Петар Пајић, НА ЧИСТУ ВОДУ МИСЛИМ КАД СЕ МОЛИМ

1.
Обична водо, док те гледамо
Учиш нас сасвим једноставна.
Тебе да упамтимо. Да као ти знамо.
Од свих земаљских чуда ти си највише славна.
Учиш нас како да будемо лепи.
Како да се одморимо. Како да волимо.
Срце у греху пред тобом стрепи.
Само се теби чистој молимо.

2.
Боже, заљубљени смо у воду.
И у истину. Вода је празник.
Она нас зауставља у ходу:
Пере нам руке, умива наш лик.
То је тренутак благослова.
Опет за ход добија снагу
Наше тело од олова.
Можемо да пољубимо драгу.

3.
Мирнија све што је дубља. Сама
на свету који није њен, а од ње је.
Без душе тако присна душама.
И тамо где се не види све је.
Пролази не мењајући се. Тамо
где је нема рађање је њено.
Семе H²O с кореном у ваздуху. Само
је време тако безвремено.

4.
Вода је збир свих предела.
Она је пут који путује.
Текла је кроз свет провидног тела,
све што је видела, ево, ту је
у овој чаши на нашем столу.
Водено тело њено се блиста.
Згрчена пре њом у свом болу
душа осећа да је иста.

5.
Заробљен морски талас
кроз стабло у парку хуји.
Његов моћни и дивљи глас
чују танки славују.
И нас, сред летње месечине
опија та песма чиста.
Снага морске пучине
струји кроз петељку листа.

 

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2004.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s