Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,
Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се стиховима,
Од којих су остали редови прецртани.
Све убрано у корпе сложише плетене,
И мостом се зачу тутњава таљига.
Дај ми да се поклоним још једном с висине,
Дај ми да издржим бар до првог снега.
1965.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
Поучно је подсетити да човек може да проживи цео свој живот у границама своје државе, а да „не нађе“ своју отаџбину, да је не заволи, тако да ће његова душа до краја бити патриотски празна и мртва, и тај неуспех или лична неспособност довешће га у својеврсно духовно сиротињство – стваралачку неукорењеност, јаловост. У савременом свету постоји мноштво таквих несретних, одрођених људи који не могу да воле своју отаџбину зато што њихов инстинкт живи за лично-егоистички или егоистичко-класни интерес а лишени су духовног органа. И идеја отаџбине ништа не говори о њиховој души. Идеја отаџбине претпоставља у човеку живи принцип духовности. Отаџбина је нешто духовно и за дух, а у њима – нема духа. Или је заћутао или је мртав. Оно у шта они верују јесте – материја, док је принцип духа одбачен и исмејан, или: оно што они желе јесте – нова подела материјалних богатства, а према свему духовном су индиферентни или непријатељски расположени. Код њих је орган духа атрофирао, па како онда могу да пронађу своју отаџбину? Јер задобијање отаџбине јесте акт духовног (макар магловито-духовног, макар духовно-инстинктивног) самоодређења, који претпоставља да сам човек живи духом и да духовни орган у њему није атрофирао и да му тај акт самоодређења указује на сопствене духовне источнике и самим тим ослобађа и оплођује његово сопствено духовно стваралаштво. Према томе, духовно мртав човек неће волети свој отаџбину и биће спреман да је изда зато што нема чиме да је доживи нити може да је нађе. Бреме ове неспособности и духовне немоћи ови несретни људи обично носе целог живота.
…
Човек стиче отаџбину не просто инстинктом већ инстинктивно укорењеним духом и поседује је љубављу. А то значи да се питање отаџбине разрешава путем самосазнања и добровољног избора.
…
Духовно благо које назвамо отаџбином не исцрпљује се душевнимм расположењима људи, па ипак оно пре свега живи у њима, у душама, и тамо га треба тражити. Онај који се по питању отаџбине осећа неодређено и беспомоћно, мора у првом реду да се окрене свом сопственом духу и да у свом сопственом духовном искуству препозна духовно окриље свога народа (акт патриотске самоспознаје). Тада ће он, попут јунака из бајке, који се ухом приљубио к земљи, чути своју отаџбину, чуће како она у његовој сопственој души издише и јауче, пева, плаче и ликује; како она одређује, и усмерава, и оплођује сопствени лични живот. Он ће одједанупут схватити да су његов лични живот и живот његове отаџбине – у крајњој дубини нешто јединствено, и да он не може а да не прихвати судбину своје отаџбине јер је она у истој мери неодвојива од њега као што је и он од ње: и у инстинкту и у духу.
Отаџбина, међутим, не живи само у душама њених синова. Отаџбина је духовни живот мога народа, и, у исто време, укупност стваралачких творевина тог живота и, најзад, она обухвата и све неопходне услове тог живота: и културне, и политичке, и материјалне (и привреду, и територију, и природу). Оно што истински патриота воли није просто сам његов „народ“, већ управо народ који води духовни живот, јер народ духовно расточен, пали народ који ужива у пороцима, није сама отаџбина, већ тек њена реална могућност („потенција“). Моја отаџбина се уистину („актуелно“) остварује само онда када мој народ духовно цвета; довољно је да се подсетимо гневног патоса јудејских пророка разобличитеља. Истинском патриоти драгоцен је не просто сам „народни живот“, нити просто „његов живот у задовољству“, већ управо истински духовни и духовно стваралачки живот. Отуда, ако било када уочи да је његов народ утонуо у засићеност, огрезао у служењу мамону и од земаљског обиља изгубио осећај за дух, вољу и способност за њега – он ће са жалошћу и негодовањем размишљати о томе како да изазове духовну глад у тим ситим гомилама палих људи. Ето зашто су услови националног живота за истниског патриоту важни и дргоцени не сами по себи – и земља, и природа, и привреда, и организација, и власт – већ као услови за дух, који су створени њиме и постоје ради њега.
Ето у чему се састоји то свето благо – отаџбина, за које се вреди борити и ради кога се може и треба ићи у смрт. Овде се све одређује не просто инстинктом већ нечим што је дубље и чвршће од свега – духовним животом, и кроз њега све добија свој истински значај и своју праву вредност. И ако некад искрсне избор између дела територије и буђења народа за слободу и духовни живот, истински патриота не треба да се колеба јер не треба од територије, или привреде, или богатства, или чак обичног живота многих људи стварати некакав фетиш и ради њега се одрећи оног главног и светог – од духовног живота народа.
Управо духовни живот је оно за шта и ради чега је могуће и потребно волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. У њему је суштина отаџбине, она суштина коју вреди волети више од себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њом уистину вреди спојити свој живот и своју судбину зато што је она истинита и драгоцена пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и његове творевине нису ништа друго до истинско и живо служење Богу (богослужење!) које треба да поштује и штите и сви други народи. То живо служење Богу је свето и оправдано само по себи, и за мене, али не само за мене, и за читав мој народ, али не само за мој народ, за све и заувек, за све људе и народе који сада живе и који ће икада живети. Иако би неко хтео да се на историјском примеру увери да духовни живот других народа заиста поштују сви људи тком векова, треба само да се сети „Старог завета“, грчке философије и уметности, римског права, италијанског сликарства, немачке музике, Шекспира и величанствене руске књижевности 19. века…
Иван Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ (одломак из есеја О отаџбини, стр. 111,113, 120-121) Логос, Београд, 2016
Одговорити на питање, које ми постављаш с таквом неумољивом строгошћу, уопште није лако и једноставно. Јер то је једно од најтананијих и најдубљих питања која се тичу људског бића. Ту се ради о најинтимнијој сфери унутарњег света, где је много тога у тој мери „ваздушасто“ и неухватљиво, безгласно и измиче речима, где се оно најмиршљавије не да изразити и описати, тако да се понекад чини да је апсолутно немогуће приближити се истраживаном предмету, да и не говоримо о његовим логичким дефиницијама и о њиховој исцрпној тачности.
Даље, између вере и неверовања, између религиозности и нерелигиозности постоји мноштво специфичних прелазних стања када се човек колеба, када је неодлучан, несигуран, сумњичав и непостојан, при чему постоје путеви који воде у слепо огорчење. Понекад испод коре теоретског неверовања у тајности живи права и дубока религиозност; и, обрнуто, често се иза јарко изражене црквене побожности скрива апсолутно недуховна душа са њеним потпуно безосећајним и бесрчаним психичким механизмима, познатим у науци под именом „наметљиви“ или „панични“… Погледај: у свету постоји мноштво вероисповедно-опредељених, али неверујућих људи – „хришћана“ који уопште не верују у Бога и који нису у стању да својој деци кажу нешто веродостојно о Христу. И ко зна да ли ће се и када у овим људима пробудити живо религиозно осећање…
Стога у овој области не треба инсистирати на брзоплетим и претенциозним логичким дефиницијама! И ако неко нуди такву дефиницију, имамо пуно основа да се према њему односимо с неповерењем.
Али ја ћу покушати да ти дам неколико суштинских упутсава, на основу којих је могуће препознати религиозног човека.
Најважније је то да религиозност није нешто парцијално, већ целовито. Она има задивљујућу способност да човека обједини изнутра, да му прида духовну целовитост или „тоталност“. Та целокупност инстинкта, душе и духа, појединачних нагона и главног, основног животног тока постиже се различито у различитим религијама. Али, она је присутна свуда где религија чува своје духовно достојанство. Религиозан човек је сличан „монолиту“. И, строго говорећи, човека само онда треба називати религиозним, ако и уколико му успева да постане духовно јединство. Дешава се да човек постане такав јединствени дух само у најтежим тренуцима свог живота; али, у том случају, управо у овим тренуцима он и јесте заиста религиозан. Али може да испадне и тако да се човек тек у последњим тренуцима свог баналног или чак преступничког живота уздигне до унутарње, душевно-духовне тоталности, слично оним „трговцима децом, о којима приповеда Виктор Иго: њих на отовреном океану затиче бура; они доживљавају бродолом, по први пут у животу изговарају молитву господњу и тону, клечећи на коленима. Ако је човек духовно слаб, расцепљен или сметен, то онда значи да се његова религиозност тек јавља или се, напротив, разлаже и умире. У том случају, он не може да се моли; а онај пак ко је у таквом стању покушао да се моли, тај добро зна, да је то био покушај прибирања у једно, духовног усредсређивања и узношења ка целовтости, покушај да макар и на тренутак постане духовно-тотално биће…
…
Суштина религија састоји се заправо у томе, да човеку успева и да човеком овладава Откровење. Постоји највише озарење, дефинитивно и истинско опажање – очигледност. Али то није оно „озарење“ које се дотиче само вида, које једва дотиче хладни поглед и бесплодно склизава са њега. Откровење не успева радозналом оку уобразиље; оно се не дотиче мртве душевне површине већ дубоко задире у унутарњи свет како би захватило најскровитији центар осећања. Оно није налик тангенти већ сечици. Оно продире до самог дна срца, до источника воље и, слично муњи, осветљава сумрачне просторе инстинкта. Његов зрак продире у душу све до њене инстинктивне духовности. Слично јарком зраку, оно буди око инстинктивно-скривеног духа, како би га усрећило и како би засјало назад из његове дубине. Оно као пламен потпаљује огањ воље и воља почиње да жели духовни живот како би се од његово јачања и облагодаћености та воља сјединила с Божјим пламеном. Управо је то оно што је Макарије Египатски, тај живи светилник Божији, називао „срастањем“. И религиозност је живот због ове слободне и искрено прихваћене, тајанствене и блажене сраслости.
Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. С неба сева муња – и храст захвата јака ватра; што је дрво више, то му је муња ближа, то даље сија пламен који га је захватио. Или: муња удара у уснули вулкан, и вулкан одговара ерупцијом, којој више нема краја. После примања откровења отпочиње нови живот: и тај нови живот је религиозни живот. Прожет зраком Благодати, човек постаје јединствен и целовит. И молитва није ништа друго него тежња ка овом сусрету, или – отварање духовног ока у сусрет зраку, или – позив упућен божанственом пламену.
Стога религиозност није тек некаква људска „тачка гледишта“, или „светоназор“, или „догматско-послушно мишљење и спознаја“. Не, религиозност је живот, целовит живот, и то стваралачки живот. Она је нова реалност која постоји у људском свету ради тога да би се стваралачки уложила у остали свет. Она је додир света са Богом и то у овој новој, лично-човечанској тачки. И не само то: она је ново ступање Божје „енергије“ у људски свет, ново „облачење“ божанствене Светлости, божанствене Благости и Силе у ново људско срце. …
Људи који том догађају приступају споља, знају мало о тој реалности и говоре о промени „субјективне тачке гледишта“, о „личном преобраћењу“ датог човека. Али обновљени човек доживљава нешто друго. Он опажа у себи нову реалност; она влада њиме, обједињује његову личност и на нов начин га укључује у нови свет. …
То поновно унутарње сједињавање које он доживљава, састоји се у томе да се у његовим властитим границама појављује нови ауторитативни центар. Овај центар обасјава његов унутарњи живот час као тих сјај ужареног угља, а час као победнички и радосни пламен. Ово светлосно сијање слично је молитви која се, кад једном почне, више не прекида. Религиозни човек може да врши своја животна дела, може, по свој прилици, да се потпуно преда својим истражвиањима, перцепцијама и заносима и да не размишља о свом светлосном источнику – али светлост не ишчезава, она остаје и траје, она сија, светли и води. … А кад се човек из своји световних подухвата и земаљских послова враћа себи, својој лично-духовној дубини, он се уверава да га његово пребивање „ван центра“, у земаљској шуми, куда је одлазио од свог храма, није раздвајало од његовог светог центра и да се огањ његовог божанственог олтара није гасио. То се доживљава као велика радост и одобрење. Повратак у већ формирани и постојани центар даје његовом пламену прочишћујућу снагу; и сваки пут кад се то понови, човекова духовна центриранот постаје све моћнија и одређенија. Тако човек добија могућност да у својој душевно-духовној дубини стално осећа некакву непрекидну скривену молитву без речи која тихо сија попут кандила – и да не излази из централног зрака чак ни у таквим животним ситуацијама које су, по свему судећи, „индиферентне“ или „периферне“…
Тако се формира карактер религиозног човека. Постепено његов духовни центар – где он проналази у себи Божију Енергију, или где „губи“ себе у Његовим зрацима – постаје у њему свеприсутан. То се не манифестује тако што он непрестано показује своју побожност, досађује свима који га окружују својом празном светошћу, држи се уштогљено и улагивачки или стално води богословске и моралне разговоре. Не, његова центрираност остаје интимна и лична, и при том савршено аутентична у својој интимности, и савршено тиха, неугледна при свој њеној аутентичности. Али све у њему светли и сија. Светлост избија из свих његових душевних стања, планова, напора и подухвата. Светле његове очи, зрачи његов поглед. Његов осмех је светао. Његов глас пева; његов ход је хармоничан и природан. Он сам постаје јасна и прозрачна „средина“ за свој центар, послушан и верни „орган“ свог зрачећег срца. И сва атмосфера његове душе постаје слична јутарњем ваздуху, испраном бурним ноћним пљуском. За такве људе понекад ти дође да кажеш: „он је чист као стакалце Божије…“
Другим речима: духовни центар таквог човека непрекидно шаље своје „таласе“ и „зраке“. Ти зраци осветљавају његов унутарњи простор у његовој самоћи; они светле напоље, исходећи из његових дела; они продиру из њега у спољни свет…
Ето зашто религиозни човек није склон лажима. Одвратност према неискрености је чудесни и верни знак религиозности. Кад постоје озбиљни духовни мотиви такав човек, наравно, може да примора себе да прећути о извесним догађајима и да скрије извесна душевна стања. Живот је сложен и многообразан; и гола истина није увек у животу духовно умесна и благотворна. Али религиозни човек никада не лаже пред лицем својег Центра, никад и ни у чему, исто као што не лаже ни о свом Центру и из њега. …
…
Све ово би се могло изразити на следећи начин. Религиозног човека није тешко препознати по зрацима светлости који из њега исходе у свет. Један светли добротом; други – својом уметношћу; трећи – својом очигледношћу или умирујућим спокојем, или дивним певањем, или једноставним, али благородним делима. Управо на то се мисли у Јеванђељу кад секаже: „по њиховим плодовима препознаћете их“ (Мт., 7,16).
Иван Иљин, ПУТ КА ОЧИГЛЕДНОСТИ (Шта је то религиозност?, стр. 154-160)Бримо, Београд, 2001
(…) Пажљивим читањем може се у преписци (Његошевој) последњих година, личној као и званичној, јер оне остају и даље повезане, приметити нека резигнирана одлучност. То је снажна и мушка резигнација човека који је без илузија, али решен да врши своју дужност до краја, човека који прима свет такав какав је, јер не може друкчије, али и који се не плаши да у том свету види све ствари онакве какве јесу, и да их назове правим именом.
(…) Већ на прагу смрти, прекаљен и ведар, он (Његош) ће написати Книћанину у Београд ово: „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја, прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се ни не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право очи.“
Иво Андрић, УМЕТНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО (Над Његошевом преписком, стр. 83-84), Удружени издавачи, Београд, 1977
Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.
Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежњи што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.
Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предузимљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.
То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне „посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања. То је оно што у ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.
То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје, наилазили су на путу по Кини увек неочекивано и на посве раличитим местима. Некад пред једним стихом, исписаним над постељом неке давно мртве дворјанке, а некад пред ддечијим осмејком у неком облданишту…
Тада сам увек одлазио замишљен а задовољан што сам још једном могао да, као човек, схватим људе и оно што је у њима људско.
….
Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страними језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревећ са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана.
Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш био је овде пре нас.
Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде дасе шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину.
Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Сусрет у Кини, стр. 179-180, 182-183) Удружени издавачи, Београд, 1977
Врхунац љубави – да двоје Једно буду.
Павле Флоренски, Стуб и тврђава истине, Логос, Београд, 1997
Ако има Бога — а за мене је то било несумњиво — онда је Он, обавезно, апсолутна љубав. Али љубав није обележје Бога. Бог не би био апсолутна љубав ако би био само љубав према другоме, према условном, према трулежном, према свету; јер онда би љубав Божија била зависна од условног постојања па би, дакле, сама била случајна. Бог је апсолутно биће зато што је Он супстанцијални чин љубави, чин-супстанција. Бог или Истина не само да поседује не само да поседују љубав, него пре свега, Бог јесте љубав, тј. љубав је — суштина Божија, Његова лична природа, а не само њему својствен стваралачки однос. Другим речима, „Бог јесте љубав“ (тачније — „Љубав“), а не само „Који љуби“, макар и потупно“.
(…) Али немогуће би било направити већу грешку него поистоветити духовну љубав онога који је спознао Истину с алтруистичким емоцијама и стремљењем ка „ка добру човечанства“, које се у најбољем случају ослања на природну самилост или на апстрактне идеје. За „љубав“ у последњем јудејском смислу, све почиње и завршава се у емпиријском раду, вредност подухвата оцењује се његовом видљивом радњом. Али за духовну љубав, у хришћанском смислу ова је вредност — само варка. Чак је и морална делатност, као филантропија и сл., узета сама по себи, савршено ништавна. Не спољашњост, не „кожа“ нарочитих делатности, пожељан је благодатан живот, који се прелива у сваком стваралачком покрету личности. Али је „кожа“, као „кожа“ емпиријска спољашњост и увек допушта кривотворење. Ни једно време не сме да одриче да се „лажни апостоли и преварљиви посленици претварају у апостоле Христове“; да се чак „сам сотона претвара у Анђела Свијетла“ (2 Кор. 11/13,14). Али ако све спољашње може бити кривотворено, онда су чак и највиши подвиг и највиша жртва — жртва сопственог живота — сами по себи — ништавни:
Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.
И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам,
Ништа сам.
И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.
Такозвана „љубав“ изван Бога није љубав, већ само природна космичка појава, која исто тако мало подлеже хришћанској безусловној процени, као и физиолошка функција желуца. И, значи, тим пре је само по себи јасно да се речи „љубав“ и „љубити“, као и њихове изведенице, употребљавају овде у њиховом хришћанском смислу, и да изван интересовања остају породичне, сродничке и националне навике, егоизам, таштина, властољубље и остали „отпаци људских осећања“, који се прикривају речју љубав.
Истинска љубав је излазак из емпиријског и прелазак у нову стварност.
Љубав према другоме је зрачење истинског знања на њега; а знање је откривање Саме Триипостасне Истине срцу, тј. пребивање љубави Божје према човеку у души: „ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама“ (1 Јов. 4/12), ми нисмо ушли само у безличан, провиђајуће-космички однос с Њим, него и у личну очинско-синовљевску везу. Зато „ако нам срце наше не зазире“ — али, разуме се, баш сáмо срце мора за своје суђење да буде бар унеколико очишћено од коре кала, од којег му је иструлила површина, и способно да суди о веродостојности љубави — тј. ако очедњеном свешћу сазнајемо да заиста љубимо, „не ријечју ни језиком, него дјелом и истином“ (1 Јов. 3/18), да смо заиста добили нову суштину, заиста ушли у лични однос с Богом — онда „слободу имамо пред Богом“ (1 Јов. 3/21), јер плотски о свему суди на плотски начин. Јер „који држи заповјести Његове у Њему стоји, и он у Њему“ (1 Јов. 3/24); ако Њега љубимо, онда у Њему стојимо, и Он у нама“ (1 Јов, 4/13).
Ми кажемо „љубав“. Али, питамо се, у чему се конкретно изражава ова духовна љубав? У савлађивању граница самости, у излажењу из себе — за шта је потребна међусобна духовна веза. „Ако речемо да имамо заједницу с Њим (Богом) а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине. Ако ли у светлости ходамо, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другијем“ (1 Јов. 1/6, 7).
Апсолутна Истина спознаје се кроз љубав. Али се реч „љубав“, као што је већ разјашњено, не схвата у субјектвно-психолошком, него у објективно-метафизичком смислу. Не тако да сама љубав према брату буде садржај Истине, како то тврде толстојевци и други њима слични религиозни нихилисти; не тако да се њом, том љубављу према брату све исцрпљује. Не и не. Љубав према брату је — долазак другоме, прелазак на другога, нешто као уливање у другога онога уласка у Божански живот, који се у самом субјекту који општи с Богом разумева као знање Истине. Метафизичка природа љубави је у над-логичком превладавању само-идентитета „Ја=Ја“ и у излажењу из себе; и то се дешава приликом истицања у другог, приликом уливања у другог снаге Божије, која раскида окове ограничене људске људске самосвести. На основу овог излажења, Ја постаје у другом, у не-Ја, ово не-Ја, постаје једно-сушно брату — једно-сушно, а не тек подобно-сушно, каква подобно-сушност и чини морализам, тј. јалови унутарње-безумни покушај људске, изван-божанске љубави. Издижући се изнад логичког, бесадржајно-празног закона идентитета и поистовећујући се с љубљеним братом, Ја самим тим слободно претвара себе у не-Ја, или, ако се изразимо језиком црквених песама, „пустоши“ себе, „слаби“, „оробљује“, „унижава“ (упор. Фил. 2/7), тј. лишава се обавезно-датих и својствених му атрибута и природних закона унутарње делатности по закону онтолошког егоизма или идентитета; ради норме туђег бића, Ја излази из свог оквира, из норме свог бића, и добровољно се потчињава новом лику, да би тиме укључило своје Ја у Ја другог бића, које је за њега не-Ја. Дакле, безлично не-Ја постаје лице, друго Ја, тј. Ти. Али баш у овом „осиромашењу“ или „слабљењу“ Ја, у овом „пустошењу“ или „кенозису“ себе, збива се обратно успостављање Ја у својственој му норми бића, при чему ова норма већ није просто дата, него и оправдана, тј. она није просто присутна у конкретном простору и времену, него има васељенско и вечно значење. У другом, кроз своје унижење, начин мог живота налази своје „искупљење“ од власти грешног самопотврђивања, ослобађа се греха изолованог постојања, о коме су говорили грчки мислиоци, и у трећем се, као искупљен, „прославља“, тј. потврђује се у својој нетрулежној вредности. Напротив, без унижавања, Ја би владало својом, нормом само у потенцији, али не у акту. Љубав и јесте „да“ које Ја говори себи самом; мржња, пак, — јесте „не“ себи. … Љубав сједињује вредност са стварношћу, уноси у стварност која нестаје дужност, дуг; а дуг, у ствари, и јесте оно што стварности даје дужину; … То љубав сједињује два света. „У томе је и величина, што је овде тајна — што су се пролазни лик земаљски и вечна Истина дотакла овде.“
Љубав онога који љуби, преносећи његово Ја у Ја љубљеног, у Ти, самим тим даје љубљеном Ти снагу да у Богу сазнаје Ја онога који љуби и да га љуби у Богу. Сам љубљени постаје онај који љуби, сам се издиже изнад закона идентитета и у Богу поистовећује себе с објектом своје љубави. Он своје Ја преноси у Ја првог посредством трећег итд. Али ова узајамна само-предавања, само-слабљења, само-унижавања оних који воле, једино разуму изгледају као низ који одлази у бесконачност. Издижући се изнад оквира своје природе, Ја излази из временско-просторне ограничености и улази у Вечност. Тамо је читав процес узајамног односа оних који се воле јединствени акт, у коме се синтетизује бесконачан низ, бесконачна серија појединачних момената љубави. Овај јединствен, вечан и бесконачан акт јесте једно-сушност оних који љубе у Богу, при чему је Ја једно исто с другим Ја и, уједно, различито од њега. Свако Ја је не-Ја, на основу одрицања другог Ја од себе ради првог. Уместо одвојених, разједињених, самонепопустљивих Ја, добија се д в о ј и ц а — дво-једино биће, које начело свога јединства има у Богу: „finis amoris, ut duo unum fiant; врхунац љубави — да двоје буду једно“. Али, при том, свако Ја, као у огледалу, види у Божијем лику другог Ја свој лик Божији.
Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 66-69), Логос, Београд, 1997
Превели: Људмила Јоксимовић и Небојша Ковачевић
Ако језике човечје говорим,
А љубави немам,
Онда сам као звоно које јечи,
Или прапорац који звечи.
И ако имам дар пророштва
И знам све тајне
И све знање,
И ако имам сву веру
Да и горе премештам,
А љубави немам, —
Ништа сам.
И ако раздам све имање своје,
И ако предам тело своје
Да се сажеже,
А љубави немам,
Ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи,
Благотворна је,
Љубав не завиди,
Љубав се не горди,
Не надима се,
Не чини што не пристоји,
Не тражи своје,
Не раздражује се,
Не мисли о злу,
Не радује се неправди,
А радује се истини.
Све сноси,
Све верује,
Свему се нада,
Све трпи.
Љубав никад не престаје,
Док ће пророштва нестати,
Језици ће замукнути,
Знање ће престати.
Јер делимично знамо,
И делимично пророкујемо,
А кад дође савршено,
Онда ће престати
Што је делимично.
Кад бејах дете,
Као дете говорих,
Као дете размишљах,
А кад сам постао човек
Одбацио сам што је детињско.
Јер сад видимо
Као у огледалу,
У загонетки,
А онда ћемо
Лицем у лице.
Сад знам делимично,
А онда ћу познати
Као што бих познат.
А сад остаје
Вера, нада, љубав,
Ово троје,
Али је од њих
Љубав највећа.
БИБЛИЈА СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, Глас Цркве, 2007
Превод: СТАРИ ЗАВЕТ по преводу Ђуре Даничића
НОВИ ЗАВЕТ по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја
Приредио: Александар Мирковић
(…) Ма шта мислили о људском уму, увек имамо могућност да тврдимо да је он – људски орган, човекова жива делатност, његова реална снага, λόγος. У противном, ако га прогласимо „самим по себи“ и, зато, нечим иреалним, неизбежно смо осуђени на исто толико неоспорно, унапред одређено порицање реалности знања. Јер ако ум није повезан с бићем, онда и биће није повезано с умом, тј. алогично је. Онда је неизбежан илузионизам и свакојаки нихилизам, који се завршава безвољним и јадним скептицизмом. Једини излаз из ове баруштине релативности и условности је – признавање повезаности ума с бићем и бића с умом. А ако је тако, онда чин спознаје није само гносеолошки, већ и онтолошки чин, не само идеалан, већ и реалан. Спознаја је реалан излазак онога који спознаје из себе, или, што је исто, реалан улазак онога што се спознаје у онога који спознаје – реално сједињавање онога који спознаје и онога што се спознаје. Ово је основна и карактеристична поставка читаве руске и, уопште источњачке философије. Ми смо је добили раније, донекле другачијим и сигурнијим путем, директно указујући на срце и душу овог „изласка из себе“ као чин вере у религиозном, у православном смислу, будући да истински „излазак“ јесте управо вера, а све друго може бити сањарско и чудесно. Према томе, спознаја није хватање мртвог објекта од стране грабљивог гносеолошког субјекта, већ живи духовни однос личности, од којих свака свакој служи и као објекат и као субјекат. У суштини може се спознати само личност и само је личност може спознати.
Другим речима, суштинска спознаја, схваћена као чин субјекта који спознаје, и суштинска истина, схваћена као реални објекат који се спознаје – обе су реално једно исто, мада се и разликују у апстрактном разуму.
Суштинска спознаја Истине, тј. укључивање у саму Истину, јесте, дакле, реалан улазак у недра Божанског Тројединства, а не само идеално дотицање Његове спољашњости. Зато је истинска спознаја, спознаја Истине, могућа једино кроз човеково преобраћање, кроз његово обожење, кроз стицање љубави као Божанске суштине: који није с Богом, тај не познаје Бога. У љубави, и једино у љубави, замислива је стварна спознаја Истине. И обрнуто, спознаја истине разоткрива себе љубављу: који је с Љубављу, тај не може да не љуби. Овде се не сме говорити о томе што је узрок, а шта последица, зато што су и једно и друго – тек стране једне исте тајанствене чињенице, уласка Бога у мене, као субјекта који философира, и мене у Бога, као објективну Истину.
Разматран унутар мене (по моделу „Ја“) „у себи„, или, тачније, „по себи„, тај улазак јесте спознаја; „за другога“ (по моделу „Ти“) јесте – љубав; и, коначно, „за мене“, као оно објектвизовано и предметно (тј. разматрано по моделу „Он“), јесте лепота. Другим речима, моја спознаја Бога, коју други добија кроз мене, јесте љубав према ономе који добија; предметно пак созерцавана, од стране трећег, љубав према другоме јесте лепота.
Оно што је за субјекат знања – истина, за објекат је љубав према њему, а за онога који созерцава спознају (спознају објекта субјектом) – лепота.
„Истина, Добро и Лепота“ – ова метафизичка тријада не представља три различита начела, већ једно. То је – један исти духовни живот, разматран из раличитих углова. Духовни живот, као онај који извире из Ја, који у Ја има своје средиште – јесте Истина. Схваћен као непосредан чин другога – он је Добро. Предметно пак созерцаван од стране трећега, као нешто што зрачи напоље – он је Лепота.
Пројављена истина је љубав. Остварена љубав је лепота. Сама моја љубав је делатност Бога у мени и мене у Богу; ово са-делање је – почетак мог укључивања у Божански живот и биће, тј. у суштинску љубав, будући да апсолутна истинитост Бога управо у љубави износи себе на видело.
Бог, који ме познаје као своју творевину; који ме љуби кроз Сина као „лик“ свој, као сина свог; који се кроз Духа Светог радује мени, као „подобију“ своме, активно зна, љуби и радује ми се, јер сам Му дат. Источник знања, љубави и радости овде је сам Бог. Али су моје познавање Бога, моја љубав према Богу, моје радовање Богу – пасивни, зато што ми је Бог само делимично дат и може се давати само у сразмери с моји бого-уподобљавањем. А уподобљавање Божијој љубави јесте активна љубав ка ономе што ми је већ дато. Зашто управо љубав, а не знање и не радост? Зато што је љубав супстанцијални чин, који прелази са субјекта на објекат и који ослонац има – у објекту, док су знање и радост усмерени на субјекат и у њему је – упориште њихове снаге. Љубав Божија прелази на нас, али знање и созерцатељна радост – пребивају у њему. Зато се и није оваплотила ни Ипостас Очева, ни Духа Светог (Параклит=Утешитељ, Који пружа радост), већ се оваплотио Син-Слово, ипостасна божанска Љубав, Срце Очево – ако смем да употребим снажнуизреку Јакова Бемеа: Син Божији, по Јакову Бемеу, јесте „срце у Оцу“.
Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 55-57), Логос, Београд, 1997
Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић
Далеко, далеко, пола света
Од родних ширина и дужина,
Препотопска, стара неман та
Живи сад на мојим прозорима.
Шта ће њему горког лауруса
И персијских ружица мучених,
Кад је под петом диносауруса
Обрастао копљима зеленим?
Трпељиво посвојче туђине,
Живећи свој век многолетни,
Из своје туге, из њене средине
Криворуке младице изгони.
Жеђ живота кору пробијала, —
Сад он живи свом ширином плећи,
Силом истом што је даровала
И у гробовима, нама, живе речи.
1948.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 