Иво Андрић, ОЧИМА СЕ ДУХ НЕ МОЖЕ НАСИТИТИ

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.

Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежњи што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.

Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предузимљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.

То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне „посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања. То је оно што у ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.

То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје, наилазили су на путу по Кини увек неочекивано и на посве раличитим местима. Некад пред једним стихом, исписаним над постељом неке давно мртве дворјанке, а некад пред ддечијим осмејком у неком облданишту…

Тада сам увек одлазио замишљен а задовољан што сам још једном могао да, као човек, схватим људе и оно што је у њима људско.
….
Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страними језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревећ са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана.

Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас.

Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде дасе шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину.

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Сусрет у Кини, стр. 179-180, 182-183) Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s