Павле Флоренски, СПОЗНАЈА

(…) Ма шта мислили о људском уму, увек имамо могућност да тврдимо да је он – људски орган, човекова жива делатност, његова реална снага, λόγος. У противном, ако га прогласимо „самим по себи“ и, зато, нечим иреалним, неизбежно смо осуђени на исто толико неоспорно, унапред одређено порицање реалности знања. Јер ако ум није повезан с бићем, онда и биће није повезано с умом, тј. алогично је. Онда је неизбежан илузионизам и свакојаки нихилизам, који се завршава безвољним и јадним скептицизмом. Једини излаз из ове баруштине релативности и условности је – признавање повезаности ума с бићем и бића с умом. А ако је тако, онда чин спознаје није само гносеолошки, већ и онтолошки чин, не само идеалан, већ и реалан. Спознаја је реалан излазак онога који спознаје из себе, или, што је исто, реалан улазак онога што се спознаје у онога који спознаје – реално сједињавање онога који спознаје и онога што се спознаје.  Ово је основна и карактеристична поставка читаве руске и, уопште источњачке философије. Ми смо је добили раније, донекле другачијим и сигурнијим путем, директно указујући на срце и душу овог „изласка из себе“ као чин вере у религиозном, у православном смислу, будући да истински „излазак“ јесте управо вера, а све друго може бити сањарско и чудесно. Према томе, спознаја није хватање мртвог објекта од стране грабљивог гносеолошког субјекта, већ живи духовни однос личности, од којих свака свакој служи и као објекат и као субјекат. У суштини може се спознати само личност и само је личност може спознати.

Другим речима, суштинска спознаја, схваћена као чин субјекта који спознаје, и суштинска истина, схваћена као реални објекат који се спознаје – обе су реално једно исто, мада се и разликују у апстрактном разуму.

Суштинска спознаја Истине, тј. укључивање у саму Истину, јесте, дакле, реалан улазак у недра Божанског Тројединства, а не само идеално дотицање Његове спољашњости. Зато је истинска спознаја, спознаја Истине, могућа једино кроз човеково преобраћање, кроз његово обожење, кроз стицање љубави као Божанске суштине: који није с Богом, тај не познаје Бога. У љубави, и једино у љубави, замислива је стварна спознаја Истине. И обрнуто, спознаја истине разоткрива себе љубављу: који је с Љубављу, тај не може да не љуби. Овде се не сме говорити о томе што је узрок, а шта последица, зато што су и једно и друго – тек стране једне исте тајанствене чињенице, уласка Бога у мене, као субјекта који философира, и мене у Бога, као објективну Истину.

Разматран унутар мене (по моделу „Ја“) „у себи„, или, тачније, „по себи„, тај улазак јесте спознаја; „за другога“ (по моделу „Ти“) јесте – љубав; и, коначно, „за мене“, као оно објектвизовано и предметно (тј. разматрано по моделу „Он“), јесте лепота. Другим речима, моја спознаја Бога, коју други добија кроз мене, јесте љубав према ономе који добија; предметно пак созерцавана, од стране трећег, љубав према другоме јесте лепота.

Оно што је за субјекат знања – истина, за објекат је љубав према њему, а за онога који созерцава спознају (спознају објекта субјектом) – лепота.

Истина, Добро и Лепота“ – ова метафизичка тријада не представља три различита начела, већ једно. То је – један исти духовни живот, разматран из раличитих углова. Духовни живот, као онај који извире из Ја, који у Ја има своје средиште – јесте Истина. Схваћен као непосредан чин другога – он је Добро. Предметно пак созерцаван од стране трећега, као нешто што зрачи напоље – он је Лепота.

Пројављена истина је љубав. Остварена љубав је лепота. Сама моја љубав је делатност Бога у мени и мене у Богу; ово са-делање је – почетак мог укључивања у Божански живот и биће, тј. у суштинску љубав, будући да апсолутна истинитост Бога управо у љубави износи себе на видело.

Бог, који ме познаје као своју творевину; који ме љуби кроз Сина као „лик“ свој, као сина свог; који се кроз Духа Светог радује мени, као „подобију“ своме, активно зна, љуби и радује ми се, јер сам Му дат. Источник знања, љубави и радости овде је сам Бог. Али су моје познавање Бога, моја љубав према Богу, моје радовање Богу – пасивни, зато што ми је Бог само делимично дат и може се давати само у сразмери с моји бого-уподобљавањем. А уподобљавање Божијој љубави јесте активна љубав ка ономе што ми је већ дато. Зашто управо љубав, а не знање и не радост? Зато што је љубав супстанцијални чин, који прелази са субјекта на објекат и који ослонац има – у објекту, док су знање и радост усмерени на субјекат и у њему је – упориште њихове снаге. Љубав Божија прелази на нас, али знање и созерцатељна радост – пребивају у њему. Зато се и није оваплотила ни Ипостас Очева, ни Духа Светог (Параклит=Утешитељ, Који пружа радост), већ се оваплотио Син-Слово, ипостасна божанска Љубав, Срце Очево – ако смем да употребим снажнуизреку Јакова Бемеа: Син Божији, по Јакову Бемеу, јесте „срце у Оцу“.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ (књига прва, стр. 55-57), Логос, Београд, 1997

Превели: Људмила Јоксимовић, Небојша Ковачевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s