Милосав Тешић, НУЖАН ЈЕ, ИПАК, МОЛИТВЕН ЗАПИС

Господ је песма гранатих строфа, сложеног ритма,
чији су врујци црвено море, пурпур што жари
јесен новéмбра жарачем јула; Господ је кичма
железног стабла, камених грана, сила што квари
поретке коби лудога точка, који, у бесу,
видик каљужа; Господ је бистрик, кристал у хали
орах-небеса, Онај што држи пчеле у вресу;
лествничник Он је с харфом од сфера — „страшан у хвали“.

Обличја видна мутне су слике квареж-остаткa
процеса бурног, који је искру, смислену језгру,
замео негде, скрајнуо тврдо, њенога сјајка
згасио лампу — коју је сплео распамет-свезу.
С очима зверја, с биљем „у тузи, с мравимa људи,
стрми и равни, изгнано тужни, замор-пејзажи
наборе мраче: с мрачења таквог воћка не руди,
не титра трава. – Рећи тек ваља: Утеши, блажи.

Мада је Језик самоме себи једино друштво,
отац и мајка, нужан је, ипак, молитвен запис,
купињак рима, канонски приступ, како би чувство
понор-тамнини разбој размакло, кротак параклис
излило штедро; како би свешум ливанског кедра
распрео бићу калем-вретено, изгнао чакљу
његовој лози, смирио пену пуног му ведра,
млеком што пишти — крунећи с душе капљу по капљу.

Пречиста, крени, сакрално боса, с Угла од трона,
с небеских поља, с ликовних ватри; с рибљих брзака,
Претечна, ступи: збруји у згласје азбучна звона;
разиграј децу, сужње у гробу трбушног мрака;
бодро потеци пламеним струјком, с Врховног таса
душевно класје гласом растреси — милуј, соколи;
метеж размети, лицем размагли ивичњак спаса —
речник ми срца, љубави глагол, чудом отвори!

Милосав Тешић, Најлепше песме Милосава Тешића, Просвета, Београд, 2002

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s