Петар Пајић, СРПСКА ЧЕТА

Патријарху Павлу

Кад нам узеше стране света
небо над нама оста само.
Тад се построји наша чета,
рекосмо: „Небо ником не дамо!“

Стадоше у строј деца из јама.
Постројише се и славни преци.
И потомци стадоше с нама.
И крсне славе, домаћи свеци.

И сад целом свету на мети
што небо душу ником не дамо,
са крста на ком смо разапети
идемо да грехе Богу предамо.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА

Кад су Срби читали ушима,
имали су велике усмене библиотеке,
гуслари су били књиге,
књиге су саме ишле по народу,
говориле су, могле су се чути,
уместо лепих илустрација
свирале су и певале.

Кад су Срби читали ушима,
довољно је било да оду на пијац,
пред цркву, или на вашар,
да чују неку књигу,
да је науче напамет,
тако су се узгреднои школовали,
па су се са пијаце враћали као из школе
са целом библиотеком у глави.

Кад су Срби читали ушима,
учитељи су им били слепци и просјаци,
можемо рећи да је то био неписмен народ,
ал не можемо рећи да је био и неначитан,
као сад.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Петар Пајић, ЦРНО ПОЉЕ

Чија је сенка на нашем пољу?

Човек не стоји тамо,
дрво на њему не расте,
облака на небу нема,
птица преко поља не лети.

Узалуд копамо,
не можемо да је ископамо,
узалуд затрпавамо,
не можемо да је затрпамо.

Све је црње наше поље,
не можемо више сејати на њему,
не можемо ни воде пити
са нашег извора,
не могу нам се ни деца рађати
у нашим колевкама,
не можемо ни умирати
у нашим кућама.

Чија је сенка никла
на нашем свету пољу,
из наше свете земље?

Поље је наше, сине,
и сенка је наша на њему.

Петар Пајић, Најлепше песме Петра Пајића, Просвета, Београд, 2004

Џон Раскин, КОРЕНИ ЧАСТИ

Међу многим заблудама, које су у разним историјским периодима запоселе умове широких маса човечанства, можда најчуднија – а сигурно најмање вредна поверења – јесте савремена самозвана наука политичке економије, засноване на идеји да се напредан модел људског деловања може формирати независно до утицаја наклоности међу људима у друштву.

(…) „Наклоност међу људима у друштву“, каже економиста, „јесу случајни и ометајући елементи у људској природи; али су тврдичлук и жеља за напретком стални елементи. Хајде да уклонимо оне ствари које нису константне и, сматрајући да је људско биће само машина пуна жудње, испитамо који су то закони рада, куповине и продаје који би довели до највећег могућег нагомилавања богатства“

(…) Запазите, ја нити оспоравам закључке науке нити у њих сумњам уколико су прихваћени. Мене они напросто не занимају, као што ме не би занимали закључци науке о гимнастици која претпоставља да људи не поседују скелет. Под том претпоставком могло би се показати да би било од користи да се студенти уролају у смотуљке, да се спљоште као палачинке или да се растегну као каблови; а кад би се те операције обавиле, поновно увођење скелета било би праћено многим неповољним стварима по њихову конституцију. То размишљање је можда задивљујуће, можда су закључци тачни, али тој науци фали једино то што не може да се примени. Савремена политичка економија заснива се управо на таквој основи. Претпостављајући не да људско биће нема костур, већ да је оно цело само костур, она заснива своју окошталу теорију напретка на негацији душе; и пошто је показала шта највише може да се направи од костију и конструисала одређени број геометријских фигура са мртвачким главама и раменим костима, успешно је доказала да није згодно да се међу тим телесним структурама поново појави душа.

Та непримењивост се на интересантан начин испољила током неугодности до којих је довео недавни раднички штрајк… Дискутант за дискутантом узалуд настоје да покажу како су интереси газда супротни, или нису супротни, интересима њихових радника; нико од дискутаната изгледа уопште нема на уму да појединци не морају бити супротстављени само зато што су им интереси супротни. Када би у кући била само једна кора хлеба, а мајка и деца гладовали, нихови интереси не би били исти. Ако је мајка поједе, деца би желела да је поједу; ако би је појела деца, мајка би морала да иде гладна на посао. Па ипак, то не значи обавезно да ће међу њима постојати „непријатељство“, да ће се они борити за ту кору и да ће је мајка, пошто је најјача, уграбити и појести. А и ни у ком другом случају, какви год били интереси разних људи, не може да се са сигурношћу претпостави да ће они морати да један на другог гледају са непријатељством и да користе насиље или обману да стекну предност само зато што су им интереси различити.

(…) Јер, Творац човеков никад није намеравао да било који људски поступак буде вођен логиком целисходности, већ логиком праведности. Он је зато урадио све да се целисходност за вечност учини јаловом. Ниједан човек никад не зна, нити може да зна, какав ће бити крајњи исход за њега самог, или за друге, било ког датог следа поступака. Али сваки човек може да зна, а већина од нас заиста и зна, шта је праведан а шта неправедан поступак. А сви ми такође можемо да знамо да ће последице праведности у крајњем исходу бити најбоље могуће и за друге и за нас, иако не можемо да кажемо ни шта је најбоље, нити на који начин ће се, вероватно, нешто одиграти.

Рекао сам, логика праведности, подразумевајући да праведност укључује и наколност – онакву наклоност какву један човек дугује другом. Сва исправност односа између газде и радника, а и оно што је најбоље за њих, у крајњем исходу зависе од тога.

(…) Већ сам указао на разлике које постоје између чете људи који су се удружили ради спровођења насиља и групе оних који су се удружили ради производње; разлика је у томе што су они приви способни да се жртвују, а ови други то нису. И та једна чињеница је разлог што се професија трговаца котира ниско кад се упореди са професијом војника. Философски, на први поглед не изгледа разумно (многи писци су се потрудили да докажу да то ни није разумно) да се миран и разуман човек, чији је посао куповина и продаја, сматра мање уваженим од немирне и најчешће ирационалне особе чији је посао убијање. Па ипак, упркос философима, човечанство је увек предност давало војницима.

И то је исправно.

Јер професија војника, стварно и суштински, није да убија, већ да буде убијен. И управо томе, а да ни сам не зна тачно зашто, свет одаје признање. Занат најамника јесте убијање; али свет никад није поштовао најамнике више него трговце. Разлог зашто свет уважава војнике јесте тај што они свој живот држе у служби државе. Можда је њихов живот немаран – склон задовољствима и авантурама – и можда су војника разне врсте споредних мотива и ниских импулса навеле да одабере своју професију, и можда оне утичу (по свему виђеном искључиво) на његово понашање  у тој професији. Али наш суд о њему је заснован на тој крајњој чињеници – у коју смо потпуно сигурни – да, ако га поставите на место на тврђави које је непријатељ пробио, са свим световним задовољствима иза њега, а само са смрћу и његовом дужношћу пред њим, он ће остати лицем окретну смрти; и он зна да тај избор може да се постави пред њега сваког тренутка, и унапред је одабрао своју улогу – и практично је бира стално – да, у стварности, умире сваког дана. … Колико год да је велика ученост или оштроумност неког великог адвоката ми га поштујемо превасходно зато што верујемо да би он, кад би седео на судијско столици, настојао да суди праведно ма шта се десило.… Што се тиче лекара, још је јасније на основу чега њему указујемо поштовање. Колико год да је сјајан у науци, побегли бисмо од њега са ужасом дако бисмо открили да на своје пацијенте гледа као на заморчиће на којима ће експериментисати… На крају тај принцип је крајње јасан што се тиче свештеника…чак и ако моћ његовог интелекта није велика, поштован је на основу своје несебичности и служења.

(…) Ако су, ипак, сви ефикасни припадници такозваних слободних професија некако и даље на цени код јавности, и то више него шефови привредних предузећа, разлог за то мора да је дубљи од мерења развноврсности моћи њиховог ума.

А видеће се да суштински разлог за ту предност лежи у чињеници да се претпоставља да трговац увек поступа себично. Његов посао може бити заиста неопходан друштву; али се сматра да је мотив који стоји иза њега потпуно личан. Трговчев циљ у свим његовим подухватима мора да буде (тако верује јавност) да заради што више може за себе, а остави што је могуће мање свом ближњем (односно, муштерији). Намећући му то законским уредбама, као нужни принцип његовог деловања; препоручујући му то у свим приликама, при чему он то са своје стране прихвата; објављујући на сав глас као закон универзума да је у улога купца да снизи цену, а улога продавца да вара – јавност, можда и ненамерно, осуђује трговца да се покори њеним тврдњама и жигоше га заувек да припрада људима нижег ранга.

Али људи ће увидети да на крају то морају да престану да раде. Не смеју да престану да осуђују себичност; али мораће да открију неку врсту трговине која није искључиво себична. Тачније, мораће да открију да никад није ни било, нити може бити, било какве друге врсте трговине; да оно што су они звали трговином није уопште била трговина, него варање; и да се прави трговац разликује од трговца који ради по законима модерне политичке економије онолико колико и јунакиња Излета од Аутолик. (Излет – роман енеглеске списатељице Франсис Брук; Аутолик антички полубуг, вешт крадљивац). Увидеће да је трговина занимање за које би господа сваког дана све више увиђала да треба њиме да се баве, уместо да придикују људима, или да убијају људе; да је, у правој трговини, као и у правом проповедању или правој борби неопходно да се усвоји идеја о повременом добровољном губитку; да шест пенија мора да се изгуби, баш као живот, због осећаја дужности; да и тржиште може имати своје мученике, баш као и проповедаоница; а трговина своје јунаке, баш као и рат.

(…) тако да, док многе ревносне особе троше свој живот покушавајући да поучавају Јеванђеље у теорији, веома мало људи ће бити спремно да изгуби сто фунти показујући како се Јеванђеље примењујуе у пракси.

(…) Пет великих интелектуалних професија, које се односе на свакодневне потребе живота, постојале су досад – а три нужно постој и сад у свакој цивилизованој држави.

Професија војника – да је брани.
Професија свештеника је – да је поучи.
Професија лекара је – да је одржи у добром здрављу.
Професија адвоката је – да у њој уведе правду.
Професија трговца је – да је снабдева потрепштинама.

А дужност свих тих људи је, да у одговарајућој ситуацији, умру за њу.

Да жртвују свој живот „у одговарајућој ситуацији“ значи:

Војник – да радије погине него да напусти свој положај у бици.
Лекар – да радије умре него да напусти свој посао у време епидемије.
Свештеник – да радије страда уместо да поучава лажима.
Адвокат – да се радије жртвује него да толерише неправду.

Трговац – шта је „одговарајућа ситуација“ у којој он треба да жртвује свој живот? То  је главно питање за једног трговца, као и за све нас. Јер, уистину, човек који не зна кад треба да жртвује живот, не зна ни како да живи.

Запазите, улога трговца (или произвођача, јер се у ширем смислу у којем се та реч овде употребљава она мора разумети тако да укључи оба та значења) јесте да нацију снабдева потребно робом. Његов задатак није да од тог снабдевања стекне зараду за себе ништа више него што је задатак свештеника да добије своју свештеничку плату. Та плата је достојан и неопходан додатак, али не и циљ његовог живота, ако је он прави свештеник, као што лекарска плата (или хонорар) није циљ живота правог лекара. А плата није циљ живота ни за правог трговца. Сва тројица, ако су прави људи, треба да свој посао обаве без обзира на плату – чак да га обаве по сваку цену, односно и ако је резултат нешто сасвим супротно од плате. Јер, улога свештеника је да подучава, лекара да лечи, а трговца, као што сам рекао, да снабдева. То ће рећи, он треба да разуме до краја особине ствари са којима ради, и начине да их обезбеди или произведе; …

А пошто производња или набавка било које робе укључује посредништво многих живота и руку, током свог посла трговац постаје господар и управник над великим масама људи на директнији, мада мање признат начин него официр или свештеник; тако да на њега пада, у великој мери, одговорност за врсту живота коју они воде: и постаје његова дужност не само да се увек брине како да оно што продаје произведе у најчиситијим и најјефтинијим облицима, него и како да учини да разни послови који су у ту производњу или дистрибуцију добара укључени донесу највећу добробит запосленима.

Претпоставимо да капетан неке фрегате сматра да је исправно, или да на  било који други начин буде принуђен, да постави свог сина у положај обичног морнара; онако као што би поступао према свом сину он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи. Исто тако претпоставимо да газда неке фабрике сматра да је то исправно, или да буде на на неки начин принуђен, да постави свог сина у положај обичног радника; он је дужан да увек поступа са сваким од својих људи као што би поступао са својим сином. То је једни истинито, делотворно, односно практично ПРАВИЛО које се може установити у тој тачки политичке економије.

И као што је капетан брода дужан да буде последњи који ће напустити свој брод у случају бродолома, и да подели последњу корицу хлеба са морнарима у случају глади, тако је и произвођач, у свакој привредној кризи или невољи, обавезан да уклони патње својих људи, па чак да узме на себе више те патње него што би допусти да његови људи осете – баш као што би се отац, у случају глади, бродолома или битке, жртвовао са звог сина.

У вези са оним што звучи веома чудно: једино што је стварно чудно у свему томе јесте, међутим, да то звучи чудно. Јер све је то истинито, и то не делимично и теоријски, него вечно и практично: све доктрине које разматрају питања политичке економије, а које су различите од ове, полазе од погрешних претпоставки, бесмилене су у својим закључцима, а немогуће у пракси и неспојиве са било којим напредним стањем живота нације; пошто неколико умова и верних срца не прихвата и презире сав живот који ми сада као нација водимо, заснован на економским приниципима којма се поучава наш народ, а ти принципи, уколико се прихвате, воде право уништењу нације.

1861.

Џон Раскин, И ОНОМ ПОСЛЕДЊЕМ (одломак из есеја Корени части), Неопрес, Београд, 2016

К. Г. Јунг, РАЗУМ И СРЦЕ

Наш интелект је неизмерно постигао, док се наша духовна кућа срушила. Ми смо најдубље уверени у то, да се и са најновијим и највећим рефлектором, који се гради у Америци, иза најудаљенијих звезданих маглина неће открити никакв Емпиреј и ми знамо да ће наш поглед очајно блудити кроз мртву празнину неизмерних ширина. И неће бити боље кад нам се кроз матетматичку физику открије мудрост света бескрајно малог. Напокон ако изнова пронађемо мудрост свих времена и народа, закључићемо да је све највредније и најдрагоценије већ одавно речено најлепшим језиком. Човек, као жељна деца, пружа рука за тим и мисли, ако се то ухвати, онда ће га и имати. Али оно што се има, више не важи, а руке се уморе од хватања, јер богатсво лежи свуда, докле год се поглед пружа. Сав овај посед постаје вода, и више од једног чаробњаковог ученика се у овим водама, које је сам призвао, на крају удавио, ако пре тога није подлегао спасилачкој заблуди, да је ова мудрост добра а она лоша. Од ових адепта настају они застрашујући болесници, који верују да имају пророчку мисију. Јер вештачком поделом праве и погрешне мудрости настаје таква напетост Душе а одатле таква усaмљеност и овисност као што је овисност морфинисте, који се увек нада да ће наћи друга свог порока. 78:20/21

(…) Само Дух сме да присвоји право patria potestas над Душом, али не на земљи рођени интелект, који је сабља или чекић човека, а не стваралац духовних светова, отац Душе. 78:21 По свој прилици ителект је ђаво… Зато је Душа тако често и тако дуго падала у заборав и због тога се ваљда интелект тако често служио апотропејским чаробним речима „окултно“ и „мистично“ и такође желео да паметни људи помисле тиме, да је он нешто рекао. 52:136

Не постоје само рационалне, већ и ирационалне истине. И оно што се путем интелекта о људским стваримa чини немогућим, већ се често путем ирационалног обистинило. Стварне су и све највеће промене, које су човечанство снашле, до којих није дошло путем интелектуалног калкулисања, већ путевима, које је савременик превидео или као бесмислене искључио и који су тек дуго времена после били проникнути у совјој унутрашњој неминовности. Али још чешће они уопште нису проникнути, јер за нас су најважнији закони развоја људског духа још књига са седам печата. 57:93

Ирационалност збивања показује се у такозваној случајности, коју ми разуме се морамо порицати, јер ми штавише не можемо a priori замислити баш ниједан догађај, који не би био каузалан и нужно условљен, према томе он уопште и никако не може бити случајан. Практично случајност је свуда ту, и то тако наметљиво, да бисмо ми нашу каузалну филозофију такође исто тако добро могли ставити у џеп. Пуноћа живота је законита и није законита, рационална и ирационална. Зато рацио и у њему доказана воља важи само на краткој удаљености. Што даље протегнемо рационално изабрани правац, то можемо бити сигурнији, да тиме искључујемо ирационалну могућност живота, која, исто тако има право, да буде живљена. Била је сигурно велика корисност за човека, да уопште буде у стању да своме животу да правац. Постизање разборитости представља највећу тековину човечанства, с пуним се правом може рећи. Међутим није речено, да то можда мора да иде тако даље или да ће тако ићи. 109:53/114

Далеко било, да ја обезвређујем Божји дар разума, овај највећи људски посед. Међутим, као једини владалац он међу нама нема никаквог смисла, готово као ни светлост у једном свету, у коме се наспрам ње не налази. Човек би свакако требало да пази на мудри савет мајке и њен неумољиви закон природног ограничавања. Никад не би требало да заборави да свет зато постоји, јер су његове супротности у равнотежи једна с другом. На тај начин је и рационално изједначено ирационалним и намеравано изједначено са датим. 55:113/114

Разум може дати равнотежу само ономе коме је разум већ орган равнотеже. Међутим, за колико много људи и у којим раздобљима историје је он то био? Човек мора по правилу уз своје стање да има такође супротност, да би се присилно нашао у средини. Он се због самог разума ипак никад не може посве одрећи пуноће живота и чулне зрелости непосредног стања. На овај начин му према снази и задовољству пролазног мора бити радост вечног а према страсти чулног мора бити усхићеност недокучивог. Колко му је ово неспорно стварно, толико му оно мора бити апсолутно упечатљиво. 57:243/244

Човеку се чини, као да се свет схвата само интелектом; он се схвата исто тако осећањем. Зато је суд интелекта једва половина истине и мора, ако је поштен, да призна своју недовољност. 57:537

Постоје поред обдарености ума и такви дарови срца, који ништа мање нису важни, али се зато лако могу превидети, јер је у таквим случајевима интелект често слабији него срце. А ипак су такви људи често кориснији и драгоценији за добробит друштва, него они са другим обдареностима. 11:130

Може се додуше срцем много разумети, али је разуму при томе често тешко, да са интелектуалним формулацијама прихвати и да оном кога је разумео даде доличан израз. Постоји додуше схватање интелектом а нарочито са научним умом, при чему, пак, срце понекад буде оштећено. 108:615

Исказ срца односи се – насупрот исказу ограничавајућег разума – увек на целину. Стране срца затрепере као Еолова харфа само од тихог даха расположења пуног слутње, која не надгласава, већ ослушкује. Оно што срце чује, то су велике ствари које обухватају живот, доживљаји који ми не аранжирамо, већ доживљавамо. 65:9

Парадокс одоговара више непрепознатљивом него јасноћа, која отима тајну његове таме и тиме је приказује као схваћену. То је узурпација која људски интелект наводи у Хубрис, пошто га завара да се, он одсада актом спознаје докопао поседа транцендентне мистерије и „схватио“ је. Парадокс одговара вишем нивоу интелекта и верније приказује стварно стање ствари, будући да он непрепознатљиво не приказује силом као схватљиво.

У мери, у којој се повећало наше научно разумевање, наш свет је постао нечовечнијим. Човек се у космосу осећа изоловано, јер није више повезан са природом, а свој емоционални „несвесни“ идентитет с природним појавама је изгубио. Оне су наиме изгубиле свој симболични садржај. Грмљавина више није глас једно љутитог бога а муња није више његово ђуле које кажњава. Ни у једној реци више не станује један дух, ниједно дрво није животни принцип неког мушкарца, ниједна змија отеловтворење мудрости, ниједна планинска пећина стан неког великог демона. Више не говоре никакви гласови из камења, биљки и животиња људима, а он сам више не говори њима верујући да би га они разумели. Његов контакт с природом је изгубљен а тиме је и јака емоционална енергија, која је чинила ову симболичну везу. 102:95

Ми смо стварима одузели њихову тајну и њихову нуминозност; нама више ништа није свето. 102:94

К.Г. Јунг, ЧОВЕК И ДУША, (из целокупног дела одабрала Јоланда Јакоби), Прометеј, Н. Сад 2008

Арсеније Тарковски, СТВАРНОСТ И ЈЕЗИК

Као виду — мрежњача, као глас — грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је — уму
заклео сам се: вратићу дар свој — њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, —
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.

Зашто учих скиптар — да се не савија,
Лук – да се извија, птице — о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, БОЖЕ, НЕ ДОПУСТИ ДА НАШЕ СРЦЕ ОСТАНЕ ПРАЗНО…

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, за кратки живот и велику загонетну смрт, нека су благословене одлуке Твоје, по којима долазимо на свијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовали и намучили. Огромни су и несхватљиви планови Твоји и јасно је да им ми не можемо догледати ни смјера ни сврхе и да их морамо смирено примати; али тешко је бити човјек, Господе.
……
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић, EX PONTO НЕМИРИ ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977
Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, НЕБО ТРЕПЕРИ ОД ЈЕДНЕ ФРУЛЕ…

Кад почну летње ноћи са хладовином која долази из далека и доноси дах и значење непознатих крајева, одједном се прошири свет и укаже се не као оно што јесте — јад и немир — него као свирка и игра од којих се губи дах и свест.

После толиких несаница од бола, од гнушања, од мучења савести, од страха од самога себе, ево једна несаница од радости, сувише велике и дуге радости, са немирним срцем као безобзирним суседом.

Васиона је од фине уздрхтале материје. Небо трепери од једне фруле и земља тутњи од кола играча. Борим се да ме потпуно не преовлада и испуни звук, да не изгубим свест и да ме не понесе шумни океан као море преморена пливача. Добро је што свирка фруле има кратке прекиде и што у игри има тренутака застоја у којима играчи стану, замишљени не толико о покрету који ће учинити колико о ономе који су пре тога учинили. У тим прекидима и застојима хвата се дах и тврдо место под ногом, да човек не пресвисне и не потоне, него да живи, па ма и као плен заноса и несанице, и да слуша писак фруле и топот ногу, и да бди мучен радошћу.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

Иво Андрић, ГЛАС КОЈИ МЕ ЧИСТИ…

Испод страшног живота који водим, јави се звук, дубоко, једва чујно, као ромон воде која се наслућује. Застанем само за тренутак, познам га, и кренем даље, утешен сазнањем да нисам без наде залутао и да још има повратка и излаза, док испод мојих тврдих и кривих путева тече вода божјег спаса и док могу да јој чујем глас који ме чисти, спашава и односи све око мене, као моћна а невидљива поплава.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.