Николај Берђајев, ДЕКАНДЕНТИЗАМ И МИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ

РАФИНИРАНИ ПОЗИТИВИСТИ И АУТЕНТИЧНИ МИСТИЦИ

Декаденти се радо издају за мистике и често испољавају мистичке претензије. … У неким литерарним круговима повезују и бркају декадентизам и мистику, али академизам и мистификација се успут једно у друго уплићу и сметају декадентизму да пређе у аутентичну, реалну мистику.  У одабраним, културним, литерарно-префињеним круговима много се говори о мистичким темама, употребљава се мистичка терминологија, али се сувише литерарно говори, сувише се историјско-философског односа запажа. Зналци могу да говоре о средњовековној мистици или о античкој мистици и према карактеру своје специјалности користе мистичку терминологију којом су оваладали на историјско-филолошком факултету, али значи ли то да ти људи имају реалан однос према мистици, да су они препуни историјских надања и очекивања мистичке вере и љубави?

Наравно, не. Може бити да су они позитивисти, да ни у шта реално-мистичко не верују, али могу да академски разматрају занимљиву тему прошлости, мистичку маштарију старине. Уклоните литерарно-мистички омотач, проговорите језиком сопствене душе, сопствених доживљаја, сопствених реалних надања и веровања, проговорите о савременој, нашој мистици, онда ћемо видети какав је ваш аутентични, живи однос према мистици. Јер и мистику у историји не можемо мртво, реално поимати само у вези са савременом мистиком, мистичким немиром и очекивањем наших дана. Не треба се хватати за спољашњу историјску нит већ за унутрашњу, истински реалну која нас повезује и са Средњим веком и са антиком у њиховој мистичкој стварности, у њиховој вечности а не пролазности.  Академски, археолошки однос је мртав, с њим се тако мало сазнаје, и све остаје тако површно и вербално. Опасност академског, литерарног односа према мистици је у – потпуном одсуству реализма. Ја бих више поверовао реализму мистичких речи неког физичара или економисте него литерате који је прошао кроз историјско-филолошку школу, пошто је због карактера специјалности физичара или економисте веома отежан академски, искључиво литерарни однос према мистици; они немају на располагању одговарајућу терминологију, често не знају речи које означавају мистичко у прошлости, те због тога њихово властито мистичко неће бити само реч. А постаје страшно када престајеш да реално разликујеш мистичке речи од мистичке стварнсти, литературу од живота, рафиниране позитивисте од аутентичних мистика, када све прекрива копрена, када магловитост префињеног позитивизма почиње да личи на мистику. Било би важно утврдити праве разлике, и тек тада се могу утврђивати сличности и повезивати ствари. Заоштравати пак разлике могуће је само на бази реализма у мистици, реалног односа према мистици. Свака мистика, па и наша савремена, тежи ка новом бићу а не само ка новој литератури и с њим повезане разлике су – реално-бивствене и нису литерарно-вербалне.

ДЕКДЕНТНО СТАЊЕ САВРЕМЕНЕ ДУШЕ

Нећу да говорим о декадентској уметности него о декадентском стању савремене душе, о декадентском осећању света и односа у свету. Моја тема није литерарно-естетска него религиозно-философка. Унапред морам да упозорим да „декадентску“ литературу ја овде узимам само као симптом болести духа и само под једним углом гледања ћу разматрати ту болест. Кажем „болест духа“, мада веома високо оцењујем такозвану декадентну уметност, сматрај је јединомправом уметношћу у нашој епохи.

ДЕКАНДЕНТИЗАМ ЈЕ АНТИРЕАЛИЗАМ

Декадентизам је критикован с разних становишта, окривљаван за многе грехе: једни су у њему видели безумље и грубо изругивање са здравим смислом, други су видели неморал, трећи – антидруштвеност… Али декадентско осећање света и декадентско стање духа могуће је критиковати са сасвим особитог становишта од којег се веома ретко полази. Ужас декадентизма, његова аутентична трагедија јесте у губитку осећања и свести о реалностима, у крајњем у антиреализму. …

ДЕКАНДЕНТИЗАМ – НЕПРИЈАТЕЉСТВО ПРЕМА ЛИЧНОСТИ

Анализирајући однос декадентизма према реалном, мистички реалном, пре свега морамо указати на крајњи антииндивидуализам, на непријатељство према личности. Веома је површно и погрешно у декадентизму видети индивидуализам, сматарти његов патос потврдом личности. У декадентским доживљајима личност се распада на низ тренутака, на нестварна, фрагметарна стања, губи се центар личности и органска, везивна нит живота. Декандетизам нема права да говори о индивидуалности, пошто одриче њену објективну реалност. … Идеја личности је нормативна, личност није збир било каквих стања која никаквом објективном центру не припадају. … Декадентски однос према личности је илузоран и у себи одражва осећање света као илузорног бића; декадентизам осећа индивидуалност као распад бића и хвата се за парчиће, одломке, у доживљају тренутка тражи пуноћу пошто је изгубио наду у реалну пуноћу личности и не верује у докучивост бића.

(…) Декадентски поглед на свет брка „ја“ и  „не-ја“, меша оно што јесте с оним чега нема. Декаденти као да се боје реалних сусрета, желе да себи оставе могућност да кажу да реалности нема, да ничег нема, осећају одвратност према наметљивости свега реалног.  … Декаденти су безнадежно побркали мистику са психолошком префињеношћу, с открићем нових емпиријских стања и на тој збрци засновали су своје мистичке претензије. Декаденти су престали да разликују месечеву светлост од светлости електричне лампе. Лондонске и петербуршке магле пружале су много нових доживљаја, обогаћивале експерименталну психологију, али се у њима топило и растварало мистично биће, замагљивало се мистични реализам. Декадентизам, као белег, носи проклетство свог порекла од натурализма: натурализам се противио, разложио, неприметно прешао у своју супротност.

РЕАЛНА МИСТИКА НАСТАЈЕ КАД ЈЕ ДОЖИВЉАЈ ПРИПИСАН АПСОЛУТНОМ БИЋУ

Не сме се бркати мистички реално са доживљајем, с осећањима фактичких стања, са субјективном датошћу. Најупечатљивији, најјачи, најрационалнији доживљај још није реалност и још није мистика. Доживљаји су у извесном смислу – све, свеопшта равнодушност; доживљаје немаш чему да супротставиш, немаш од чега да их разликујеш. И у доживљајима, и у субјективним стањима може да влада потпуна илузорност, може да не буде ни мрвице реалности. Реализам настаје тек онда када се доживљај, субјективно осећање приписује објективном центру, суштим монадама, када се утврђују разлике у објективном бићу. И најинтензивнији доживљај јесте илузоран ако је усмерен на предмет који не поседује реалност. … Сваки доживљај, да би постао истинска стварност, мора да има носиоца, мора да буде повезан с онтолошким центром. Мистика, реална мистика настаје тек онда када је доживљај приписан апсолутном бићу.

ДЕКАНДЕНТИЗАМ ЗАМЕЊУЈЕ МИСТИКУ СА МИСТИФИКАЦИЈОМ

(…) Декадентски однос према мистици ужасан је због тога што се у њему мистика тако лако замењује мистификацијом. Декадентска мистика засићена је мистификацијом. Јер је заводљиво да се због одсутности реалне мистике не нађе утеха у реалној мистици већ у илузорној, измишљеној. Мистификације је само стога и неприлична што се у њој не постиже реалност бића … Декадентска мистика је у знатној мери мистификаторска, она је нереална, у њој још нема осећања да ту нема шале; али и декадентска мистификација је понекад блиска мистици, тиче се мистичке реалности, несвесна опасности поигравања ватраом. … Декаденција на кобан начин остаје у затвореном кругу субјективности, саблажњена је солипсизмом, истанчава и усложњава човечје, и не сједињује се са божаским. Мистика увек јесте цепање граница субјективизма, превладавање човечјег, сједињавање с надљудском реалношћу. Декадентизам је примио на себе муку жудње за мистичном реалношћу, за натчовечанским бићем, на себи је одразио губитак осећаја за свакидашњи свет, али пати од болести немоћи да се схвати реалност бића. Ужас декадентизма је у томе што се ништа не може докучити, што нема радости сусрета. 

МИСТИЧКИ ДОЖИВЉАЈ ЈЕ СВЕТЛОСТ, ГНОЗИС…

Декадентизам одриче истину као објективну реалност или признаје мноштво истина, што је једнако одрицању.  … Знати истину – значи поседовати реални предмет, сливати се  с реалним предметом. Декадентски однос према свету желео да би да сачува илузорну слободу од истине, тј. од реалности. Декаденција би хтела да себи остави могућност да одбаци сваку реалност… Декадентска сензибилност усмерена је на себе саму а не на свет, те се због тога ни са чим не сједињава; мистична сензибилност сједињава с другим створењима, продире у интимно биће света, она је – брачна.

Мистички реализам повезан је са спознајом различитости у објективном бићу. Реално-мистички доживљаји претпостављају извесну светлост, гнозис, они не могу протицати у потуном мраку и слепилу. … Осећај и спознаја мистичких реалности јесте осећај и спознаја реалних створења, реалности бића с властитим именом. Мистички реализам настаје тек онда када све и сваког зовемо по имену, када препознајемо створења од којих се састоји свет, када можемо рећи: ево тај и тај, а ево – тај и тај. Догматизам, тај непријатни, одбојни, оклеветани догматизам можда и јесте препознавање, изоштравање мистичког вида, називање по имену реалних предмета света. У том смислу мистички реализам је увек догматичан, он жели да препозна реалности, да их именује, он нема посла само са доживљајима него и са стоврењима. Јер нису реални доживљаји, реална су само створења – носиоци доживљаја. Мистички реализам претпоставља интуитивно разумевање бића, благодат апсолутне реалности која улази у човечје створење и као да га на нешто присиљава. У декадентизму још нема тог благодатног озарења пошто декаденти имају посла само са собом, њима још није дато васељенско биће.

ПОЗИТИВИЗАМ НИКАДА НЕ ПРИЗНАЈЕ МИСТИЧКУ РЕАЛНОСТ, ДОК МИСТИЧКЕ ИЛУЗИЈЕ МОЖЕ ДА ПРИЗНА

У декадентском осећању света нема интуиције, нема улажења весељенске реалности, то осећање света затворено је у својој човечјој субјективности. Мистика је увек благодатна, увек у себи садржи интуитивно знање, у њој је Божанство имантно човечјој души. Префињени позитивизам с великом лакоћом може да се представља као мистика, пошто је све – исте боје, све се меша ако нема објективног критеријума, објективне норме за утврђивање реалности, за разликовање бића од небића. Позитивизам се сада веома профинио и постао тако либералан, да је спреман да призна и сферу мистичких доживљаја. Само једно никад не признаје никакав позитиивзам, никакв субјективни психологизам – никад не признаје мистичну реалност, док мистичне илузије већ признаје.  … И ако мистика за нас јесте тежња ка новом бићу, онда морамо признати апсолутну норму која разликује биће од небића, не логичку и моралну већ онтолошку норму, норму бића. Тек у сагласју с том нормом осећање света из декадентског постаје мистички реално. Мистика пре свега јесте дисциплина воље.

КАКО ПОДСВЕСНО ПРЕЛАЗИ У НАДСВЕСНО

Декандетизам открива област подсвесног проширује круг могућности и даје експериментално оружје у борби са рационализмом, скида са живота окове рационалности. Али подсвесно јесте само стихија у којој мора да почне кретање ка реалностима, ка новим, другачијим, необљутавелим реалностима. Подсвесну стихију обасјава светлост која долази од реалног бића, у њој се дешава откровење апсолутне стварности, и тада подсвесно постаје надсвесно, надрационално. Рационализам се не побеђује слепилом и мраком већ коначном, апсолутном светлошћу; привидно, обљутавело емпиријско биће побеђује се апсолутно-реалним бићем.

ДЕКАНДЕНТИЗАМ БРКА МИСТИКУ СА ЕСТЕТИКОМ

Деканднтизам брка мистику са естетиком, естетске доживљаје узима за мистичке, у естетској перцепцији тражи мистичку стварност. Религија естетизма – ето до чега долази декадентизам, ето чиме она себе теши. У том претварању естетике у религију, у том бркању естетичке илузије са мистичком реалношћу највише се огледа антиреализам и илузионизам декадентског осећања света. Између естетског доживљаја и мистиччког доживљаја постоји огромна разлика, зјапи вечита провалија и није тешко одредити у чему је та разлика. Мистички дожвљај разликује се од естетског тиме што је реалан, тј. праћен осећањем и спознајом реалности предмета, објекта своје тежње; естетски доживљај, апстрактно узевши је – илузоран, пошто није усмерен ни према каквој реалности. Предмет усмерења сваког естетског доживљаја је лепота, али остаје непознато постоји ли лепота, да ли је она биће, да ли је реалност. Мистички доживљај такође мора бити усмерен према лепоти, може перципирати лепоту, али лепота је ту – реалност, лепота је – биће, лепота је – апсолутна стварност.Религија естетизма доводи само нове литаратуре, а не до новога бића, то је лoша, јадна, нереална религија и својим следбеницима пружа да живе и битишу у изопачености. Ми желимо да перципирамо апсолутно-стварну лепоту света, желимо биће као лепоту, и лепоту као биће, а не само илузорни доживљај лепоте. Није само у уметности лепота, није лепота у нашим сабласним и магловитим доживљајима него у самом бићу, у самој сштни света. … Лепота јесте највиша и истинска реалност, стварност, али доћи до ње може се само мистички а не апстрактно-теоријски. (Шелинг каже: „Лепота јесте реално посматрање апсолутног“. То је веома дубока дефиниција из које се види да самопосматрана граница апсолутног бића јесте лепота.) Естетика нас оставља у сфери привидног, мистика преноси у сферу реалног. Унутрашња казна сваког искуства претварањa естетике у религију је у томе што се не докучује биће, што се најжељеније, највољеније – лепота – не осећа као реалност, што, спасавајући се од изопачености бића, остајеш у лепоти небића, што се живот претвара у литературу. Естетско се не мора одбацивати него се мора надвладати његов самодовољни, апстрактни карактер, мора се естетско подредити мистичком организму, мора се прелазити у мистичку естетику у којој се лепота не само перципира и доживљава него је реална, лепота је – онтолошка, а не само литерарна. Лепота ће спасити свет.

КЛАСИЧНА УМЕТНОСТ

(…) Класична уметност је постојања достојна, лепа уметност која има своју мисију у свету; она се темељи на апстрактном идеалу уметничке лепоте и лишена је било каквих мистичких претензија. Не имати мистичке претензије када не можеш да их оствараиш – то је добра особина и с тог станвишта може се поздравити нагињање декадентске уметности према академизну и класицизму (Валериј Брјусов).

МИСТИЧКА УМЕТНОСТ – ТЕУРГИЈА

Мистичка уметност као своје крање настојање има теургију. Теургијска уметност поставља себи за циљ стварање новог бића, новог човечанства. То је – пракса мистичког реализма. На крају крајева постоје само два правца у уметности – класични и теургијски, све остало је само прелазно стање. Такозвани реализам у уметности био је само лажно-теургијски. Класицизам је идеал самодовољне уметности, уметности као апстрактоног начела, он је идеал литерарни, а не онтолошки. Понављам да ја тиме не желим да га осудим, ја високо ценим класичну уметност. Теургија јесте идеал религиозне уметности која преображава биће, која изграђује новог човека, она је онтолошки а не само литерарни идеал. Теургијска уметност већ јесте реллигиозни акт, она је то увек била у органиским епохама народног жвиота. Уметност се рађа због неодстатка, немогућности да се обухвати биће, у њој се попуњава празнина овог света богатствима другачијег света. И у тајновитом простору изграђивање лепоте уметношћу подудара се с Божијим стварањем Космоса.

МИСТИЧКИ РЕАЛИСТИ – УМЕТНОСТ КАО ФОТОГРАФИСАЊЕ АПСОЛУТНЕ СТВАРНОСТИ

(…) У великој руској литератури прави мистички реалисти, препуни очекивања и нада, јесу Тјутчев и Достојевски. … Нека нас Бог сачува од лажног схватања задатака религиозне уметности: уметник не треба да ствара на задате теме и с религиозном тенденциојом. Најпре треба схватити да нема религиозних тема, пошто су све теме, све теме без изузетка – религиозне. Уметник не треба да има религиозну тендендију него религиозно осећање света и тада ће се у његовој уметности испољити религиозност свега на свету, тиме ће се очитовати религиозне дубине свих. Декадентско осећање света смета уметнику да се удуби у религиозну тајну света и само велики уметнички дар прозрева религиозне реалности без обзира на декадентску отргнутост од бића. Права уметност јесте фотографисање апсолутне стварности, одраз вечних идеја. Најпре је нужно ослободити се предрасуде да религија јесте нешто, некакава специјална област. Религија је – све, религија је – у свему, у противном, она је – ништа. Религиозно осећање света испољава дубину бића у свему, као да открива тајну стварања. Религиозна уметност која одражава то осећање света, не може бити тенденциозна разрада посебних тема.

МИСТИКА ЈЕ НЕСАВРШЕНИ И ПРЕЛАЗИ ОБЛИК РЕЛИГИЈЕ

Мистички реализам неизбежно има религиозни карактер постаје религија и не остаје мистика. Ако су мистичке реалности јасно спознате и именоване, онда се с њима може успоставити сам религиозни однос. Мистика јесте још несавршени и прелазни облик религије, то је слепа и још недовољно реална религија. Само је религиозна мистика повезана с чињеницама светског живота а не с фиктивним доживљајима. Само је религиозни покрет повезан с васељенским реалностима, с оним што је – биће у историји. С традицијама бића – бића а не свакодневнице, мистички реализам не може и не сме да кида везе, он наставља васељенску линију истинског бића.

ДЕКАНДЕНТИЗАМ ЈЕ ПРЕТВАРАЊЕ ПЛОТИ У РЕЧ, БИЋА У ЛИТЕРАТУРУ; МИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ ЈЕ ПРЕТВАРАЊЕ РЕЧИ У ПЛОТ, СТВАРАЊЕ НОВОГ БИЋА

Антиреалстички декадентизам живи од променљивих укуса десетлећа, година и месеци,а не од вечности, подложан је саблазнима моде и интересима сезоне. У томе је унутрашња казна декадентизма и опасност његове банализације. Декандентизам јесте претварање плоти у реч, бића у литературу; мистички реализам јесте претварање речи у плот, стварање новог бића. Неко може да каже: свака литература јесте претварање плоти у реч, ви хоћете да укинете литературу кад устајете против тога. Не желим то да кажем: нека се у литератури плот претвара у реч, добра литература се од тога рађа и велик је значај те литературе, али нека се у животу, у самом бићу плот не претвори у реч. Декадентизам има склоност да претвара плот у реч у самом животу а не само у литератури, и у томе је његов антиреализам. И вечни критеријум победе, светлост која установљује различитости, не литерарне и академске него онтолошке и живе, остаје однос према историјски оствареном оваплоћењу Речи. Они за које се оваплоћење речи остварило не само симболично него мистички реално, који верују у реално васкрсење Речи, они могу бити само мистички реалисти, могу тежити новом бићу, за њих се чежња за небом претвара у жудњу за новом реалном плоти живота. Мистички илузионизам прелази у мистички реализам или се дегенерише и банализује, гаси биће.

Николај Берђајев, ДУХОВНА КРИЗА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ (одломак из есеја Декадентизам и мистички реализам, стр. 17-27), Бримо, Београд, 2002

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s