Џон Раскин, КОРЕНИ ЧАСТИ

Међу многим заблудама, које су у разним историјским периодима запоселе умове широких маса човечанства, можда најчуднија – а сигурно најмање вредна поверења – јесте савремена самозвана наука политичке економије, засноване на идеји да се напредан модел људског деловања може формирати независно до утицаја наклоности међу људима у друштву.

(…) „Наклоност међу људима у друштву“, каже економиста, „јесу случајни и ометајући елементи у људској природи; али су тврдичлук и жеља за напретком стални елементи. Хајде да уклонимо оне ствари које нису константне и, сматрајући да је људско биће само машина пуна жудње, испитамо који су то закони рада, куповине и продаје који би довели до највећег могућег нагомилавања богатства“

(…) Запазите, ја нити оспоравам закључке науке нити у њих сумњам уколико су прихваћени. Мене они напросто не занимају, као што ме не би занимали закључци науке о гимнастици која претпоставља да људи не поседују скелет. Под том претпоставком могло би се показати да би било од користи да се студенти уролају у смотуљке, да се спљоште као палачинке или да се растегну као каблови; а кад би се те операције обавиле, поновно увођење скелета било би праћено многим неповољним стварима по њихову конституцију. То размишљање је можда задивљујуће, можда су закључци тачни, али тој науци фали једино то што не може да се примени. Савремена политичка економија заснива се управо на таквој основи. Претпостављајући не да људско биће нема костур, већ да је оно цело само костур, она заснива своју окошталу теорију напретка на негацији душе; и пошто је показала шта највише може да се направи од костију и конструисала одређени број геометријских фигура са мртвачким главама и раменим костима, успешно је доказала да није згодно да се међу тим телесним структурама поново појави душа.

Та непримењивост се на интересантан начин испољила током неугодности до којих је довео недавни раднички штрајк… Дискутант за дискутантом узалуд настоје да покажу како су интереси газда супротни, или нису супротни, интересима њихових радника; нико од дискутаната изгледа уопште нема на уму да појединци не морају бити супротстављени само зато што су им интереси супротни. Када би у кући била само једна кора хлеба, а мајка и деца гладовали, нихови интереси не би били исти. Ако је мајка поједе, деца би желела да је поједу; ако би је појела деца, мајка би морала да иде гладна на посао. Па ипак, то не значи обавезно да ће међу њима постојати „непријатељство“, да ће се они борити за ту кору и да ће је мајка, пошто је најјача, уграбити и појести. А и ни у ком другом случају, какви год били интереси разних људи, не може да се са сигурношћу претпостави да ће они морати да један на другог гледају са непријатељством и да користе насиље или обману да стекну предност само зато што су им интереси различити.

(…) Јер, Творац човеков никад није намеравао да било који људски поступак буде вођен логиком целисходности, већ логиком праведности. Он је зато урадио све да се целисходност за вечност учини јаловом. Ниједан човек никад не зна, нити може да зна, какав ће бити крајњи исход за њега самог, или за друге, било ког датог следа поступака. Али сваки човек може да зна, а већина од нас заиста и зна, шта је праведан а шта неправедан поступак. А сви ми такође можемо да знамо да ће последице праведности у крајњем исходу бити најбоље могуће и за друге и за нас, иако не можемо да кажемо ни шта је најбоље, нити на који начин ће се, вероватно, нешто одиграти.

Рекао сам, логика праведности, подразумевајући да праведност укључује и наколност – онакву наклоност какву један човек дугује другом. Сва исправност односа између газде и радника, а и оно што је најбоље за њих, у крајњем исходу зависе од тога.

(…) Већ сам указао на разлике које постоје између чете људи који су се удружили ради спровођења насиља и групе оних који су се удружили ради производње; разлика је у томе што су они приви способни да се жртвују, а ови други то нису. И та једна чињеница је разлог што се професија трговаца котира ниско кад се упореди са професијом војника. Философски, на први поглед не изгледа разумно (многи писци су се потрудили да докажу да то ни није разумно) да се миран и разуман човек, чији је посао куповина и продаја, сматра мање уваженим од немирне и најчешће ирационалне особе чији је посао убијање. Па ипак, упркос философима, човечанство је увек предност давало војницима.

И то је исправно.

Јер професија војника, стварно и суштински, није да убија, већ да буде убијен. И управо томе, а да ни сам не зна тачно зашто, свет одаје признање. Занат најамника јесте убијање; али свет никад није поштовао најамнике више него трговце. Разлог зашто свет уважава војнике јесте тај што они свој живот држе у служби државе. Можда је њихов живот немаран – склон задовољствима и авантурама – и можда су војника разне врсте споредних мотива и ниских импулса навеле да одабере своју професију, и можда оне утичу (по свему виђеном искључиво) на његово понашање  у тој професији. Али наш суд о њему је заснован на тој крајњој чињеници – у коју смо потпуно сигурни – да, ако га поставите на место на тврђави које је непријатељ пробио, са свим световним задовољствима иза њега, а само са смрћу и његовом дужношћу пред њим, он ће остати лицем окретну смрти; и он зна да тај избор може да се постави пред њега сваког тренутка, и унапред је одабрао своју улогу – и практично је бира стално – да, у стварности, умире сваког дана. … Колико год да је велика ученост или оштроумност неког великог адвоката ми га поштујемо превасходно зато што верујемо да би он, кад би седео на судијско столици, настојао да суди праведно ма шта се десило.… Што се тиче лекара, још је јасније на основу чега њему указујемо поштовање. Колико год да је сјајан у науци, побегли бисмо од њега са ужасом дако бисмо открили да на своје пацијенте гледа као на заморчиће на којима ће експериментисати… На крају тај принцип је крајње јасан што се тиче свештеника…чак и ако моћ његовог интелекта није велика, поштован је на основу своје несебичности и служења.

(…) Ако су, ипак, сви ефикасни припадници такозваних слободних професија некако и даље на цени код јавности, и то више него шефови привредних предузећа, разлог за то мора да је дубљи од мерења развноврсности моћи њиховог ума.

А видеће се да суштински разлог за ту предност лежи у чињеници да се претпоставља да трговац увек поступа себично. Његов посао може бити заиста неопходан друштву; али се сматра да је мотив који стоји иза њега потпуно личан. Трговчев циљ у свим његовим подухватима мора да буде (тако верује јавност) да заради што више може за себе, а остави што је могуће мање свом ближњем (односно, муштерији). Намећући му то законским уредбама, као нужни принцип његовог деловања; препоручујући му то у свим приликама, при чему он то са своје стране прихвата; објављујући на сав глас као закон универзума да је у улога купца да снизи цену, а улога продавца да вара – јавност, можда и ненамерно, осуђује трговца да се покори њеним тврдњама и жигоше га заувек да припрада људима нижег ранга.

Али људи ће увидети да на крају то морају да престану да раде. Не смеју да престану да осуђују себичност; али мораће да открију неку врсту трговине која није искључиво себична. Тачније, мораће да открију да никад није ни било, нити може бити, било какве друге врсте трговине; да оно што су они звали трговином није уопште била трговина, него варање; и да се прави трговац разликује од трговца који ради по законима модерне политичке економије онолико колико и јунакиња Излета од Аутолик. (Излет – роман енеглеске списатељице Франсис Брук; Аутолик антички полубуг, вешт крадљивац). Увидеће да је трговина занимање за које би господа сваког дана све више увиђала да треба њиме да се баве, уместо да придикују људима, или да убијају људе; да је, у правој трговини, као и у правом проповедању или правој борби неопходно да се усвоји идеја о повременом добровољном губитку; да шест пенија мора да се изгуби, баш као живот, због осећаја дужности; да и тржиште може имати своје мученике, баш као и проповедаоница; а трговина своје јунаке, баш као и рат.

(…) тако да, док многе ревносне особе троше свој живот покушавајући да поучавају Јеванђеље у теорији, веома мало људи ће бити спремно да изгуби сто фунти показујући како се Јеванђеље примењујуе у пракси.

(…) Пет великих интелектуалних професија, које се односе на свакодневне потребе живота, постојале су досад – а три нужно постој и сад у свакој цивилизованој држави.

Професија војника – да је брани.
Професија свештеника је – да је поучи.
Професија лекара је – да је одржи у добром здрављу.
Професија адвоката је – да у њој уведе правду.
Професија трговца је – да је снабдева потрепштинама.

А дужност свих тих људи је, да у одговарајућој ситуацији, умру за њу.

Да жртвују свој живот „у одговарајућој ситуацији“ значи:

Војник – да радије погине него да напусти свој положај у бици.
Лекар – да радије умре него да напусти свој посао у време епидемије.
Свештеник – да радије страда уместо да поучава лажима.
Адвокат – да се радије жртвује него да толерише неправду.

Трговац – шта је „одговарајућа ситуација“ у којој он треба да жртвује свој живот? То  је главно питање за једног трговца, као и за све нас. Јер, уистину, човек који не зна кад треба да жртвује живот, не зна ни како да живи.

Запазите, улога трговца (или произвођача, јер се у ширем смислу у којем се та реч овде употребљава она мора разумети тако да укључи оба та значења) јесте да нацију снабдева потребно робом. Његов задатак није да од тог снабдевања стекне зараду за себе ништа више него што је задатак свештеника да добије своју свештеничку плату. Та плата је достојан и неопходан додатак, али не и циљ његовог живота, ако је он прави свештеник, као што лекарска плата (или хонорар) није циљ живота правог лекара. А плата није циљ живота ни за правог трговца. Сва тројица, ако су прави људи, треба да свој посао обаве без обзира на плату – чак да га обаве по сваку цену, односно и ако је резултат нешто сасвим супротно од плате. Јер, улога свештеника је да подучава, лекара да лечи, а трговца, као што сам рекао, да снабдева. То ће рећи, он треба да разуме до краја особине ствари са којима ради, и начине да их обезбеди или произведе; …

А пошто производња или набавка било које робе укључује посредништво многих живота и руку, током свог посла трговац постаје господар и управник над великим масама људи на директнији, мада мање признат начин него официр или свештеник; тако да на њега пада, у великој мери, одговорност за врсту живота коју они воде: и постаје његова дужност не само да се увек брине како да оно што продаје произведе у најчиситијим и најјефтинијим облицима, него и како да учини да разни послови који су у ту производњу или дистрибуцију добара укључени донесу највећу добробит запосленима.

Претпоставимо да капетан неке фрегате сматра да је исправно, или да на  било који други начин буде принуђен, да постави свог сина у положај обичног морнара; онако као што би поступао према свом сину он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи. Исто тако претпоставимо да газда неке фабрике сматра да је то исправно, или да буде на на неки начин принуђен, да постави свог сина у положај обичног радника; он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи као што би поступао са својим сином. То је једни истинито, делотворно, односно практично ПРАВИЛО које се може установити у тој тачки политичке економије.

И као што је капетан брода дужан да буде последњи који ће напустити свој брод у случају бродолома, и да подели последњу корицу хлеба са морнарима у случају глади, тако је и произвођач, у свакој привредној кризи или невољи, обавезан да уклони патње својих људи, па чак да узме на себе више те патње него што би допусти да његови људи осете – баш као што би се отац, у случају глади, бродолома или битке, жртвовао са звог сина.

У вези са оним што звучи веома чудно: једино што је стварно чудно у свему томе јесте, међутим, да то звучи чудно. Јер све је то истинито, и то не делимично и теоријски, него вечно и практично: све доктрине које разматрају питања политичке економије, а које су различите од ове, полазе од погрешних претпоставки, бесмилене су у својим закључцима, а немогуће у пракси и неспојиве са било којим напредним стањем живота нације; пошто неколико умова и верних срца не прихвата и презире сав живот који ми сада као нација водимо, заснован на економским приниципима којма се поучава наш народ, а ти принципи, уколико се прихвате, воде право уништењу нације.

1861.

Џон Раскин, И ОНОМ ПОСЛЕДЊЕМ (одломак из есеја Корени части), Неопрес, Београд, 2016

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s