Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ

У мраку видим како ти очи сијају,
а кад нам се лица дотакну
и твој дах укрсти са мојим,
ја осетим све године наше љубави
сажете у један једини трен,
и знам само да постојимо ти и ја,
али претопљени на силној ватри
наше дуге, тајне и тајанствене љубави,
и помешани нераздвојно, заувек.

Иво Андрић, Свеске /Пепита свеска, стр. 83/, Просвета, Београд, 1981

Да је љубав велика и стална мотивација и тема уметничког стварања – опште је познато. Али да љубав и у наше време може потпуно да испуни смисао великог ствараоца и наметне му се као активна замена за све друге вредности – то посведочује и о томе документовано говори ова књига.

У природи је ствари да многи ствараоци држе даље од очију јавности своје приватне проблеме, свој лични живот, па чак и своју праву природу. И у том погледу Иво Андрић је био занимљива, али и противречна личност. Иако је својом спољашњошћу и строгошћу израза одбијао (насртљивце), он је био човек жељан комуникације и лако се предавао страстима поверења и ћаскања. Само, то је имало своју границу, постојала је једна недодирљива исповедна табу-тема: љубав према Милици Бабић-Јовановић. Како показује аутор ове књиге, Гордана Брајовић, Иви Андрићу је требало читавих тридесет година ћутања и чекања да би пријатељима отворено рекао оно што је у себи носио као највећу своју тајну и најдубљу емоцију:
Ја сам Милицу много волео… Она ми је била све.“ Та љубав се зачела на први поглед, при првом сусрету у Берлину 1939. године. И страст је одмах планула, али све се одигравало на дискретан и префињен начин, са свим елементима једне скривене и никад у детаљима обзнањене емоционалне и психолошке драматике „љубавног троугла“, јер је Милица већ била супруга Ненада Јовановића, с којим се волела још из ђачких и студентских дана све до његове преране смрти. О каквим се истанчаним односима и природама ту радило, како су се ту страсне и бурне емоције постепено преображавале у „сазнање срца“ и колико је ту требало улагати напора за самосавлађивањем, најбоље сведочи чињеница да је та љубав утроје постала основа трајног пријатељства између Андрића и брачног пара Јовановић, као и да је све време то био „љубавни однос без сенке и скандала.“
…..
Описујући себе као младића у трећем лицу, у Знаковима поред пута, како тачно и лепо запажа наша ауторка, Андрић се очигледно, из разноразних, не увек сасвим одгонетнутих или одгонетљивих разлога, дуго времена осећао фрустрираним за љубав: „Сматарајући се од ране младости неспособним да иког истински воли и бежећи од љубави као од сувеше тешке обавезе, он је и нехотице све чинио како и њега нико не би трајно и потпуно заволео, и то му је полазило за руком све боље и боље.“

Да се у ствари радило само о заблудама и узалудним покушајима да се промени сопствена природа, али и о психолошки и емоционално неразрешеним ситуацијама које сежу у далеко и веома рањиво детињство кога оптерећује мутно порекло (по очевој линији) и чемерна сиротиња (по мајчиној), посведочује управо ова књига, и то од корица до корица! Ма колико се трудио да остане по страни емоција и ма колико уображавао да му је то све више полазило за руком, читалац ће се на страницама ове књиге уверити да је Андрић постигао у животу управо нешто супротно од онога што је себи можда и као свестан циљ, поставио у младости: окружио се пријатељима који су му до краја живота били одани и којима је узвраћао емоције, али и остварио нежна пријатељства са женама, од које оно са Милицом Бабић може бити и закаснели, али прави трубадурски модел верности, истрајности, нежности и лепоте.

Мислим да није нимало претерано рећи, што недвосмислено произилази из ове књиге, да су Миличине заслуге биле пресудне баш у тој интимној сфери емоционалне комуникације: она је „отворила“ Андрићево биће, скроз-наскроз фрустрирано, за љубав и емоције, ослободила га могућих погубних последица интровертности, и ако човека, заправо првенствено као човека, а може бити, бар делимично, и као писца, охрабрила га и подстицала да негује своје осећања и да открива оно што је у њему било дубоко скривено.

Пратећи детаљно и темељно Андрићев животни пут, аутор нам открива колико је Андрићева судбина зависила од његовог детињства и умећа да савлада његове трауме и претвори их у продуктиван ефекат. Фином опсервацијом и анализом Брајовићка открива да је Андрићева склоност за путовањем, коју је задовољавала и испуњавала његова дипломатска каријера, била компензација за његово порекло (син ткаље и незнаног оца) и да је тиме истовремено прибављао себи максимално повољне услове за свој списатељски рад. Службовање по свету чинило га је духовно и интелектуално својим и аутономним, али и испуњавало свешћу да припада целом свету, тј. помогло му да успостави и одржи ону преко потребну равнотежу између локалног и општег, конкретног и универзалног.

Цела ова прича о Андрићу, али и његовом односу према женама, у чијем је емотивном, психолошком и егзистенцијалном средишту однос са Милицом Бабић-Јовановић, несумњиво потрврђује да је Андрић имао људског, интелектуалног и мушког шарма да трајно придобије оданост и сентименталност, и никако, нити увек, само платонски обојену приврженост женског пола. Иако привлачан као мушкарац и интелектуалац, из њега је зрачила једна аутентична егзистенцијална резонанца, и њу је својом префињеном женственошћу, вишеструко обојеном мајчинским, сестринским , пријатељским и еротским инстинктом, открила и трајно за себе везала Милица Бабић. Ту и јесте тајна ове неразориве љубавне везе.

Цитатима из писама, дневника, изјава и разговора са људима који су били најближи Андрићу, аутор ове књиге открива једног сасвим другог Андрића, Андрића који је крајња супротност оном закопчаном, уштогљеном, мада елегантном, у себе затвореном господину, чији намргођени израз лица унапред обесхрабрује сваки покушај комуникације. Каква заблуда и самообмана! То је била само привидна маска за улицу и свет, нека врста бране да се сачува сопствени свет и мир, али бране која зачас прска и попушта чим се оствари додир, па је Андрић умео да се преда и поведе за општим расположењем: замислите Андрића који у друштву веселих и робустних пријатеља и другара сликара Воје Станића и сам пева као равноправни члан веселе кафанске дружине, или пак Андрића шерета, како га је описао Света Лукић у својој последњој књизи Звезде на небу социјализма (1966), који са таквим хумором и виртуозношћу импровизује пред својим гостима, импровизује и импровизујући глуми разговор двеју певачица нове народне музике или, у одсуству Милице, прича свом посетиоцу како су за њега Пољакиње биле фаталне жене…

Завршна реченица ове књиге најбоље говори какав је она дар за читаоца: „У Андрићевим делима учићемо да живимо, као што бисмо волели да живимо у бићима која волимо.“

Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ (одломак из предговора књиге Гордане Брајовић, Андрић и Милица), Народна књига, Београд, 2004

One thought on “Зоран Глушчевић, ЧАРИ ИНТИМЕ

  1. Повратни пинг: ČARI INTIME… | TAMOiOVDE

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s