Петар Пајић, ЦРКВА

Љубави, богови поновно улазе у брда и долазе тренуци.
То је време кад мали дечаци постају цареви!
Како су лепе реке у Босни, колико су стари манастири у Србији!
Ваздух је као нож пун свежег сребра.
Љубав је наша чиста као злато, док постајемо једно.
Ја улазим у тебе и по обичају наших отаца градим цркву.
Ја не дам да се у тебе населе хладни ветрови, нити дам да будеш сама.
У теби сада већ пева мој син.
Слутим, али не изговарам, једну просту реч, која личи на твоје очи, пуне јесењег ваздуха, још непомућеног и мирног.

Петар Пајић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2004

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s