Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Димитрије Богдановић, ПРАВИ АУТОР УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА…

Енергија стварања, креативна моћ, јесте божанска способност која се саопштава створеном бићу и којом то створено биће постоји и наставља да ствара. Стога је у крајњој линији прави аутор свакога уметничког дела, по томе схватању, сам Бог; човек је активни божји инструмент. Активни, зато што уноси и себе лично, свој израз, ограничења и успоне своје људске природе. Али ипак инструмент, зато што без Бога нико ту не може створити ништа, дакле ништа без учешћа у мистерији самога божанског стварања. Генеза уметности, књижевног израза или лепоте у ужем смислу, јесте, у склопу таквих погледа, нешто истоветно са генезом света и нешто што се корени у тајнама космогоније у најширем смислу речи.

Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности (Византијски књижевни канон у српски службама средњег века), СКЗ, Беогрд, 1997

Станислав Винавер, ЈЕСМО ЛИ ИЧИЈИ?

Јесмо ли ичији?
Куд носе полети? —
О само волети

Трске и друмове
Лелујне хумове
Не бити ничији!

Не бити ничјији —
Одзвоне волети,
Одблесак тичији,

Самотене голети,
Лак успор лукова
И пену звукова.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005

Приредио: Милосав Тешић

Николај Берђајев, САЗНАЊЕ ЈЕ ДУХОВНА БОРБА ЗА СМИСАО

(…) Кроз сву историју философије онај који сазнаје остајао је вјеран убјеђењу да је сазнање увијек један те исти интелектуални акт, да постоји универзални разум, да је разум увијек један те исти, и да је вјеран својој природи.

Ипак, у ствари, сазнање носи емоционално-страствени карактер. Сазнање је духовна борба за смисао, и оно није такво у овоме или оном правцу и школи него код свакога оригиналног философа, макар и не био свјестан тога. Сазанње није бестрасно дуплирање стварности. Значај философије се одређује страственом напрегнутошћу философа-човјека који, пак, присуствује иза сазнања, и то напрегнутошћу воље према истини и смислу. Сазнаје цјелосни човејек. Један од претходника егзистеницјалне философије Дилтај, истину говори кад каже да је мишљење функција живота. Цјелосни човјек, а не само разум, ствара метафизику. Није потребно утврђивати аутономију интелекта, него аутономију духа, – аутономију субјекта који сазнаје, и то као цјеловитог бића. Мишљење не може да буде одвојено од мислећег. Онај мислећи не може, пак, да буде одвојен од саборнога опита своје браће по духу. У резултату сазнања сазнавалац може да постигне објективну хладнокрвност изражавања. Међутим, то је друготни процес објективације, – првотна је интуиција човјека као постојећега у пуноћи постојања /=суштаствовања/.

Човјек више сазнаје емоционално него интелектуално, и потпуно је погрешан онај поглед да је емоционално сазнање „субјективно“ у лошем смислу, а интелектуално сазнање „објективно“ у доброме смислу. Било како било, то је изражено неистинитом терминологијом. Уживљавање у предмет сазнања, у сваком случају, носи више емоционални него интелектуални карактер. … Чисто интелектуално дискурзивно сазнање ствара објективирани свијет код кога немам додира са реалношћу. Пресудни значај у сазнању нема логички процес мисли који носи инструментални карактер, и влада само средином пута, него емоционална и вољна напрегнутост која је, пак, везана са цјеловитим духом.

Сазнање је стваралаштво, а не пасивни однос према одраз предмета, и свако стваралаштво садржи у себи сазнање. Интуиција није само уочавање предмета, него и стваралачко проницање у смисао. И више од тога, сâмо постојање смисла претпоставља стваралачко стање духа. Феноменолошкој философији је потребна пасиваност субјекта, а егзистенцијалној је потребна активност и страственост субјекта. „Идејни“ ноуменални свијет претпоставља ту активност и страственост духа. То није свијет скамењен и лишен покрета живота. Акт сазнавања је транцендирање, излаз из затоворености, и излаз у врх. Трансцендентно може да се мисли само зато што постоји транцендирање. Али трансцендирање је напрегнутост цјелокупнога бића, његов подвиг, његова екстатичност. Трка за потпуно научном метафизиком, метафизиком као строгом и објективном науком, јесте трка за привидом. Метафизика може да буде само сазнање духа: у духу и кроз дух, и то у субјекту који ствара духовне вриједности, који не трансцендира у објект него у сопствену дубину која се раскрива. Метафизика је емпирична у томе смислу што  се заснива на духовном опиту. Метафизика је симболика тога опита. Философско сазнање је у већој мери сазнање сликама неголи појмовима. Појам има само допунско значење. Код Хегела појам нема трансцендентно логичко значење: он добија не само метафизичко него скоро и мистичко значење. Оно главно, што је пресудно за филосфа, уопште није било оно што он утврђује ради објективне истине. Никада онај сазнавајући није откривао истине уз помоћ логичког апарата којим се труди да убиједи друге.

Философско сазнање је сазнање истине, а не бића. Сазнање истине је узмах духа према истини, духовно усхођење и улажење у истину. Али, у сазнању постоји социјална страна на коју не обраћају довољну пажњу. Сазнање је облик саопштавања и општења људи. Заједно са тим, сазнање је прије свега стајање сазнавајућега, не пред неким другим, него пред истином, пред оном прареалношћу коју су филосфи вољели да називају „бићем“. Сазнање човјека, и особито философско сазнање, зависи од духовнога стања људи, од обима њиховог сазнања, а облици заједништва и заједничења људи ту играју огромну улогу. Филосфско сазнање носи лични карактер и, што је више лично, то је значајније. Међутим, лични карактер сазнања не повлачи изолацију личности. Личност сазнаје у заједници и у општењу са свијетом и људима, она се присаједињује свјетскоме доживљају и свјетском мисли. Сазанање је истовремено и лично и социјално. Ту огромну улогу игра степен духовне заједнице људи. Све то усходи ка оној основној истини да је сазнање антропологично. Међутим, то уопште неће означавати релативизам.

За највећу истину теорије сазнања треба признати то да је управо онај који сазнаје сушти постојећи: он сâм јесте „биће“, и да је признање смисла свијета могуће само у субјекту, а не у објекту, то ће рећи, у људскоме постојању. У томе се и састоји истина егзистенцијалне философије. Да не би била наивно и несвјесно антропоцентрична, филосфија треба да буде свјесно и кртички антропоцентрична. Философија је антропоцентрична, али, философ треба да буде теоцентричан. Постизање тајне свијета у човејковоме постојању могуће је само зато што је човјек микрокосмос и микротеос. Космоса нема у објективноме свијету феномена. Бога нема у објективноме поретку свијета, али, космос јесте у човјеку, Бог јесте у човјеку, кроз човјека је излаз у други свијет. Заштитник хуманистичке теорије сазнања Ф.С. Шилер говори истину кад каже да је дошло до деперсоналзицације и дехуманизације сазанања, и да су неопходни управо персонализација и хуманизација.

Човјек је мјерило ствари, али постоји више мјерило за човјека. Блажени Августин је био можда први који се вратио егзистенцијалној филосфији субјекта. Он је поставио принцип унутрашњега опита, самопоузданог сазнања. Он је признао сумње за извор истинитости и доказ мога постојања. За њега је душа била цјеловита личност. Теорија закономјернога развитка у сазнању не рачуна са падом индивидуалности. Може да се сматра несумњивим да вриједновање, које игра тако огромну улогу у сазнању, врши прије свега осјећање, а не интелект.  Ниче, који је философирао ударајући чекићем, каже да философ треба да буде онај заповједник и законодавац. То значи да из философског сазнања происходи превриједновање вриједности и стварање вриједности.

Философија тражи продор из ропства овога свијета према другоме свијету, – према савршеноме, слобдном животу, према избављењу од муке, од изопачености свјетске датости. Тежња према објективноме сазнању јесте илузија и већ, у свакоме случају, терминолшка погрешка. Бестраственога сазнања није могло бити, и никад неће бити у садашњих филосфа. Оно би могло да буде само код оних који су лишени стваралачког дара расправа. Најмање је бестраственога сазанња било кода самога Спинозе. Интелекутална страственост може да буде извор сазнајнога трансценденса. Највећи међу флософима, – Платон, био је еросни философ. Еросне привлачности је било код рационалисте Спинозе, код панлогисте Хегела. Ја већ и не говорим о таквим философима какви су били Кјеркегор и Ниче. Философ је заљубљеник у мудрост. У садашњој изворној философији постоји ерос истине, постоји еросна тежња ка бесконачноме и апсолутном. Философско стваралаштво је опијеност мишљу. Филосфско сазнање може да се заснује само на опиту, на духовном искуству, и у њему акт сазнања врши цјелосни дух. У сазнању постоји горчина. Па опет, сазнање носи ослобађајући карактер. Философско сазнање је позвано да ослобди човјека од власти објективнога свијета, од његова неиздрживог ропства. Не воља за моћ, него воља за смисао и слободу креће путем философског сазнања.

Као систем појмова, метафизика је немогућа. Метафизика је могућа само као симболика духовног опита. Борба субјекта и објекта, слободе и нужности, смисла и бесмислице јесте, на језику метафизике, симболичка борба која у „томе“ пружа знака „другога“. Иза коначнога је скривено бесконачно које даје о себи знаке. Дубина мога „ја“ је погружена у бесконачност и вјечност, и само је површински слој мога „ја“ освијетљен сазнањем, рационализован, препознат на подлози супротности субјекта и објекта. Али, из дубине се дају знаци, тамо су читави свјетови, тамо је сав наш свијет и његова судбина.

Николај Берђајев, ОПИТ ЕСХАТОЛОШКЕ МЕТАФИЗИКЕ, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2000

Превод: др Димитрије Калезић

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Марина Цветајева, СУНЦЕ — ЈЕДНО…

Сунце — једно, а корача свим градовима, знам.
Сунце моје. Ја њега никоме нећу да дâм.

Ни на час, ни на поглед, ни на сјај.  — Никоме.  — Никада.
Нека их, нек се утопе у вечној ноћи града!

У руке ћу те узети! Укруг да се вртиш не би смело!
Нек себи руке, и усне, и срце спржим цело!

У вечну ноћ нестаје — у стопу га пратим, трагам…
Сунце моје! Ја тебе никоме нећу да дâм!

фебруар, 1919
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић


	

Иво Андрић, МУЗИКА КОЈА ОДЗВАЊА У СВЕМУ…

Има тако тренутака у нашем животу кад се одједном у ваздуху скупе боје детињства, прве речи које је промуцало наше срце, сећања на оне који су нас волели, и кад се од свега тога створи музика која неизбежно измамљује уздах. Тада је све сувишно око нас: и светлост, и нада, и глас нечије утехе. Тада сав свет, неочекивано и, рекли би се, заувек занеми; само се чује та музика која одзвања у свему… То су тренуци кад човекова жеља за животом на земљи не може да се мери ни са чим.

Љубо Јадндрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 130), СКЗ, Београд, 1977

Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

НАЦИОНАЛИЗАМ – ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је: љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености.

ОТАЏБИНА КАО ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Онај који говори о отаџбини подразумева духовно јединство свога народа. Он подразумева нешто што остаје суштинско и објективно без обзира на смрт појединачних субјеката и на смену генерација. Отаџбина је нешто јединствено за многе. Свако од нас за њу може да каже: То је моја отаџбина, то је наша отаџбина“ и да буду у праву. Отаџбина је велико окриље које обухвата све своје синове тако да је свака душа сједињена с њом нитима живе везе и та веза је очувана чак и онда када је неко из било којих разлога не култивише, када је пренебрегава или уопште не размишља о њој. Али није у власти човека да престане да буде снага позвана и способна за духовни живот; није у власти човека да се душом отргне од средине која га је одгојила, да поништи свој духовни лик и да, надисавши се родног духа, учини себе заиста лишеним духа отаџбине. Али да би се пронашла своја отаџбина, и да би се с њом могло слити осећањем, вољом и животом – неопходно једа се живи духом и да се он чува у себи, и даље, потребно је одгојити у себи патриотску самосвест или бар истински „осетити“ себе и свој народ у духу.

Треба истински осетити свој духовни живот и духовни живот свог народа, и стваралачки се учврстити у његовим силама и средствима, тј. на пример, прихватити руски језик, руску историју, руску државу, руску песму, руску правну свест, руски историјски поглед на свет итд., као своје сопствене. То и значи успоставити између себе и свога народа подобије, општење, узајамно деловање и заједништво у духу, признати да су творци и творевине његове духовне културе – моје вође и моја достигнућа. Мој пут ка духу – јесте пут моје отаџбине, њего усхођење ка духу и Богу – јесте моје усхођење. Јер сам ја истоветан с њом и неодвојив од ње у духовном животу.

Такво сливање патриоте с његовом отаџбином доводи до чудесне и плодоносне идентификације њихових духовних енергија.

Кроз ту идентификацију духовни живот народа се учвршћује у свим личним моћима патриоте, а патриота поприма непресушни источник духовне енергије у свенародном духовном успону. И то узајамно духовно напајање, враћајући се са удесетострученим снагама, пружа човеку непоколебљиву веру у своју отаџбину. Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво Божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо. На том се путу љубав према отаџбини спаја с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа,  у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач, управо онако како је речено код Пушкина:

Ал дугом казном искушења
Трпевши многи удар коби,
Ојачала је Русија. Тако бива
Кад тешки маљ, док стакло дроби,
У челик-сабљу гвожђе скива.

Није могуће волети отаџбину и не веровати у њу јер отаџбина је жива духовна снага и живот у њој пружа чврсто осећање њене доброте и правичности, њене енергије и њених будућих победа. Ето зашто очајавање над судбином свог народа сведочи о почетку одвајања од ње, о гашењу духовне љубави према њој. Али веровати у отаџбину може само онај ко живи њоме, заједно с њом и због ње, ко је сјединио с њом изворе своје стваралачке воље и своје духовне самосвести.

Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.
…………..

СВАКИ НАРОД ЈЕ ПРЕЛЕПА САМОБЛИСТАВОСТ КОЈА БЛИСТА СВИМ ЉУДИМА И НАРОДИМА

Из свега што је речено треба да буде јасно у чему се састоји веза између отаџбине и нације.

Отаџбина је дух народа у свим његовим манифестацијама и творевинама, док националност означава основно обележје тога духа. Нација је духовно особен народ, патриотизам је љубав према њему, према духу, његовим творевинама и земаљским условима његовог живота и процвата.

Истински патриота воли дух свога народа, поноси се њиме и види у њему источник величине и славе управо стога што не постоји ништа што би било изнад Духа и лепше од Духа, и још стога што његов лични дух следи путеве његовог народа. Сваки народ је, заправо, по свом духу својеврсна прелепа самоблиставост која блиста свим људима и свим народима  и која с њихове стране заслужује и љубав, и поштовање, и радост. Свака истинска духовна тековина – у знању, у врлини, у религији, у лепоти или у праву – јесте општечовечанска тековина која је у стању да скрене на себе погледе, осећања, мисли и срца свих људи независно од епохе, нације и грађанске припадности. Зар нама, Русима, треба доказивати то, нама који смо од детињства проливали сузе над мукама црног чича Томе и заносили се читајући Шехерезадине приче, чије је срце у стању да задрхти пред Праксителовим скулптурама или сликама Леонарада да Винчија, нама који знамо да се молимо заједно с Бетовенм, созерцавамо заједно с Конфучијем и Платоном, очајававамо заједно с Јовом и беснимо заједно с Шекспром? Нама је отворен дух свих народа, ми смо се од детињства навикавали и навикли да поштујемо и волимо њихове геније. Ми из искуства знамо да је истиниско духовно достигнуће увек национално и да у исто време увек превазилази националне поделе људи, па отуда саме те људе одводи изван тих раница, нипошто не подривајући нити засењујући светлост отаџбине већ је обогаћујући новим доживљајима и озарењима. Свако истинско достигнуће и творевина духа сведочи о неком непатвореном јединству људског рода, које постоји и поред свих подела, граница и ратова. Оно сведочи да управо патриотизам, отварајући човеку његово духовно око, самим тим бесконачно и благотворно проширује његов духовни хоризонт, да постоји врх с којег се човеку заиста може открити општечовечанско братство, братство свих људи пред лицем Божјим. 

Тај врх и јесте отаџбина као организам националне духовне културре. Она буди у човеку духовност која може и треба да буде оформљена као национална духовност која се реализује кроз акта националне структуре. И само пробуђена и ојачана, она ће бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, али то братство неће бити интернационално већ наднационално.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ И НАДНАЦИОНАЛИЗАМ

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек“, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално потврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство“ већ елементарна животна низина које не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање. Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог порордичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину. У тој низини он ће и пронаћи ново за свој вољени „интернационализам“. Тако руски националист, који не жели руски дух – остаје Рус по устројству свог тела и душе, свог свесног и несвесног, али то је „рускост“ најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости“ биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а није се научио никаквом туђем језику и духу, већ живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана“…

Обрнуто, наднационализам афирмише и отаџбину, и националну културу, и сâм национализам, а посебно – духовни акт самобитно-националног устројства. Човек прихвата и дух своје породице, и дух свога народа, и у њима расте и сазрева; он није „нико“, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива „свечовечански“ духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа. Отуда „наднационализам“ – руски, енеглески, француски итд. Јер, наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност.

Иван А. Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ, Логос, Београд, 2008

Превео: Добрило Аранитовић

Марина Цветајева, ЉУБАВ

Јатаган? Огањ?
Скромније — не громко, до на крај света!
Бол знана, ко очима  — длан.
Ко уснама —
Име сопственог детета.

1. децембар 1924
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић