Константин Леонтјев, ШТА ЈЕ ТО ПРОЦЕС РАЗВОЈА?

(…) Пре свега ћу поставити себи питање: шта значи реч „развој“ уопште? Она се употребљава бадава сваки час у наше доба. Људски ум је у том погледу, вероватно, на добром путу; он примењује, можда, врло верно идеју коју су разрадиле реалне, природне науке на психички, историјски живот појединих људи и друштава.

Непрестано се говори: „Развој ума, науке, народ који се развија, развијен човек, развој писмености, закон историјског развоја, даљи развој наших институција“ иитд.

Све је то лепо. Међутим, има ту и нешто погрешно; заправо, кад пажљиво размотримо реч „развој“, ми видимо да се она понекад употребљава за означавање сасвим различитих процеса или стања. Тако се, на пример, развијен човек често употребљава у смислу учен, начитан или образован човек. Али то никако није једно исто. Образован, формиран, свестрано изграђен човек и учен човек су различити појмови. Фауст је развијен човек, а Гетеов Вагнер је учен, али нипошто развијен.

Још један пример. Развој писмености у народу није, по мом мишљењу, добар израз.

Ширење писмености је друга ствар. Ширење писмености, ширење пијанства, ширење колере, трезвености, штедљивости, мреже железничких путева итд. Све ове појаве представљају ширење нечег истородног, општег, простог.

Идеја развоја, заправо, у они реалним, егзактним наукама, из којих је она пренесена у историјску област, одговара неком сложеном процесу који је, приметићемо, често сасвим супротан процесу ширења, распростирања, разливања, процесу који као да је непријатељски овом последњем.

Ако ближе размотримо појаве органског живота, из чијег се посматрања управо и јавила ова идеја о развоју, видећемо да процес развоја у том органском животу значи следеће: постепено кретање од простог ка сложеном, постепену индивидуализацију, изолацију, с једне стране, од околног света, а с друге стране – од сличних и сродних организама, од свих сличних и сродних појава.

Постепено кретање од безбојности, од једноставности ка оригиналности и сложености.

Постепено усложњавање саставнх елемената, увећавање унутрашњег богатства и, истовремено, постепено јачање јединства.

Тако да је највиша тачка развоја не само у органским телима, већ уопште и у органским појавама, највиши степен сложености коју обједињује чврсто унутрашње јединство.

Само раст, траве, дрвета, животиње итд. већ је усложњавање; само, кад кажемо „раст“, ми пре свега имамо у виду кванитативну а не квалитативну страну, не толико мењање форме колико мењање димензија.

При расту се садржај квантитативно усложњава. Трава, рецимо, још није процветала, дала плод, али се придигла, порасла, значи, иако нисмо у њој приметили било какву, ни унутрашњу (микроскопски гледано), ни спољашњу, оком видљиву морфолошку промену или обогаћење, ми ипак имамо право да кажемо да је трава постала сложенија, јер се количина њених ћелија и влакана увећала.

Ближа посматрања, међутим, показују да у процесу развоја увек постоји непрестано, макар и најмање мењање форме, како у појединостима (на пример, у величини, у изгледу самих ћелија и влакана), тако и уопште (тј. појављују се сасвим нове црте, које се дотле нису уочавала у слици целокупног организма).

Исто видимо и у развоју тела животиње, и у развоју људског организма, и, чак, у развоју човечјег духа, карактера.

Рекао сам да су не само читави организми, већ и сви органске појаве потчињене истом закону.

Узмимо, на пример, слику неке болести.¹ Рецимо, упала плућа (pneumonia). Он нaјчешће почиње обично, толико обично да се у почетку не може јасно разликовати од обичне прехладе, од бронхитиса, плеуритиса и многих других и опасних и безазлених болести. Слабост, температура, бол у грудима или у слабинама, кашаљ. Када би човек у том тренутку умро од нечег другог (на пример, када би га неко убио), у плућима би се могле констатовати само мале промене, минималне разлике у односу на здрава плућа. Болест није развијена, још није компликована и зато и није индивидуализована и није јака (још није опасна, није смртоносна, још не утиче много на опште стање болесника). Што слика постаје сложенија, то је у њој више разноликих карактеристичних симптома, то се она лакше индивидуализује, класификује, изолује, и тиме је, с друге стране, све јача, утицајнија. Ранији симптоми и даље остају: температура, болови, грозница, слабост, кашаљ, гушење итд., али се појављују и нови: обојена мокраћа, од боје цигле до боје лимуна, зависно од случаја, слушање плућа даје на крају специфичан ronchus crepitans. Затим наилази моменат када је слика најкомпликованија: у једном делу плућа видимо обичан ronchus crepitans, карактеристичан и за друге процесе, у другом ronchus crepitans, у трећем слушање плућа открива бронхијално, туберкулозно дисање, ваздух уопште не пролази кроз плућа. На крају се може догодити да се истовремено јави и каверна и онда можемо чути и видети нове пропратне појаве и добити још сложенију слику. Исто ће нам показати и обдукција: 1) силу, 2) сложеност, 3) индвидуализацију.

Даље, ако организам почиње да се опоравља, онда се слика болести упрошћава.

Ако побеђује болест, онда се, напротив, упрошћава (или одједном или постепено) слика самог организма.

Ако болесник почиње да се опоравља, онда се сложеност и разноликост симптома, који чине слику болести, мало-помало смањују. Мокраћа постаје обичнија (мање индивидуализована); шумови у грудима такође постају обичнији, слични шумовима код кашља друге врсте; температура опада, „запаљење“ пролази, тј. плућа постају опет једнородна, једнообразна.

Ако болест води смрти, почиње упрошћавање организма. Предсмртни, последњи час је код свих умирућих сличнији, једноставнији него средина болести. Затим долази смрт, која, како је давно речено, све изједначава. Слика леша је мање сложена од слике живог организма; у лешу се све мало-помало меша, отиче, течности се згушњавају, једро ткиво постаје млитаво, све боје тела се стапају у једну зелено-мрку боју. Ускоро ће бити тешко разликовати леш од другог леша. Затим упрошћавање и стапање (смешение) саставних делова, настављајући се и даље, све више и више прелази у процес разлагања, распадање, разливања. Меки делови леша, распадајући се, разлажући се на своје хемијске саставне делове, долазе до крајње неорганске једноставности угљеника, водоника, кисеоника, разливају се у околној средини, шире се. Кости, захваљујући јакој унутрашњој кохезији креча, који чини њихову основу, надживљују све остало, али се и оне, ако постоје повољни услови, убрзо распадају, прво на делове, а затим на чисто неоргански прах.

Дакле, ма шта развијено узели, болест (органски сложен и јединствен процес) или живо, цватуће тело (сложен и јединствен организам), видећемо једно – да распадању и смрти другог (организма) и унитшењу првога (процеса) претходе следеће појаве: упрошћавање саставних делова, смањивање броја сипмтома, слабљење јединства, снаге, и заједно с тим, стапање. Све се постепено смањује, меша, стапа, а тек после тога се распада и нестаје, прелазећи у нешто опште, што више не постоји само и ради себе.

Пред коначном смрћу, инидивидуализација, како делова тако и целине, слаби. Оно што умре постаје и унутра једнообразније и ближе околној средини, и сличније сродним, блиским појавама (тј. слободније). Тако су јајашца свих женки и унутра једноставнија, и ближа организму мајке, него што ће бити ембриони, и сличнија, по својим првобитним ћелијама, свим другим животињама и биљкама.

Разни животињски ембриони су диференциранији од јајашаца, од њих чак имају више микроскопских разлика. Међу собом, они су већ мање слични. Зрели плодови у утроби још су разнороднији и различитији. То долази отуда што су они и сложенији и јединственији, тј. развијенији.

Одојчад, деца су још сложенија и разнороднија; млади, зрели људи све до потуне оронулости, још су више развијени. У њима је (у складу са степеном развоја) све више и више сложености и унутрашњег јединства, а зато и више карактеристичних обележја, више одвојености, независности од средине, више особености, самосвојности.

И то, понављам, важи не само за организме, већ и за њихове делове, системе (нервни, крвни итд.), за органе (пробавне, дисајне итд.); важи и за нормалне, и за патолошке процесе; чак и за оне идеалне, научне, збирне јединице које зовемо врста, род, класа итд. Што су сложенији, развијенији врста, род, класа, разноврснији су одсеци (делови који их чине), а збир, целина, ипак је једна и природна. Тако је домаћи пас животиња врло развијен; зато је грана сисара, позната под називом домаћи пас – грана врло богата, грана која има врло много различитих представника. Род мачака (у широком смислу), четвороношци (мајмуни), уопште кичмењаци, представљају, уз сву своју необичну разноликост, изузетно јединство општег плана. Све су то гране врло развијених животиња, веома богатих зоолошким садржајем, индивидуализованих, богатих особинама.

Исто видимо и код биљних организама, процеса, органа, и у биљној класификацији по одсецима, по збирним јединицама.

Све је у почетку једноставно, затим сложено, онда се опет упрошћава, тако што се прво изједначава и стапа унутра, да би се затим још више упростило отпадањем делова и општи разлагањем, све до преласка у неорганску „нирвану“.

Ако даље размислимо, видећемо да је овај тројединствени процес својствен не само оном свету који заправо зовемо органским, већ, можда, и свему што постоји у простору и времену. Он је можда својствен и небеским телима, и историји развоја њихове минералне коре, и људским карактерима; он је присутан и у развоју уметности, сликарских школа, музичких и градитељских стилова, у философским системима, у историји религије и, на крају, у животу племена, државних организама и читавих културних светова.

Овде не могу дуго и детаљно да развијам ову мисао. Ограничићу се само на неколико примера и објашњења. На пример, за небеска тела: а) период првобитне једноставности: растопљено небеско тело, једнообразно, течно; б) средњи период, оно стање које можемо назвати цватућом сложеношћу: планета покривена кором, водом, континентима, флором, насељена, шаролика; в) период поновне једноставности: охлађено или поново растопљено тело услед катастрофе, итд.

Исто ћемо наћи и у историји уметности: a) период првобитне једноставности: киклопске грађевине, купасте гробнице Етрураца (које су вероватно послужиле као образац за куполе и, уопште, за заобљене линије развијене римске архитектуре), колибе руских сељака, дорски стил итд., епске песме првобитних племена; музика, дивљака, првобитна иконографија, примитивне слике итд.; б) период цватуће сложености: Партенон, храм Дијане Ефеске (у коме су се чак на стубовима налазиле скулптуре), катедрале у Стразбуру, Ремсу, Милану, црква св. Петра, св. Марка, велика римска здања, Софокле, Шекспир, Данте, Бајрон, Рафаел, Микеланђело итд.; в) период стапања, прелаза у поновно упрошћавање, пада, замене другим: сва здања прелазних епоха, романски стил (до почетка готског и од пада римског), све садашње утилитарне грађевине, касарне, болнице, школе, железничке станице итд. У архитектури је јединство оно што зову систем. У цватућим епохама здања су разноврсна у границама стила; нема ни еклектичког мешања, ни необдарене старачке једноставности. У поезији такође: Софокле и Еурипид – сви су једног стила; на крају, све се, с једне стране стапа еклектички и хладно, слаби и пада.

Као пример за поновно упрошћавање свих ранијих европских стилова може да послужи савремени реализам књижевне уметности. У њој постоји и нешто еклектичко (то јест смешано), и снижено, квантитативно пало, банално. Типични представници великих стилова у поезији су, ипак, потпуно различити међу собом: код њих је изванредно много унутрашњег садржаја, много особина по којима се разликују, много индивидуалности. Код њих је и много тога што припада веку (садржај), и онога што припада њима самима њиховој личности, оном јединству личног духа који су они узносили у разнолики садржај. Такви су: Данте, Шекспир, Корнеј, Расин, Бајрон, Валтер Скот, Гете, Шилер.

У наше време, нарочито после 48. године, све је много више смешано, све је много сличније међу собом: општи стил, одсуство стила и одсуство субјективног духа, љубави, осећања. Дикенс у Енглеској и Жорж Санд у Француској (ја говорим о њеним старим стварима), ма колико различити међусобно, ипак су били последњи представници сложеног  јединства, снаге, богатства, топлоте. Реализам обичне опсервације је већ по томе сиромашнији, простији, што у њему нема аутора, нема личности, нема надахнућа. Зато је он баналнији, демократичнији, доступнији сваком недаровитом човеку, и писцу и читаоцу.

Данашњи објективни, безлични, свеопшти реализам је поновно стапајуће упрошћавање, које је дошло после топле објективности Гетеа, Валтера Скота, Дикенса и некадашње Жорж Санд, и ништа више.

Баналне општеприступачне оде, мадригали и епопеје прошлог века били су слично упрошћавање, деградација претходног француског класицизма, високог класицизма Корнеја, Расина и Молијера.

У историји философије је исто: а) провбитна простота: једноставне изреке народне мудрости, прости почетни системи (Талес, итд.); б) цватућа сложеност: Сократ, Платон, стоици, епикурејци, Питагора, Спиноза, Лајбниц, Декарт, Кант, Фихте, Шеллинг, Хегел; в) поновно упрошћавање, стапање и нестајање, прелаз у сасвим друго: безлични еклектичари свих времена (Кузен); затим феноменални реализам који одбацује апстрактну философију, метафизику: материјалисти, деисти, атеисти. Реализам је врло једноставан јер он чак и није систем, већ само метод, начин: он је смрт претходних система. Материјализам је неспорно систем, али, наравно, најпростији, јер ништа не може бити простије и грубље него рећи да је све материја и да нема ни Бога, ни духа, ни бесмртности душе, зато што те „ствари“ ми не видимо и не додирујемо рукама. Данас је ово поновно упрошћавање философије доступно не само образованим младићима, који се, по својим гдинама, налазе на ступњу првобитне једноставности, на ступњу зелених јабука, већ и семинаристима киклопске грађевине, или чак париским радницима, кафанским келнерима итд. Материјализам готово увек прати реализам, иако реализам сам по себи још не даје прави ни на атеизам, ни на материјализам. Реализам одбацује сваки ситем, сваку метафизику; реализам је очајање, самокастрирање, ето зашто је он упрошћен! Али на материјалистичке закључке он ипак не даје право.

Материјализам је, са своје стране, последњи из система последње епохе: он ће владати све док онај исти реализам не смогне снаге да му одлучно каже своју скептичну реч. После скептицизма и реализма обично долази препород: једни људи прелазе на нове идеалне систем, други се са жаром окрећу религији. Тако је било у прошлости; тако је било почетком нашег века, после реалзма и материјализма XVIII века.

И метафизика и религија остају реалне снаге, истинске, неуништиве потребе човечанства.

Истом закону су подређени и државни организми, и читаве културе света. И код њих су врло јасна ова три периода: 1) првобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања.

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИЗАМ И СЛОВЕНСТВО (одломак, стр. 71-78) Логос, Београд, 2005

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

НАПОМЕНА: 1. Бојим се да ће ми се замерити због дужине и опширности, у којој неки могу само обично упоређивање. Поређење није само украс у говору, већ оно чини предмет доступнијим и јаснијим, уколико је оно умесно и кратко. Дугачка, заморна поређења само сметају и одвлаче мисао. Међутим, журим да признам да је имам овде претензију на нешто много веће него што је поређење: имам претензију да изнесем нешто у виду хипотезе за социјалну или историјску науку. Да ли сам у праву или нисам, да ли сам добро изразио своју мисао или не, друго је питање. Желим само да упозорим да овде није реч о поређењима, већ о жељи да се укаже на чињеницу да су закони развоја и пропадања држава, по свему судећи, у општим цртама идентични не само са законима органског света, већ и уопште са законима настајања, постојања и нестајања (Enstehen, Dasein und Vegahen) свега постојећег што нам је доступно. Свако зна да држава пропада, али како? Који су симптоми? Има ли сада таквих ужансних симптома? – Код кога? То је циљ! (Прим. аутора, 1874. године).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s