Милосав Тешић, ROSA CANINA

Сјани ми, сјани, дивља ружице:
 Ово су часи распуклих сања.
 Узалуд тржем прозукле жице
 у вражјем колу около пања.
 Огласе струне трзај ужице:
 Много је збиље, грозе, хроптања.
 Засветли небо и прхну птице
 кроз јасну сузу у бела сјања.
          У зрелој јези сурога иња
          цвати ми, цвати Rosa canina.

Из мене сјаји гљива лудара.
 Са чамов-даске пишу ми чавке.
 О тмурно подне лађом ударам
 и бродим, бродим без једне јавке.
 Није ли биће гашење жара,
 пелинов цветак у крилу мајке,
 пахуља жарка што се разара 
 и хрли, хрли од жеље жарке?
          Сели се тело у чашку крина
          Цвати ми, цвати Rosa canina.

У срцу здробљен светлуца кристал.
 Цијуче душа, капља с извора.
 Захује живци уз дробни лишај
 и пече зумбул, зумбул отрова.
 С ивањским цвећем, ливадо, истрај!
 У смерној тузи ромори гора.
 Зелени бреже, дугом заблистај
 и пламен свуци низ лице створа.
           Са усне усна латице спира:
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Ја гледам у свет очима биља:
 и видим сенку, и видим крила,
 и слушам како кроз мрачна ткива
 жуборе уре и туку била.
 Ја чујем жамор ушима смиља:
 ни тајне споне потмулих сила,
 ни плаха вода, ни ватра жива
 не знају тајну мојих тамнила.
           Из срца Оца кроз срце Сина
           цвати ми, цвати Rosa canina.

Од румен-јада и од зрелине,
 ја јездим белцем, јездим, царујем
 уз жубор-море, преко планине —
 и свакој драчи дукат дарујем.
 Други је живот иза црнине:
 са другом дружбом онде свањујем
 и синем, синем уврх стрмине —
 са друге булке грејем, жарујем.
           То жалба није но песма ина:
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Ја гинем, Мати, лудом матицом
 и тргам грозје, тргам купине,
 и витлам, витлам божур палицом,
 и трпим, трпим трулеж трупине.
 Вине ме ветар, вине лађицом:
 од вреле жалфе печал угине
 и лине, лине худом стазицом
 са химен-хума блесак буктиње.
           Сабирци моји немају збира
           Цвати ми, цвати Rosa canina.

Златну ми шкрињу чворак раскује: 
 освићу цесте, светле богази,
 од моје руже флора страхује,
 кроз мене ружа с ножем пролази.
 Спушта се паук с празне чахуре
 и жедан преде, у лов полази.
 Псалтир ми чита јесен с махуне,
 а паук граби, паук долази.
           У шупље гајде ветрина свира:
           Цвати ми, цвати Rosa canina

Расцепом свести цвили ракита.
 Селену хвата љута грозница.
 Од тешке звеке сјајна накита
 пуцају вене, дрхти лозица.
 Ја трошим страсти просца што скита:
 С међе ми гране рујна горчица;
 Круни се облак, круне се жита,
 круни се у ме ружа божица.
           У чедном часу чулнога чина
           цвати ми, цвати Rosa canina

У игри варки жаруље кресну
 и нема ноћи ни има дана.
 Од лудње судње љубице кресну,
 пакао с рајем под сунцем сања
 О леден камен небеса тресну
 и с венца плану седма свитања.
 Казујем тајну, тајну чудесну,
 плачем радосним, знаком питања
           Из срца Оца кроз срце Сина
           цвати ми, цвати Rosa canina

Милосав Тешић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2002
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s