећања и потреба узрокују веће патње, дубље саосећање, веће погрешке и више великих дела, више поезије и више комизма; подвизи образованих Темистокла, Ксенофонта, Александра су узвишенији и привлачнији од обичних и грубих подвига разних Одисеја и Атила.  Појављују се Софокли, појављују се и Аристофани, чује се плач Корнеја и смех Молијера. Код других се, опет, Софокли и Аристофани, Корнеји и Молијери сједињују у Шекспира или Гетеа.

Уопште, у сложеним епохама процвата постоји нека врста политичке аристократије, која има права и положај, постоји и она обична, свакодневна аристократија, која има само положај, али не и већа права и, на крају, што је најчешћи случај – постоји аристократија која се налази на средини између политичке и свакодневне. Еупатриди у Атини, феудални сатрапи у Персији, оптимати у Риму, маркизи у Француској, лордови у Енглеској, ратници у Египту, Спартанци у Лаконији, племићи аристократе у Русији, панови у Пољској, бегови у Труској.

Истовремено, услед унутарње потребе за јединством, постоји и наклоност према власти чији је носилац једна личност, власти која на основу права или факта увек јача у епохи цватуће сложености. Појављују се велики, изузетни дикататори, императори, краљеви, или, у крајњем случају, генијални демагози и тирани (у старохеленоском смислу), Темистокли, Перикли и њима слични.

Између Перикла – незаконитог диктора, и законитог самодршца по наследству и религији, постоји читава лествица различитих владалаца, који су вазда потребни у сложеним и цватућим епохама ради уједињења свих саставних делова, свих реалних друштвених снага, које су пуне живота и превирања.

Провинције у то време такође карактерише разнообразност у животу, правима и законима. Дрво је у потпуности изразило своју унутрашњу морфолошку идеју…

А патње? Патње подједнако прате и процес раста и развоја, и процес пропадања.

Све боли дрво људског живота…

Боли почетно избијање зрна. Боле први изданци; боли раст стабљике и стабла, раст лишћа, и цветање прелепих цветова – аристократије и уметности – све то прате јауци и сузе. Подједнако су болни како брзи егалитарни процес пропадања, тако и тихи процес гашења, назадовања, који често претходи егалитарном процесу. (У Шпанији, Млетачкој републици у читавој Италији, на пример, процес гашења у XVII и XVIII веку претходио је распадању XIX в.). За социјалну науку бол представља последњу, неухватљиву карактеристику, карактеристику која је субјективна; тачна статистика патњи, поуздана статистика осећања неће бити могућа све док за осећања радости, равнодушности и несреће не буде пронађен неки графички показатељ, неко објективно мерило као што је, на пример, случајно откривена, спектрална анализа, којом се може утврдити хемијски састав неизмерно далеких небеских тела!

Отворите медицинске књиге, другови реалисти, и наћи ћете у њима како је музичко и флуидно субјективно мерило бола мање вредно од збира свих других пластичних и опипљивих, објективних симптома; слика организма коју лекар физиолог има пред очима – то је важно, а не осећање необавештеног и снисходљивог болесника! Ужасне неуралгије које болеснике доводе до очајања нису препрека да они доживе дубоку старост и обављају послове, док тиха, готово безболна гангрена може да их за неколико дана однесе у гроб.

Уместо да наивно или непоштено, ако се има у виду само коначна корист, заступамо разна необјективна гледишта – комунистичко, демократско, либерално итд. – много би научније било да све подвргавамо једнакој, објективној, беспоштедној оцени, па ако закључак испадне либералан, конзервативан, или некакав други, за то нећемо бити криви ми, да тако кажемо, већ сама наука.

Не постоји никаква статистика за мерење субјективне среће појединих личности; нико не зна у каквом поретку људи живе срећније. Побуне и револуције мало говоре у том правцу. Многи се побунама радују. Садашњи Крићани су, на пример, живели много боље, ако ни од кога другог, а оно барем од ракијских Бугара и Грка, и имали један далеко безбрижнији и пријатнији живот од оног који су водили сиромашни становници у великим градовима. Добронамеран човек, који уме да види, кога политика није отровала, био би фасциниран погледом Крићана, њиховом лепотом, здрављем, чистоћом домова, хармоничношћу њиховог приватног, породичног живота, пријатном самоувереношћу и достојанственим држањем… А, ето, ти Крићани су се, пре других турских поданика, дигли на устанак, уверени да највише пате, иако су тракијски Бугари и Грци живели много горе и трпели далеко веће увреде и малтретирања, како од сурове полиције, тако и од властитих лукавих старешина.

Не постоји статистика која може да утврди да приватна лица живе боље у републици, него у монархији; боље у ограниченој, него у неограниченој монархији, боље у егалитарном друштву него у сталешком, у богатом, него у сиромашном. Зато, одбацујући мерило среће као неприхватљиво за савремену социјалну науку (а, можда, и као заувек погрешно и непоуздано), нећемо погрешити ако се окренемо објективној слици и упитамо себе: постоје ли неки свеопшти и сасвим обични закони који се тичу развоја и пропадања људских друштава?

Ако не знамо да ли  је могуће свеопште царство среће, онда се, бар, потрудимо да заједничким снагама сазнамо, колико нам то средства дозвољавју, шта је потребно за срећу ове или оне конкретне државе. Да бисмо сазнали шта организму одговара, морамо пре свега добро проучити сам организам. За хигијену лечења, треба на првом месту знати физиологију.

Форма (рекао сам већ) је израз унутрашње идеје на површини садржаја. Идеја лопте је, на пример, једнако растојање свих тачака на површини од центра. Зар идеја не долази до изражаја на површини лопте, зар није она та која кости, дрвету, капљици, уопште садржају, материји, даје форму?

Наравно, кад је реч о тако једноставној појави као што је лопта, то је јасно; али кад је реч о сложенијој појави, као што је људско друштво, то и није тако јасно.

Па ипак, метафизичка основа је иста и за малу лопту, и за велику државу.

Свака нација, свако друштво има своју државну форму; она је у основи непроменљива до краја историје, али се мења, брже или спорије, само у појединостима, и то од почетка до краја.

Она не настаје одједном и свесно од самог почетка. Њу није могуће одмах разумети; она долази до пуног изражаја тек у оној средњој фази цватуће сложености и највишег јединства, после које увек, раније или касније, следи губљење те форме, а затим пропадање и смрт.

Тако је државна форма старог Египта представљала јако изражену сталешку монархију, коју је, по свему судећи, веома ограничавала свештеничка аристократија и религијски закони.

Персија је, као се чини, имала више феудално, витешко порекло: њену феудалност је обуздавао у принципу безгранични царизам, земаљски израз добра, Ормузда.

Историја Грчке и Рима је темељније проучена, и зато је на њиховом примеру све то много јасније.

Атина је управо у цватућој фази изградила своју државну форму.

То је била демократска република, са привилегијама, са еупатридима, новчаним цензусом, робовима, и, на крају, симпатијама према фактичкој, незаконитој, непостојаној и краткотрајној диктатури Перикла, Темистокла итд.

Та форма, чија се природна залога чувала, наравно, у самим наравима и околностима, развила се управо у сложеном цватућем периоду, од Солона до пелопонеских ратова. За време тих ратова почео је процес губљења форме, почео је егалитарни прогрес.

Слободе је и без тога било много; тражила се већа једнакост.

Спарта је, од епохе Ликурга до понижења које су јој приредили Тебанци, такође била изградила своју врло оригиналну, деспотску форму аристократског, републиканског комунизма, с нечим што личи на два наседна председника.

Та форма је, у поређењу са атинском, значила веће ограничавање, већу тиранију, и зато је у Атини било више живота и стваралаштва него у Спарти, која је, иначе, и била јача и дуговечнија.

Све остале државе грчког света осцилирале су измешу дорске форме Спарте и јонске форме Атине. Потреба за формом, спутавањем, тиранијом, дисциплином, која је настала из потребе за самоочувањем, била је у распуштеном и расцепканом хеленском свету тако велика да се у многим државама демократског карактера (тј. тамо где је био слабији сталешки деспотизам) развила тиранија, тј. дисциплина личне власти (Поликрат, Периандар, Дионисије Сиракушки и др.).

Сеоски, спахијски и витешки феудализам био је, по свему судећи, увек слаб у Хелади, скоро као и у Риму; све аристократије Хеладе и Рима имале су градски карактер; све су оне биле, да тако кажемо, муниципалне по свом пореклу.

Историја Македоније је врло сиромашна, и података о првобитној организацији македонског царства има мало. Међутим, неки историчари сматрају да је код Македонаца феудализам био јаче изражен од муниципалности (заиста, о македонским градовима се готово и не говори, већ само царевима и њиховој дружини, о Александровим „Генералима“).

Ослабели хеленски муниципални свет, спојивши се са сировом, неразвијеном феудалношћу Македонаца, дошао је до брзог државног јединства за време Филипа и Александра и тек је од тог тренутка био у стању да шири своју цивлизацију до саме Индије и централне Африке. Опет се, значи, показало да је за највећу снагу и моћ потребна већа сложеност форме – повезивање аристократије и монархије.

Период процвата Рима је, по мом схватању, приближно период од пунских ратова до императора из династије Антонина.

Управо у то време настала је муниципална, изборна диктатура, императорство, које је дисциплиновало Рим и касније послужило и Византији.

Исто видимо и у европским државама.

Италија, која је настала на развалинама Рима, изградила је приближно у епохи Препорода и раније од свих других европских држава – своју државну форму у облику две крајње заоштрене антитезе – с једне стране, јаке централизације, у виду државног папства, које је обједињавало читав католички свет далеко изван граница Италије, а с друге – за себе, за Италију, у облику крајње децентрализованих малих муниципално-аристократских држава, које су се непрестано колебале између олигархије (Венеција и Ђенова) и монархије (Напуљ, Тоскана итд.).

Државна форма, својствена Шпанији, искристалисала се нешто касније. То је била самодржавна и аристократска монархија, са недовољно централизованим провинцијама, која је имала локалну и делимично сталешку независност и привилегије, и тако представљала нешто средње између Италије и Француске. Епоха Карла V и Филипа II је била епоха процвата.

Државна форма, својствена Француској, предстаљала је у највишем степену централизовану, изразито сталешку али смодржавну монархију. Та форма се постепено уобличавала за време Луја XI , Франсоа I, Ришељеа и Луја XIV; она је доживела своју деформацију 89. године.

Државна форма Енглеске је била (а донекле је и сада) ограничена – у почетку мање од Француске – сталешка, децентрализована монархија, или,како други кажу, аристократска република са наследним председником. Ова форма је попримила своје коначне контуре истовремено кад и Француска, и то за време владавине Хенрика VIII, Елизабете и Вилхелма Оранског.

Немачка је (до Наполеона I и до 1848. и  1871. године) по својој државној форми предстаљала: савез малих, одвојених, сталешких држава, више или мање самодржавних, са изабраним императором – сизереном (не муниципалног, већ феудалног карактера).

Све ове, већ сасвим јасно изграђене форме почеле су постепено да се мењају: код једних од XVIII века, а код других у XIX веку. У свима је започео егалитарни и либерални процес.

Можемо претпоставити да је од свега тога Васељена имала неку општу корист, али ни у ком случају то није било корисно за дуже очување самих тих појединачних државних светова.

Кажу да реакција није у праву, зато што она не види истину. Не види истину?! Она свуда емпиријски схвата и осећа истину, али поједине ћелије, влакна, ткива делови организма постају јачи у својим егалитарним поривима него што је моћ унутрашње организујуће деспостске идеје!

Атоми лопте не желе више да чине лопту! Ћелије и влакна посеченог дрвета које се суши или сагоревају ли се распадају, стапају, славећи једноставност будуће, нове организације и не примећујући да је то стапање страшан тренутак преласка на неорганску елементарност слободне воде, беживотног праха, некристализоване, растопљене или иситњене соли!

До времена Цезара, Августа, св. Константина, Франсоа I, Луја XIV, Вилхелма Оранског, Пита, Фридриха II, Прикла, Кира или Дарија Хистаспа итд. сви прогресисти су у праву, сви конзервативци нису. Прогресисти тада воде нацију и државу њеном напретку и процвату. Конзервативци греше и не верују ни у напредак, ни у процват.

Чим након сложене, цватуће епохе започне процес поновног упрошћавања и мешања контура, тј. већа једнобразност провинција, стапање сталежа, покретљивост и нестабилност власти, опадање улоге религије, сличност васпитања итд., чим, дакле, почне да слаби деспотизам морфолшког процеса, сви прогресисти престају, кад је реч о срећи државе, да у теорији буду у праву иако, и даље, тријумфују у пракси. Они нису у праву кад је у питању теорија, јер,  желећи да исправљају, они руше; они побеђују у пракси, јер иду лако низ стрмину, низ матицу. Они тријумфују, они имају огроман успех.

Сви конзервативци и присталице реакције су у праву – кад јер реч о теорији – онда када започне процес поновног упрошћавајућег стапања јер они желе да лече и опораве организам. Нису они криви што је њихова победа кратког века, нису криви што нација више не уме да подноси дисциплину апстрактне државне идеје, скривене у њеним недрима!

Али они врше своју дужност и, колико могу, успоравају пропадање, враћајући нацију, понекад и уз примену силе, на култ државности, која ју је створила.

До дана цветања боље је бити једро или парни котао; после тог неповратног дана достојније је бити сидро или кочница за народе који јуре низбрдо, јуре често наивно, поштено, уз победоносне покличе, са развијеним заставама наде, све док им неки Седан, Херонеја, Арбела, некакав Аларих, Мухамед II или Париз дигнут у ваздух динамитом, не отворе очи за право стање ствари.

Ја могу да предвидим још једну критику на свој рачун: знам да ће многи рећи да је пред крај живота једне културе, пред политички пад једне државе, увек приметније стапање него упрошћавање. И у античко доба, и сада. Међутим, само стапање је, као прво, својеврсно упрошћавање слике, упрошћавање јуристичке потке и свакодневног, животног веза на њој. Стапање свих боја води сивој или белој боји. А главно образложење је ево где. Запитајмо се: јесу ли данашњи Копти потомци Египћана, или сиријски Арапи прости, тј. мање сложени? Јесу ли прости били пагани, сеоски идолопоклоници, који су се одржали и после пада и нестанка хеленско-римске религиозности и културе у вишим слојевима друштва? Јесу ли прости били хришћани Грци под турском владавином, до устанка 20-тих година? Јесу ли прости Хебри, остаци поколника ватре у персијско-мидијском културном свету?

Разуме се, сви побројани представници народа, остаци народа, њихове општине су неупоредиво простије него што су били људи, оопштине, нације у епохи процвата Египта, Калифата, грчко-римске цивилизације, него што су били Персијанци за владавине Дарија, Хистаспа или Византинци у време Јована Златоустог. Људи су једноставнији, тј. мање сложени као личности, по начину мишљења, укусима и потребама; општине и читави остаци нација или религија су такође мање сложени због тога што су људи у њиховој средини сви врло слични или једнаки међу собом. Дакле, пре свега стапање и одређени степен поновног снижавања (тј. квантитавно упрошћавање), затим смрт посебне културе у вишим слојевима или пропаст државе, и, на крају, поновна једноставност наицоналних и религиозних остатака која надживљује своју државу. Данас ( у XIX веку) ову предсмртну болест многи желе да прогласе за иедал будућег здравља! Идеал разних Прудона и Кабеа – потпуна једнобразност људи по положају, васпитању, итд. – шта може бити простије као идеал?

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИНИЗАМ И СЛОВЕНСТВО (О форми државе, стр. 79-89) Логос, Београд, 2005

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

 

Николај Берђајев, ДУХОВНИ ЛИК ДОСТОЈЕВСКОГ

Ја немам намеру да пишем књижевно-историјско истраживање о Достојевском, нити сматрам за потребно да приказујем његову биографију и карактеристику личности. Још мање ће моја књига бити некаква етида из области „књижевне критике“ – врсте стваралаштва коју ја не ценим много. Такође се не би могло казати да ја приступам Достојевском с психолошке тачке гледишта, да откривам његову „психологију“. Мој задатак је другачији. Мој рад се може сврстати у област пнеуматологије, а не психологије. Желео бих да прикажем дух Достојевског, да осветлим оно најдубље осећање света и да интуитивно прикажем његово схватање света. Достојевски није био само велики уметник, он је био такође велики мислилац и човек видовит у стварима духа. Он је велики и генијални дијалектичар, највећи руских метафизичар. Идеје имају значајну, централну улогу у стваралаштву Достојевског. И генијална идејна дијалектика не заузима код Достојевског ништа мање значајно место него његова необична психологија. Дијалектика идеја је специфичан род његовог стваралаштва. Својом уметношћу он је проникао у првобитне основе живота идеја, и живот идеја прожима његово стваралаштво. Код њега идеје живе органским животом, имају своју неумитну животну судбину. Тај живот идеја је динамичан, у њему нема ничег статичког, нема заустављања, нема ничег окошталог. И Достојевски истражује динамичке процесе у животу идеја. У његовом стваралаштву осећа се ватрена стихија идеја. Живот идеја протиче у усијаној, ватреној атмосфери – хладних идеја код Достојевског нема, њега оне не занимају. Уистину, има код Достојевског нечег од Хераклитовог духа. Све је код њега ватрено и динамично, све се креће кроз противуречности и борбе. Идеје у његовом делу нису замрзнуте, статичне категорије; не, то су ватрене бујице. Све идеје Достојевског су у вези са човековом судбином, са судбином света, са судбином Бога. Идеје одређују судбину. Идеје Достојевског су дубоко онотлошке, везане су за биће, енергичне су и динамичне. У идеји је концентрисана и скривена разорна снага динамита. И Достојевски показује како експлозије идеја разарју и доносе пропаст. Но, у идеји је такође концентрисана и скривена и енергија која васкрсава и обнавља. Свет идеја Достојевског је веома особен, апсолутно оригиналан, по свему дугачији од Платоновог света идеја. Идеје Достојевског – то нису праслике бића, нису првобитне суштине, нити су, наравано, норме, него судбине биће, првобитна ватрена енергија. Но, он је, ништа мање него Платон, истицао одлучујуће значење идеје. Упркос данашњој моди која иде за тим да одриче самостално значење идеја и да сумња у њихову вредност код сваког писца, Достојевском не можемо приступити, не можемо га схватити ако се не удубимо у његов богати и особени свет идеја. Стваралаштво Достојевског је истински празник и пир мисли. И они који одбијају да учествују у том пиру, само на основу тога што су у својој скептичкој рефлексији посумњали у вредност сваке мисли и сваке идеје, осуђују себе на тужно, јадно и сиромашно таворење. Достојевски открива нове светове. Ти су светови у стању бурног кретања. Кроз те светове и њихова кретања одгонетају се људске судбине. Они који своја интересовања своде само на психологију, који се занимају само за формалну страну уметности, затварају себи приступ у те светове и неће никада схватити оно што се открива у стваралаштву Достојевског. И ево, ја настојим да продрем у саму дубину света идеја Достојевског, да схватим његов поглед на свет. Шта је то пишчев поглед на свет? То је његово поимање света, његово интуитивно проникнуће у најдубљу суштину света. А то је оно што се ствараоцу открива о свету, о човеку, о животу. Достојевски је имао своје откровење и ја желим да га схватим. Поглед на свет Достојевског није апстрактни систем идеја; такав систем не треба тражити код уметника; нешто слично једва да је уопште и могуће. Схватање света код Достојевског – то је његова генијална интуиција људске судбине и судбине света. То је уметничка интуиција, али не само уметничка, то је такође, идејна, сазнајна, философска инутиција – то је гносис. Достојевски је у неком особеном смислу био гностичар. Његово стваралаштво је знање, наука о духу. Његово схватање света је пре свега и у највећој мери динамично и ја настојим да га схватим у тој његовој динамичности. С те динамичке тачке гледишта код Достојевског нема никаквих противуречности. Он реализује принцип coincidentia oppositorum. Из преданог читања Достојевског свако треба да изађе обогаћен знањем. И то бих знање желео да прикажем у целини.

Николај Берђајев, АЛЕКСЕЈ ХОМЈАКОВ, ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ, КОНСТАНТИН ЛЕОНТЈЕВ, (одломак из Фјодор Достојевски (Поглед на свет Ф.М. Достојевског) стр. 169-170) Бримо, Београд, 2001

Милосав Тешић, МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ – ИЗ ИСКОНА КРОЗ ПАМТИВЕК У БЕСКРАЈ

Ако се само додирнула бит, мора се изразити макар и ћутањем које говори.
Јер има неопходност изразити, као клијање што је неопходно клици.
И који доживљују бит, мученици су и хероји израза: дају у патничкој радости давања, и без примисли да им се ма чим узврати.
Излишно је награђивати их, још излишније кажњавати. Доживљеном и казаном истином сами себе и награде и казне.
Проговорити, за њих су болни трзаји у порођају бића.
Проговорити, за њих је извести себе на страшни суд истине, иза чега сможден остати до нове навале себе у реч.
Истина је, дакле, само од оних који би, да се може, најрадије ћутали.

М. Настасијевић, „Белешке о неопходности израза“

I

(…) „Кад размишљам у нашој књижевности о песницима који су давали путање језичним јатима“ – каже Станислав Винавер – „изгледа ми да могу да споменем два имена: једно је Момчило Настасијевић, друго сам ја.“

„Није, дакле“ – наставља Винавер – „питање да се наметне језику једна осећајна визија, као да нам је језик случајно дат и као да нисмо одговорни за њега. У питању је одговорност према језику, и када је реч о путањама, о обртима, онда је у питању како да их другачије организујемо, не само на основу једног осећаја и доживљаја, него на основу нашег личног преустројавања правца и летова. Историја језика, историја израза – о којој немамо ми дефинитивне податке али коју наслућујемо – нагони нас да се бавимо новим прекрајањем. Оно што је морало да се креће, да броди, да гамиже кроз извесну отпорну средину, учини нам се као дотрајало, или нескладно, и ми преображавамо затекнуто стање односа. Можда би простије било да кажем: да полазимо од материје језика, да осећамо коб израза и решавамо се како да је преокреномо, не само ради ћуди и лепоте, него и ради наше најдубље одговорности, да бисмо испунили жељу, завет, па и сам плач језичне грађе, која је тражила други пут, други начин, али јој то нико није дао, јер се нико није наднео с љубављу, са страхом, са осећајем материнским над језиком.“

Такво осећање језика, уз подударање с Винавером у настојањима да се језичка грађа поезијом суштински преобрази, имао је и Момчило Настасијевић. Обојица песника, ма колико да се међусобно разликују (а различити су толико да се, на пример, за једну непотписану Настасијевићеву песму не може нити помислити да је Винаверова – и обрнуто), истрајавала су у тежњи за сржном објавом језика, којег су, чистећи га и пречишћавајући, обделавали до тренутка његовог ослобађања у живи духовни трептај – самобитан и тајанствен. До религиозности посвећени и привржени језику, они су се мученички упорно савијали на његовим најоштријим кривинама и одржавали на његовим најдубљим провалијама. Имајући префињен музички осећај, чули су и хватали унутрашњу језичку мелодију, онај пев којим се ућуткује и далеко премаша површно звучање и који надмоћно сеже иза обичних мисли и крутог разума у простор саме бити. Момчило Настасијевић са Седам лирских кругова и Станислав Винавер с најбољим песмама из збирки Варош злих волшебника, Чувари света и Европска ноћ по лирској мисаоности, емотивној згуснутости, по мелодијским распонима, прочишћености и сажетости израза, по чедности песничкој језика, али и по језичким смелостима, представљају две посебне, нетипичне лирске индивидуалности у српском песништву двадесетог века. Њихова дела по тим одликама измичу једноставним уклапањима у општији опис тог песништва. Настасијевићево схватање песничког учинка као тачке белог усијања, уз подразумевајуће различитости, односи се и на Винаверово певање. „Пред израслим није нам прва мисао, ни питање како? и од чега? него, ово је то и то. Тако се свуда иза остварења грађење не види. У Поезији то је тачка белог усијања. Заиста, дође тренутак кад се силином сржи грађа толико преобрази да се првобитни појам о њој изгуби. То више није боја, није тон, није реч, већ нешто живо, доселе неосећано ни неслућено. Степен више нестане и тога, и нађемо се лице у лице са чистим бивањем Поезије, која као да нам се без материјалног средства и само собом саопштава.“** (М. Настасијевић, „Белешке за апсолутну поезију“, у Целокупна дела, VII: Есеји, Београд: 1939, стр. 97.)

IX

Момчило Настасијевић с правом важи за песника који је најдубље укорењен у родно тле. То тле вишеструко се одразило у његовом песништву. По пејзажу односно по пејзажном декору, то је до изоштрености типично србијанско поднебље, у које је он иконописачки и ткачко-резбарски зароњен и из којег је, преображавајући га у песничку фреску, извлачио сржне детаље. Из тих пејзажних ознака промаља се искон и здружено ступају и радост и туга постојања. (Настасијевиће пејзаж, тако мени изгледа, првенствено чине централношумадијски и нарочито западносрбијански крајеви). Међутим, родно тле је још дубљи израз нашло у материнским тоновима његовог стиха: ту је оно тек пропевало из тамне дубине и замагљене даљине, гласом дотад и надаље нечувеним. И најзад, оно је промислило, мишљу тешком и судбинском – понекад и пророчком.

Настасијевићева поезија са језичко-стилске стране јединствено је чудо у српском песништву: ни пре ни после њега – да искључимо несуштинске сличности – ниједан наш песник није тако певао. „Настасијевић“ – истиче Станислав Винавер – „има поред осећаја велике одговорности и стрпељиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева. Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“ (Станислав Винавер, Момчило Настасијевић, у Момчило Настасијевић, Целокупна дела, I, Београд, 1939. стр. 8) Елиптичност Настасијевићевог израза, уз коришћење фолклорне лекскике и већ увелико архаичне лексике из српског средњовековног књижевног наслеђа, неретко се дотиче крајњих граница разумевања – понекад их и премаша. Честим редукцијама језичке грађе, синтаксичким инверзијама, изостављањима глагола на рачун именица, драстичним изменама реда речи (на чуђење и запрепашћење лингивста и уопште читалаца), он као да је желео, руковођен бајаличким инстинктом, да потпуно сакрије или заштити од злих ушију и урокљивих очију оно о чему пева. Ипак, битно су другачији разлози за такво поступање с језиком. Онај који је, у трагању за сржним исказом, истрајно настојавао да у речима савлада оно што је у њима најжилавије, најтврдокорније, који се упињао да пробије њихов камени мук, морао је немилице рашчишћавати и одбацивати сав сувишни језички нанос, чак и она везивна ткива међу речима која би добро послужила за разумевање песме. Настасијевић је таквим поступком, јединим могућим за остварење сопствених поетичких начела – учинио да му се строго пробране речи, сложене у коренито сажете стихове, најнепосредније погледају лицем у лице и да се огласе својим суштинама. Он их је, силазећи им у корен и испод корена, налазио у тренуцима када су најживље, када се у исконској чистоти отварају и благошћу и језотом, када су митски устрептале и магисјки узрујане, када су у коби здружене…. Из слика зглбљених од таквих речи, односно испод језички безваздушног простора и синтаксичких празнина и ломова (што је битна одлика једног дела Настасијевићевог певања), у светачки умиреном дрхтају дише бит – а изнад њих лебди нешто попут свете тишине. Настасијевићеве песничке слике, то су јата и јата расплашених препелица, ухваћених у росном и гипко окамењеном трену вечности.

Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутање, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека огалшавању речима) било једини одговарајући подстрек; „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевћа издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.

Милосав Тешић, ПЕВАЊЕ И МЕРА, Књижевно-естетичке и метричке анализе (одломак из есеја „Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања“, стр. 35-83) Сл. гласник, Београд, 2016

Станислав Винавер, ТЕШКА НОЋ ТРЕСЕ ГРАНАМА ИЗНАД НАС

Дрвеће безмерно, грање невидљиво,
Зашто се претамним ти гранаш свемиром
Кад цветаш упорно, кад цветаш стидљиво
Прадревних сазвежђа узрујним немиром.
– Дрвеће безмерно, грање невидљиво.

О ноћи последња, о ноћи сабласна,
Када смо пијани бескрајем безданим –
Чему је алема утеха прекрасна,
Ти си нас издала осмехом звезданим
– Када смо пијани бескрајем безданим.

Дрвеће безмерно, затреси гранама,
Звездане шапате што слуте лутањем –
Обујми просторе згранутим ћутањем
Дај мрачна заноса, дај свима странама –
– Дрвеће безмерно, затреси гранама.

Станислав Винавер, ЕВРОПСКА НОЋ (стр. 315), Службени глсник, Београд, 2012

Станислав Винавер, ТКАЉА

Ружа крв огњену
Звезда срж маглену
Стапам.

Миља крик разгаљен,
Биља лик запаљен
Склапам.

Зора ток преморен,
Гора скок преборен
Знам.

Свету — сан остварен,
Би́ћу — склад озарен
Ткам.

Станислав Винавер, Европска ноћ (стр. 438), Службени гласник, Београд, 2012