Жарко Видовић, УЛОГА НАЦИЈЕ У УЗДИЗАЊУ ЧОВЕКА ОД СЕБИЧНЕ ИНДИВИДУЕ ДО ЛИЧНОСТИ ОТВОРЕНЕ НЕБУ, СВЕТУ И РАДОСТИ

КАКО НАСТАЈЕ ЗАЈЕДНИЦА?

Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто је то важно данас казати? Јер је српску нацију изградила Црква, а не држава и то је једина нација у Европи коју је само Црква градила, а не држава.

Држава је од 1878. године, од Берлинског конгреса, добила налог да, по западном принципу, гради нацију. Од краља Николе па на даље почела је да се гради црногорска нација која је потпуно одступила од принципа да нацију гради Црква. Кажу – националне мањине морају имати права. Шта то значи? То значи да нација која има апсолутну већину у једној држави мора да обезбеди мањинама право да се развијају и то се очекују од нација ако је демократска. Тако може да се деси да та национална мањина постане бројно већа од ове нације која је из почетка већинска. И ко нам је онда крив? То значи да се нешто дешава у тој нацији када је она потпуно изгубила црквеност, породичност, парохијски живот итд. Ко је нама крив што смо породице без деце? Престали смо да живимо црквеним животом…

Пре најновијег рата били смо изложени насиљу марксистичког тумачање заједнице. Марксизам је тумачио заједницу као „интересну заједницу класног типа, одређену облицима и односима својине“. Заједница, у марксистичком тумачењу, зависи од тога да ли учествујеш у својини или не, или, пак, претендујеш на то да револуционарним потезом, солидарношћу пролетеријата освојиш власт. А све је ово било лаж. Дакле, марксизам је понудио једну лажну представу о заједници као интересној категорији и требало је доста година да увидимо да је та теорија заједнице лажна, јер не постоји никаква заједница у којој би људе сабрао интерес. Заједница је заједница зато што се људи у њу укључују спремни да жртвују своје интересе за ту заједницу, а не да би од заједнице наплатили своје чланство у њој.

Дакле, ради се о заједници другог типа, а то је заједница коју је засновало Хришћанство. Видите, на чему се заснива хришћански појам заједнице? Бог је сабрао људе у хришћанску заједницу, у Цркву, не неком теоријом, не неком мудрошћу, умом итд. (јер је Бог знао да никакв ум не може људима да помогне, пошто су они уверени да имају ум малтене божански, па у метафизици то и тврде, да је својим умом човек раван Богу), него је Бог жртвовао Свога Сина јер само жртвом се ствара заједница. Е, видите, чак и и Бог је Сина жртвовао да би створио заједницу. Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави.

….

Међутим, сада кад је створен тај колективизам марксистичког, или финансијског, или мафијашког типа, сад се јављају и нове теорије разних психоаналитичара који тврде да човек постаје човек тек кад се одвоји од колектива и тек онда кад постане индивидуа у себи сама заснована. То се зове „индивидуација“. То су Фројд, Јунг и други који говоре о колективном несвесном у коме се чува и, генима преноси, Бог са колена на колено у сваком од нас; рађамо се са „Богом у генима“, па га онда проналазимо негде у себи, итд. То су магијске теорије азијског порекла које су „пронашли“ Немци у свом ходочашћу на Исток и сервирали европској култури. Међутим, ту нема оног основног хришћанског учења у личности.

ТАЈНА ЛИЧНОСТИ

Тајна Христова је тајна личности и ту тајну личности до сада су успели да на, на неки начин, представе и да нам је стално држе пред очима и у свести искључиво велики песници, романописци. (Чак и теолози заостају за њима. Мислим да нема тога теолога који може да се упореди са великим писцима као што су Достојевски или Његош.)

Тајна личности, личност не може да буде предмет никакве психологије или психоанализе. Психоанализа може да изучава индивидуе, индивидуално… Индивидуа може да буде предмет науке. Понашање човеково може да убде предмет науке. Наука може добро да опише чак и поремећаје, болести и да, кад те поремећаје примети, каже: то је поремећај те и те врсте, али она апсолутно не може да помогне. Мени може да помогне само ако се ја из индивидуе уздигнем, будем уздигнут у личност.

А личност је тајна. Управо у томе је величина Христа Који је открио човечанству суштину човека као личности, тајне која није доступна никаквој науци. То је тајна која се доживљава (ако се човек припреми) искључиво у Литургији. То је она тајна за коју Његош каже: „С точке сваке погледај човјека“, како хоћеш суди о човеку, „тајна чојку човјек је највећа. Твар је Творца човјек изабрана.“ Не може психологија ту тајну да учни предметом свог истраживања или предметом науке. Личност у човеку је догађај и то празнични, свечани догађај који нам се не догађа сваки дан и који ми памтимо као велики моменат из свога живота, који може да нам се догоди и непредвиђено, и који онда чувамо у својим успоменама и поносимо се њиме – као идентитетом духовним, настојећи да останемо верни том догађају и очекујући да нам се опет понови то да будемо личност.

То се дешава у великим моментима љубави, жртве, доживљаја, у великим сусретима. Још игуман Стефан каже: „Тајна чојку човјек је највећа… Шта је човјек, а мора бит’ човјек. Тварца једна коју земља вара, а за њега види није земља.“

Другим речима, не постоји ништа на земљи што може да човеку објасни човека. Многи су покушавали да човека објасне материјалним условима у којима живи, или пореклом или крвљу (од Старог Завета до Хегела, Маркса и Јунга), у телу тражећи тајну личности. Људи стално говоре шта је човек, шта је човек? Сви философи имају своје: човек је биће разумно, човек је биће које говори, човек је биће које ради, човек је биће које ствара… а Литургија каже: човек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отовреној Небу и свету и радости.

ЧОВЕК ЖИВИ ОСЕЋАЊЕМ СМИСЛА

Међутим, човек стварно интересује смисао. То осећање смисла је својствено само човеку. Само човек тражи смисао. Јер, ако нема смисла мојег постојања, каже Ками, онда се човек, кад осети да нема смисла његовом постојању, убија. Сваки самоубица потеже руку на себе оног момента када је коначно изгубио осећање да његово постојање има смисла. Човек живи осећањем смисла, једином виталношћу, као што животиња живи нагоном.

А то осећање смисла се јавља у човеку само у свести о томе ко је он, шта је он, у самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Он тада види своју границу и онда каже – добро, кад сам ја овако немоћан, кад сам цео ја овако смртан, који је смисао мога постојања? Тада само осећање смисла може да извуче човека из очаја тог сазнања. Смисао је једини спас од очаја и Христос је открио смисао вере у Бога. Јер иначе постојање Бога нема смисла. Заиста нема никаквог смисла без Христа. Христос је открио смисао вере у Бога.

То је суштина Храшћанства. Смисао! Који је смисао? То ниједна вера није открила. Заправо, Христос је превазишао све религији. А хришћанство није религија. Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања. То осећање смисла доступно је само поетској усмерености човека и због тога су православни у седмом и осмом веку, бранили Иконе, појање, Литургију, у време кад су иконоборци, у име ислама, навалили да укину црквену уметност, икону итд, као што су касније, и протестанти то укинули.

Ја још увек нисам личност, то ми се догађа под условом да водим рачуна о томе каква сам ја индивидуа, која су у мени искуства, под условом да имам свест о том искуству, да спознајем себе, да у тој самоспознаји видим своје границе, да се не гордим, да сузбијам ту сујету којом се охолим, чиме разбијам сваку заједницу. Кад сам сујетан, онда немам заједнице ни са ким.

Ако се прегоним са својим унуком, да му докажем да сам паметнији од њега, онда је готово, губи се заједница. Ја морам да га поштујем као личност!

Ми смо имали свештеника (то је био брат од стрица Јована Дучића; звао се протопрезвитер Љубомир Дучић), и ми се играмо, а кад он наиђе ми устајемо и кажемо – љубимруке. А он, носио је хаубцилиндер, скида деци хаубцилиндер, не од шале, већ – озбиљно! Он сматра, као свештеник, да се среће са тајном личности у човековој индивидуи. И хоће да дете сачува свест о свом достојанству, јер само тако може и да поштује другог. Само тако се у њему дешава све оно што се назива историја, уметност, вера, љубав, нација, Црква.

ШТА ЈЕ НАЦИЈА?

Дакле, шта је заправо нација? Нација је солидарност међу генерацијама умрлим, живим и будућим. Та солидарност се зове историја. То је тајно збивање у човеку када он осети присуство генерација којих више нема на Земљи и када се осећа постиђеним пред њима, и када се осећа позваним да плати дуг које су те претходне генерације направиле, а нису стигле да врате; када се осећам позваним да доврши или да исправи или да надокнади оно што су други оставили за собом, да наставим њиховим путем. То је човекова моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ да изађе из граница своје индивидуе, свог искуства и та моћ се дешава искључиво личности у моментима који се зову празнични моменти доживљаја поетског, литургијског и верског.

Дакле, ми апсолутно не можемо очекивати да демократија буде стабилна ако њу не подржава једна здрава нација. Нацију не може да обнови никаква држава, никакв устав, никаква граница. Ми ћемо се и даље распадати како се распадамо. Настаје „црногорска нација“. Једини ко може да нас састави, то је Црква.

Од појаве Милошевића ми смо сву наду положили у државу, да нам она гради заједницу. Тог момента ми смо бачени на милост и немилост светских сила које нигде нису у стању да граде заједницу, па ни у својој сопственој земљи. И почели су да нас сатиру. Међутим, то су све биле политичке манифестације, политичко призмеље у коме учествују и наша садашња влада, која мисли да политичким мерама може да спаси веру, вољу животну, радост животну, смисао… Никакв закон не може бити донет којим ће бити описани поступци који ће нас да врате у веру. Ми стварамо државу, а не држава нас: нас као народ ствара Црква. Нас ствара Црква, а ми стварамо државу. Црква ствара нацију, а нација државу. Држава мора да буде инструмент у рукама црквеног народа, а не да народ буде инстурмент у рукама државе.

Жарко Видовић, ЦРКВА – ИСТОРИЈА И ВЕРА, (одломак из есеја ЦРКВА – ИЗВОР И УПОРИШТЕ ЗАВЕТНЕ НАЦИЈЕ), Светигора, Цетиње, 2008

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s