Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

НАЦИОНАЛИЗАМ – ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

Проблем истинског национализма може се разрешити једино у вези са духовним поимањем отаџбине јер национализам је: љубав према духу свога народа и при том управо према његовој духовној особености.

ОТАЏБИНА КАО ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО НАРОДА

Онај који говори о отаџбини подразумева духовно јединство свога народа. Он подразумева нешто што остаје суштинско и објективно без обзира на смрт појединачних субјеката и на смену генерација. Отаџбина је нешто јединствено за многе. Свако од нас за њу може да каже: То је моја отаџбина, то је наша отаџбина“ и да буду у праву. Отаџбина је велико окриље које обухвата све своје синове тако да је свака душа сједињена с њом нитима живе везе и та веза је очувана чак и онда када је неко из било којих разлога не култивише, када је пренебрегава или уопште не размишља о њој. Али није у власти човека да престане да буде снага позвана и способна за духовни живот; није у власти човека да се душом отргне од средине која га је одгојила, да поништи свој духовни лик и да, надисавши се родног духа, учини себе заиста лишеним духа отаџбине. Али да би се пронашла своја отаџбина, и да би се с њом могло слити осећањем, вољом и животом – неопходно једа се живи духом и да се он чува у себи, и даље, потребно је одгојити у себи патриотску самосвест или бар истински „осетити“ себе и свој народ у духу.

Треба истински осетити свој духовни живот и духовни живот свог народа, и стваралачки се учврстити у његовим силама и средствима, тј. на пример, прихватити руски језик, руску историју, руску државу, руску песму, руску правну свест, руски историјски поглед на свет итд., као своје сопствене. То и значи успоставити између себе и свога народа подобије, општење, узајамно деловање и заједништво у духу, признати да су творци и творевине његове духовне културе – моје вође и моја достигнућа. Мој пут ка духу – јесте пут моје отаџбине, њего усхођење ка духу и Богу – јесте моје усхођење. Јер сам ја истоветан с њом и неодвојив од ње у духовном животу.

Такво сливање патриоте с његовом отаџбином доводи до чудесне и плодоносне идентификације њихових духовних енергија.

Кроз ту идентификацију духовни живот народа се учвршћује у свим личним моћима патриоте, а патриота поприма непресушни источник духовне енергије у свенародном духовном успону. И то узајамно духовно напајање, враћајући се са удесетострученим снагама, пружа човеку непоколебљиву веру у своју отаџбину. Стапајући свој живот са животом своје отаџбине, ја доживљавам дух свога народа као безусловно добро и безусловну снагу, као некакво Божанско ткиво на земљи и, у исто време, поистовећујем себе с том живом силом добра, осећам да сам ношен њом, да сам снажан њеном снагом, да сам правичан њеном правдом и правичношћу, да побеђујем њеним победама, да постајем живи сасуд или живи орган своје отаџбине и да у њој имам своје духовно гнездо. На том се путу љубав према отаџбини спаја с вером у њу, с вером у њену мисију, у творачку силу њеног духа,  у онај будући процват који је очекује. Ма шта да се деси с мојим народом, ја знам вером и визијом, љубављу и вољом, живим искуством и победама прошлости да мој народ неће бити остављен од Бога, да су дани пада пролазни а да су духовна достигнућа вечна, да ће тешки маљ историје исковати од мог народа духовни мач, управо онако како је речено код Пушкина:

Ал дугом казном искушења
Трпевши многи удар коби,
Ојачала је Русија. Тако бива
Кад тешки маљ, док стакло дроби,
У челик-сабљу гвожђе скива.

Није могуће волети отаџбину и не веровати у њу јер отаџбина је жива духовна снага и живот у њој пружа чврсто осећање њене доброте и правичности, њене енергије и њених будућих победа. Ето зашто очајавање над судбином свог народа сведочи о почетку одвајања од ње, о гашењу духовне љубави према њој. Али веровати у отаџбину може само онај ко живи њоме, заједно с њом и због ње, ко је сјединио с њом изворе своје стваралачке воље и своје духовне самосвести.

Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.

Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу.
…………..

СВАКИ НАРОД ЈЕ ПРЕЛЕПА САМОБЛИСТАВОСТ КОЈА БЛИСТА СВИМ ЉУДИМА И НАРОДИМА

Из свега што је речено треба да буде јасно у чему се састоји веза између отаџбине и нације.

Отаџбина је дух народа у свим његовим манифестацијама и творевинама, док националност означава основно обележје тога духа. Нација је духовно особен народ, патриотизам је љубав према њему, према духу, његовим творевинама и земаљским условима његовог живота и процвата.

Истински патриота воли дух свога народа, поноси се њиме и види у њему источник величине и славе управо стога што не постоји ништа што би било изнад Духа и лепше од Духа, и још стога што његов лични дух следи путеве његовог народа. Сваки народ је, заправо, по свом духу својеврсна прелепа самоблиставост која блиста свим људима и свим народима  и која с њихове стране заслужује и љубав, и поштовање, и радост. Свака истинска духовна тековина – у знању, у врлини, у религији, у лепоти или у праву – јесте општечовечанска тековина која је у стању да скрене на себе погледе, осећања, мисли и срца свих људи независно од епохе, нације и грађанске припадности. Зар нама, Русима, треба доказивати то, нама који смо од детињства проливали сузе над мукама црног чича Томе и заносили се читајући Шехерезадине приче, чије је срце у стању да задрхти пред Праксителовим скулптурама или сликама Леонарада да Винчија, нама који знамо да се молимо заједно с Бетовенм, созерцавамо заједно с Конфучијем и Платоном, очајававамо заједно с Јовом и беснимо заједно с Шекспром? Нама је отворен дух свих народа, ми смо се од детињства навикавали и навикли да поштујемо и волимо њихове геније. Ми из искуства знамо да је истиниско духовно достигнуће увек национално и да у исто време увек превазилази националне поделе људи, па отуда саме те људе одводи изван тих раница, нипошто не подривајући нити засењујући светлост отаџбине већ је обогаћујући новим доживљајима и озарењима. Свако истинско достигнуће и творевина духа сведочи о неком непатвореном јединству људског рода, које постоји и поред свих подела, граница и ратова. Оно сведочи да управо патриотизам, отварајући човеку његово духовно око, самим тим бесконачно и благотворно проширује његов духовни хоризонт, да постоји врх с којег се човеку заиста може открити општечовечанско братство, братство свих људи пред лицем Божјим. 

Тај врх и јесте отаџбина као организам националне духовне културре. Она буди у човеку духовност која може и треба да буде оформљена као национална духовност која се реализује кроз акта националне структуре. И само пробуђена и ојачана, она ће бити у стању да нађе приступ творевинама туђег националног духа. Тада се човеку открива свељудско братство, али то братство неће бити интернационално већ наднационално.

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАМ И НАДНАЦИОНАЛИЗАМ

Интернационализам пориче отаџбину, националну културу, сам национализам, духовни акт самобитно-националне структуре. Интернационалист, будући у духовном погледу нико, жели одмах да постане „свечовек“, а то му не полази за руком јер је свечовечанство духовно стање које може бити доступно једино духовно и национално потврђеном човеку. Оно што се открива бездуховном интернационалисти није „свечовечанство“ већ елементарна животна низина које не нуди културни успон и процват већ општу деградацију и опште стапање. Човек се рађа у крилу своје породице и свог народа, он је – њихово чедо, они му дају примарно устројство његовог тела, душе и духа; њихово збацивање са себе није у његовој власти, он може једино да не култивише у себи духовну висину свог порордичног и националног принципа и да јој претпостави елементарну, животну низину. У тој низини он ће и пронаћи ново за свој вољени „интернационализам“. Тако руски националист, који не жели руски дух – остаје Рус по устројству свог тела и душе, свог свесног и несвесног, али то је „рускост“ најнижег, најгорег, елементарно-примитивног нивоа, и таквој бездуховној, изанђалој, вулгарној „рускости“ биће лако да ступи у општедеградирајући и општестапајући процес, са исто тако бездуховним, изанђалим, вулгарно-елементарним интернационалистима других нација. Кроз асимилацију с њима он може чак постепено да створи некакав анационални и бездуховни тип обескорењеног интернационалисте који је заборавио свој матерњи језик и дух, а није се научио никаквом туђем језику и духу, већ живи попут некаквог интернационалистичког „Тарзана“…

Обрнуто, наднационализам афирмише и отаџбину, и националну културу, и сâм национализам, а посебно – духовни акт самобитно-националног устројства. Човек прихвата и дух своје породице, и дух свога народа, и у њима расте и сазрева; он није „нико“, он има своје плодоносно окриље које га води. И управо му оно даје могућност да се уздигне на висину са које се пред њим открива „свечовечански“ духовни хоризонт. Сликовито говорећи, само са своје родне планине човек може да сагледа далеке туђе планине. Појмити дух других народа може само онај који је учврстио себе у духу свог народа. Отуда „наднационализам“ – руски, енеглески, француски итд. Јер, наднационализам је доступан само правом националисти: само је он у стању да сагледа ширину духовне васељенскости и да, не саблажњавајући се њоме, не склизне у духовну обескорењеност.

Иван А. Иљин, ПУТ ДУХОВНЕ ОБНОВЕ, Логос, Београд, 2008

Превео: Добрило Аранитовић

One thought on “Иван Иљин, ЉУБАВ ПРЕМА ДУХУ СВОГ НАРОДА

  1. „…О Отаџбини кличите са поносом и љубављу. Отаџбина није оно што само данас јесте, већ оно што је одувек била и што остати мора. Она је више, много више од међе и граничног прелаза. Отаџбина је нежна, топла брига сељака у узораном пољу када му се поглед вине ка кишним облацима, завијорена застава на јарболима спортских борилишта и граја школских дворишта; Отаџбина је онај вечни ехо Милошевог завета у тмини кнежеве вечере, болна тишина на обалама Вида и одјек јаука јасеновачких мученика. Отаџбина је хладна ноћ на барикадама, снег који не престаје да веје. Отаџбина – све је“…
    ПС. Сведено на наше просторе и прилике.
    Поздрављам.

    Liked by 3 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s