Борис Вишеславцев, БИБЛИЈА О ЗАГРОБНОЈ СУДБИНИ ЧОВЕКА

„Кад умру, људе чека оно чему се не надају и што не слуте“. Шта је хтео овим речима да каже тајанствени Хераклит? А ево шта: кад ми тврдимо да постоји „бесмртност“, онда то означава нешто несумњиво велико и тајанствено, али ми не знамо шта то управо означава. Ми не знамо шта заправо тврдимо говорећи о бесмртности, шта заправо желимо и чему тежимо. Најдревнији митови и симболи слуте нешто о томе и можда понешто и наслућују. Какво је философско и научно значење ових слутњи, ове вере, „која хипостазира наше наде“ и која жели да „стварима да невидљиво обличје“?

Особеност и преимућство библијских симбола састоји се у томе што они обухватају све проблеме духа и антиципирају све могућности решења. Тако по питању загробне судбине човека у Библији налазимо четири тачке гледишта које исцрпљују сва могућа решења:

1. Тврдњу о потпуној смртности душе у псалмима (упор. код Проповедника) (На пример: „Дани су човјечији као трава; као цвијет у пољу, тако цвјета. Дуне вјетар на њ, нити ће га више познати мјесто његово“.) – учење које су потпуно ортодоксно заступали садукеји.
2. Могућу „сеобу душа“, веру у „преоваплоћење“ ранијих пророка као првовесника приближавања месијанских обећања. Такве су све речи о очекиваном доласку Илије (Лк. 9, 7, 6, 19; Мт. 11, 14, 17; 10-13, 14, 16; Јн. 1, 21). Било би невероватно да је Јаеврејима остала непозната у Египту, Грчкој и Индији тако распрострањена теорија као што је преоваплоћење душа, и она је, дакако, налазила своје присталице на неки начин као и теорија о потпуној смртности (Овде, међутим, Христове речи (Мт. 17, 11-13) нипошто не треба схватити као Његово прихватање теорије оваплоћења, већ их треба тумачити овако:  појавиће се човек који ће деловати „у духу и сили Илијиној“ (Лк. 1, 17). Такво „преоваплоћење“ може бити свима прихватљиво.
3. Бесмртност одвојене душе, ослобођене од тела, бесмртност у Шеолу, у царству сенки или пак, „у крилу Аврамовом“, у блаженом бивствовању. Таква концепција бесмртности провлачи се кроз цело Јеванђеље, кроз Стари Завет и кроз Посланице. Она је играла огромну улогу у хришћанској свести срењовековља и за већину хришћана представља основну потпору њихове вере у бесмртност. Ова теорија „разоваплоћене“ бесмртности ипак је ближа орфизму и платонизму и стога није ни јеврејска ни хришћанска у правом смислу.
4. Најзад, вера у васкрсење мртвих, вера у васкрсење душе и тела. Управо је она сушаствено библијска и апсолутно карактеристична за хришћанство и апсолутно га супротставља и платнској и индијској теорији бесмртности јер је  за Хелене и Индусе васкрсење душе и тела апсурт и то такав да је не само немогућ, већ и непожељан. Апостол Павле је могао у потпуности да проповеда „бесмртност душе“ душе у Атини у смислу бесмртности разоваплоћене душе; то је била Хеленима блиска орфичка идеја. Али када је почео да говори од „васкрсењу мртвих“, о васкрсењу душа и тела, нико није хтео да га слуша („да те чујемо опет о томе“ – речено је у Дјелима). За Хелене је то била права „лудост“.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ (стр. 187-188), Логос, Београд, 2007

Милош И. Бандић, „Јелена, жена које нема“ или музичко кретање духовне унутарњости

Cтвоpeнa готово ни од чега материјално одређеног – од маште, успомена, привиђења, жеља, чисте нестварности – та проза садржи све: шапат душевности, музику живота, јер је, и сама, једна елегија, једна носталгична, непрекидна медодија, преображена у говор, у једва чујно, музичко, кретање духовне унутарњости, у исповест једне душе која се поверава себи, а и другима, о својим најдубљим надама и жалостима, у таквој болно-ослобаћајућој, утишаној медодијско–језичкој интонацији која је један доминантни andante или adagio, сазвучавајући се, подсећајући на неке чувене клавирске и виолинске концерте Едварда Григa, Јоханеса Брамса, Сергеја Рахмањинова или на поједине делове из симфонија Густава Малера. Та проза доноси, такоће, хлеб снова, опорост, и упорност, трајања и постојања, исконску људску чежњу за кретањем и путовањем, за нечим безмерно добрим, које ко зна да ли се икад остварује, и o чему се, ваљда, једино може слутити, сневати, сањарити, а што је, понекад, готово сасвим довољно да се од тога духовно богатије, и богато живи.

Милош И. Бандић, „Иво Андрић – неки моменти духовног развоја и стваралаштва“, Зборник радова о Иви Андрићу, САНУ, 1979. стр. 382.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute

Марина Цветајева, ЗАВОЛЕО БОГАТ — БЕДНУ…

Заволео богат — бедну,
Заволео учен  — глупу,
Заволео румен  — бледу,
Заволео добар  —  злу,
Златан  — парицу бакрену.

— Где је купац, твоје раскошности?
„У рупама на дну кошарице“

— Гордељивац где је твоје учености?
„Под јастуком код лепе цурице!“

— А лепотан, образа пурпурног?
„За ноћ црну  — нестаде му лице!“

— Крст сребрни на ланчићу дугом?
„Код цурице, крај њене чизмице!“

Не воли, богати,  — бедну,
Не воли, учени,  — глупу,
Не воли, румени,  — бледу,
Не воли, добар,  —   злу:
Златан  — парицу бакрену.

21-26 мај 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Марина Цветајева, КАО ДЕСНА И ЛЕВА РУКА…

Као десна и лева рука —
Твоја је душа мојој души блиска.

Сједињени ми смо, блажено и мило,
Као што су десно и лево крило.

Ал олује се диже — бездан отворила
Од деснога — до левога крила!

10. јул 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Марина Цветајева, НА СМЕХ И НА ЗЛО…

Нȁ смех и на зло:
Здравом смислу,
Јасном сунцу,
Белом снегу —

Зволела ja сам:
Поноћ мутну
Мисао тупу.
Ласкаву флауту.

Овом је срцу
Отаџбина — Спарта
Памтиш ли лисиче,
Спартанско срце?

Лакше је лисиче
У одежду скрити,
Него вас утајти —
Љубоморо и нежности!

1. децембар 1918

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Борис Вишеславцев, О БЕСМРТНОСТИ

Проблем бесмртности може бити постављен и решен једино из дубине антропологије, из дубине јединственог учења о човеку. Током, целокупног нашег истраживања непрестано смо се сусретали с хијерархијском структуром човека. Он се састоји из ступњева „мртве“ материје, „живе“ материје (тела), из несвесне душе, из свесне душе, из духа и, на крају, из оног тајанственог врхунца који чини његово сушаство, његову вечност, његово богоподобије – из сопства, из Атмана, из „дубинског ја“, и „скривеног човјека срца“. Видимо, дакле, да је човек „микрокосмичан“, да садржи у себи све елементе космоса, све ступњеве бића, да је он згуснуто јединство и да је, такорећи, потенцијално бесконачан – на све стране – вертикално и хоризонтално, као крст или сфера. На сваком ступњу његовог бића: у телу, у процесу живота, у подсвести, у свести, у стваралачком духу – разоткрива се бесконачност и особена „бесмртност“. Већ само то чини потпуно немогућим проглашавање човека коначним и у потпуности смртним бићем. Напротив, у њему живе бесконачности различитих „моћи“.

Међутим, највиша, крајња моћ бесконачности састоји се у његовом сопству које је изнад свести и изнад свесног духа и стога мора бити названо над-свешћу. Управо је оно мистично и богоподобно јер се докучује мистичном интуицијом и сасвим је ирационално, трансценденто и није од овога света, као и само Божанство. То наше сопство укорењено је у Апсолуту па је стога оно изнад смрти и рађања, изнад времена и вечности, кроз њега смо ми у дотицају с апсолутним извором бића.

Сопство развија своју стваралачку моћ кроз оваплоћење, кроз обликовање нижих ступњева или кроз њихову „сублимацију“. Сопство све потчињава себи и све „присваја“, оно се користи „својим“ духом, „својом“ свешћу, „својом“ подсвешћу, „својом“ телом, чак и „својом“ материјом, као оруђима, као материјалом; оно све инструментализује, све чини средством сопственог изражавања. Овде започиње индивидуализација, принцип индивидуализације; он се садржи у „својеврсности“ сопства које даје својеврсан спој свих ступњева и свих материјала. Сопство све чини својим придајући свему својеврсност: свом духу, својој души, своме телу, чак и својим стварима и свом обитавалишту. Сопство је нешто попут вертикалне осе која просеца све слојеве и све хоризонталне ступњеве људског бића. И у том просецању настаје у својој врсти јединствен „угао гледања“ који развија целокупно биће у једној особеној перспективи. Сопство саздаје „своју“ индивидуалну личност кроз преображавање свих ступњева бића који се у њој садрже, кроз њихово „усвајање“

Какав значај имају обе хришћанске концепције бесмртности, концепција „бесмртности душе“ и концепција телесног васкрсења, с тачке гледишта овакве антропологије? Шта, у крајњој инстанци, означава свака од њих: какав доживљај, какву тежљу, какв постулат? Платоновско-орфичка, хришћанска и делимично индијска теорија бесмртности душе ослобођене тела, ослобођене из „тамнице“ тела – означава недохватљиво и у односу на све ступњеве бића трансценденто „богоподобно“ сопство које се слободно уздиже изнад свега. Оваква „бесмртност“ је несумњива али за хришћанство недовољна. Она је бесмртност „извора бића“, извора личности, али не и саме индивидуалне личности у свој њеног пуноћи. Смрт је за хришћанство распад индивидуалне личности, нарушавање оног јединственог споја елемената и ступњева бића који представља принцип индивидуализације па је она стога трагедија и с њом се не мири захтев за савршенством („будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“), јер „Бог није Бог мртвих него живих“. Отуда посутлат васкрсења као васпостављања нарушеног јединства и потпуног искорењивања извора смртности. Бесмртни су елементи, бесмртан сам „и ја сам“, уметник, који је из њих створио своје „сазвучје и хармонију“, али је лира разбијена и мелодија је умукла па макар била бесмртна у „вечном памћењу“ Бога и људи у „идеалној“ бесмртности, као и уметник у својој „биографији“. Али биографија није живот и, ево – рађа се захтев за пуноћом бића, за пунозвучношћу живота од кога се сопство никада неће одрећи. Све треба да буде васпостављено, са изузетком несавршености, и треба да буде васпостављено ради усавршавања јер се постулата усавршавања човек никада не може одрећи „чак и ако тај постулат никада не буде остварен.“. И ако је живот савршенији од смрти, онда смрт треба да буде побеђена. У том постулату, који представља неискорењиву тежњу људског духа, подједнако се слажу и крајњи позитивизам Мечњикова и хришћанска идеја победе над смрћу. Смрт треба да буде побеђена на свим фронтовима: на телесном, душевном и духовном.

Управо тај постулат, тај чудни укрштај позитивизма науке с последњом вером и надом хришћанства, увидео је и свом снагом изразио најинтересантнији руски мислилац друге половине 19. века Николај Фјодоров. Аргумент немогућности овде нема никаве снаге јер је човеку својствено да тежи ка немогућем. Немогуће је бити савршен као Бог, па ипак постулат савршенства задржава сав свој значај.

Проблему смрти и бесмртности руска философска традиција, прекинута принудним комунизмом и марксизмом. посветила је велику пажњу. Јер руски мислиоци су непрестано тежили дефинитивним решењима и поимању крајњег смисла свега постојећег. Руској души, као што је напред било речено, блиска је Хегелова изрека: „предмет философије је истоветан предмету религије“. И руска философија непрестано увлачи религију у решавање филофских проблема. У том смислу за руску философску свест централни проблем је проблем смрти и бесмртности који је, у суштини, у средишту свих религија.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ (одломак из поглавља Бесмртност, преоваплоћење и васкрсење, стр. 203-206), Логос, Београд, 2007

Превод: Добрило Аранитовић

Борис Вишеславцев, ПРОЖИМАЊЕ ДУША

(…) Човек је микрокосмос, тачка одбројавања из које се развија перспективна слика читавог света, потребно је само умети читати у својој свести и подсвести, потребно је умети разликовати у том магловитом и тајанственом огледалу где се одражава целокупна пуноћа бића али не и с потпуном јасноћом…

(…) У свом памћењу и фантазији, у својој свести и подсвести, ја налазим мноштво душа и „оваплоћења“ јер свако замишљање је оваплоћење и свако сећање је својеврсно васкрсавање. Мноштво душа живи у мени, неке анонимно и нерашчлањено, неке – у разговетном индивидуалном замишљању, (јунаци, пророци, Богочовек). Потенцијално све душе живе у мени и делују макар и у бесконачно малој мери. Живе у предосећању и будуће индивидуалности – у томе је смисао пророштва, на пример, о Месији, у томе је смисао чак и позитивистичке „религије прогреса“: деци ће бити боље. У том свеопштем прожимању душа, у њиховој саборности (свака душа је саборна јер је она сабор ликова и одраза бивших и будућих душа и лица) – састоји се својеврсна свевременост и вечност душе, стога она нема потребе да се „сели“ , или, ако хоћете, она се у том свом кратком животу „сели“ и „преоваплоћава“ бесконачно много пута, сели се и преоваплоћава помоћу памћења и фантазије.   Нарочито су таква „преовалапоћавањња“ јасна за уметника и за историчара. Фантазије и није ништа друго до дар бесконачних „преоваплоћења“ и тај дар може да обухвати душе које су некад постојала или да роди и и антиципира душе које нису постојала. Постоји „сеоба“ душа и у љубави: ми као да се настањујемо у вољеном човеку и он у нама, „стављамо себе на његово место“ до потпуног поистовећења или га пак упијамо у себе. То је изражено у речима апостола Павла: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“; у Платоновим речима „нема нити је било икаквог Платона, постоји само Сократ који је поново постао млад и леп…“ Најзад Тристан каже својој љубљеној: „Ти си Тристан, ја сам Изолда!“

Међутим, нема никаве сумње у то да такво узајамно прожимање душа у љубави чува у неприкосновености њихову индивидуалност. Душе су у љубави сједињене нераздвојно али и несливено. Ако би се Тристан дефинитивно преоваплотио у Изолду онда би он ишчезао као Тристан па би, према томе, ишчезла и љубав као хармонија супротности. Ми „постављамо себе на место“ другог човека, остајући оно што јесмо. У томе је задивљујућа тајна узајамног прожимања душа. Само ће на такав начин љубав и узајамно прожимање индивидуалности бити богаћење бића, иначе при потпуном сливању и поистовећењу било би то осиромашење бића. Највеће осиромашење бића било би када „не би постојао никакв Платон“ чак и онда када би остао Сократ „који је поново постао млад и леп“. Једино зато примајући у себе оваплоћење велике личности ми обогаћујемо а не осиромашујемо себе: она остаје оно што јесте и ми остајемо оно што јесмо и у исто време она развија нове потенције у нама и ми разоткривамо нове потенције у њој.

Нема, разуме се, никакве сумње да овакво узајамно прожимање душа уопште није преоваплоћење у његовој класичној индијској представи. Потенцијална бесконачност душе чини овакво преоваплоћење непотребном: куда се и зашто треба „селити“ ако душа ионако обухвата све премда с различитим степеном јасности? Нужна и пожељна промена могло би да буде једино повећање степена јасности и пуноће дате душе, усавршавање чистоте тог огледала бесконачности које на идеалан начин треба да одрази апсолутно (према речима „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“).  Али је потпуно непотребно да се једно огледало претвори у друго огледало, оно једино треба да постане чисто, да се „преобрази“ и васпостави уколико је разбијено – у њемуће тада бити дато све у пуноћи, и такође све у индивидуалној пуноћи, у својој сопственој пуноћи. … Зар нису све душе исте и подједнаке ако одражавају једну те исту бесконачност васељене и самих себе? Не, свака одражава читав свет али из своје посебне перспективе.  Из те посебне перспективе бивају спознате и друге душе, свака са нове „тачке гледишта“ онога који сазнаје, и свет у целини.

….

… Сваки мој чин, свака емоција, увећава наследни фонд који делује у будућности. Моје задатке, моје тежње, моје наде – разрешиће и остварити други као што се то непрестано дешава у науци, у философији, у изградњи културе: моји наследници ће платити моје дугове. Али осим тог над-индивидуалног деловања на будуће саборно стваралаштво, постоји и индивидуално деловање на основу узајамног прожимања душа: Пушкин живи и „преоваплоћава“ се у свакој руској души, и при томе на нов начин, на исти начин као  и Петар Велики и Серафим Саровски. Генији, хероји и свеци индивидуално учествују у стварању историјског процеса и учествују у бесконачно великом степену, док „обични смртници“ такође учествују али неприметно и у бесконачном малом степену. Свако, међутим, има своје место у вечном или апсолутном памћењу, у царству духа, у идеалном царству где у принципу ништа не пропада – ниједан лик, ниједна вредност, ниједна идеја, ниједна индивидуалност.
…..
Ово узајамно прожимање душа несумњиво постоји али оно није „преовлаплоћење“ једне индивидуалности у другу које је просто немогуће јер постоји управо ова индивидуалност а не нека друга. Ово узајамно прожимање душа је нешто знатно чудесније, заправо, живот и деловање једне индивидуалности у другој и кроз другу на основу узајамног прожимања духова.
….
Песник се слободно сели и „оваплоћава“ у све и свакога, и обичан човек се слободно „сели“ у оне које воли. Утолико пре, необични човек – Христос се изнова рађа и изнова оваплоћује у душама и срцима, као што каже Ориген.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСФИЈИ (одломак из поглавља Бесмртност, преоваплоћење и васкрсење, стр. 195-203, Логос, Београд, 2007

Превео: Добрило Аранитовић

Јосиф Бродски, ВЕЧЕ У ПЕЋИНИ

Замисли, док палиш шибицу, то вече сред пећине,
искористи, да осетиш хладноћу, пукотине
у поду, да осетиш глад — ту је посуда,
а пустиња, пустиња је посвуда.

Замисли, док палиш шибицу, ту поноћ у пећини,
ватру, силуете животиња, или ствари у помрачини,
и — наборе пешкира помешане с лицем, с венцем,
Марију, Јосифа, завежљај са Младенцем.

Замисли, три мудраца, караван док се вуче
ка пећини; тачније, приближавање три луче
звезди, шкрипа пртљага, звончића одјек
(Младенац није зарадио још увек
звоно што јечи у згуснутог плаветнила висину).
Замисли, да Господ у Људском Сину
први пут Себе препознаје на огромном
у тами растојању: бездомни у бездомном.

1989.

Ј. Бродски – Сабране песме

Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, СТИХОВИ РАСТУ КО ЗВЕЗДЕ И КО РУЖЕ…

Стихови расту, ко звезде и ко руже,
Као лепота — ближњима сувишна.
А на венце и на апотеозе —
Одговор један: — Oткуда овде ја?

Ми спавамо — преко покров од камена сива
И гле, гост небески  са четири листа.
О свете, појми! Песник — кад снива — открива
И законе звезда и формулу цвета.

14. август 1918.

Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Препевао: Александар Мирковић

Душан Батаковић, ВИСОКИ ДЕЧАНИ

У дну Метохије, на путу између Пећи, седишта старе српске патријаршије, и Призрена, једне од славних престоница Немањића, уздиже се манастир Високи Дечани. Подигнут је на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту где је још Свети Сава намеравао да сазида цркву, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Одмах испред манастирске капије зараван прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније. Као и већина владарски гробних цркава сазидан је на изузетном месту, шумовитом и натопљеном водама. Сав од разнобојног мермера, дечански манастир доминира околином. Складом својих пропорција и кубетом које висином од двадесет девет метара као да додирује ниско небо, Дечани сасвим залужују придев високи.

Сви путописци који су походили задужбину Стефана Дечанског, остајали су задивљени њеном лепотом – једни, складом архитектуре и очуваношћу живописа, други лепотом икона, скулптуралних украса, богатством ризнице и бројем илуминарних рукописа. Један анонимни Београђанин је још у XV столећу описао чудесну лепоту Дечана: „Стефан Урош III кога и Дечански називамо, сазида цркву прекрасну Св. Вазнесења на реци Бистрици,на Дечанима. Сваку мисао превазилази лепотом црква његова, мраморјем и величином и различитим ликовима, зашта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изјутра сија.“ (1) Средином XIX века у једном путопису је забележено да, кад је о верским празницима кубе манастира бивало осветљено, његова светлост је допирала све до јужног краја метохијске равнице, до Призрена. (2)

Велика црква, подигнута у славу Христа Сведржитеља, маузолеј је српског краља Стефана Уроша III Немањића (1321-1331), сина краља Милутина. По слави своје задужбине и чудотворним светачким моћима, у верској традицији и народном предању запамћен је као св. Стефан Дечански. Градњу манастира, започету 1327, Стефан Дечански поверио је мајсторима из Приморја, чији је рад надзирао архиепископ Данило II. (3) Након смрти Дечанског, зидање је 1335. завршио његов син, краљ, и потоњи цар Стефан Душан, који је тако постао његов други ктитор. Украшавање цркве живописом окончано је 1347-1348, трудом првог игумана Арсенија. (4) Храм је био опасан утврђеним зидинама у којима су са унутрашње стране дозидане монашке келије. За потребе братије, у манастирском кругу, поред велике трпезарије, саграђени су конаци и друге неопходне зграде. Повељом издатом у Породимљу (1330-1331), коју је касније потврдио и допунио Душан, Стефан Дечански је манастир богато обдарио богослужбеним књигама, реликвијарним предметима и пространим имањем. Дечанско властелинство, са 89 села, заселака и катуна, имало је, поред хиландарског, и највећи феудални посед који се у средњем веку простирао „између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне“. (5)

Стефан Душан је након очеве смрти његове мошти пренео из Звечана у Дечане, где се и данас налазе, у мермерном саркофагу северно од олтарских двери. У другом каменом саркофагу, у наосу цркве, сахрањена је вероватно св. Јелена, сестра Стефана Дечанског, а у припрати су гробови властелина Ђорђа Остроуша Пећпала (у монаштву Јефрема), једног од ктитора живописа нартекса, Марине Витославе Пећпал, сестричине депоста Оливера, и Иваниша Алтомановића, сестрића кнеза Лазара. (6)

После Косовске битке, дечански манастир је похарала турска ордија, па га је 1397. обновила кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком. Удова кнеза Лазара издала је и повељу којом је манастиру вратила сва отета имања и даровала нова. (7) У раздобљу до турских освајања, Дечани су били значајно верско и културно средиште Метохије. У манастирском конаку радила је школа, а у близини је била подигнута велика болница. У испосницама у Белаји (Белајској пустињи), на тешко приступачним литицама у брдима изнад манастира, анахорети су, подвизујући се, преписивали и минијатурнама украшавали литургијске књиге. Поклонима побожних ходочасника и приложника настала је временом богата ризница. За владавине деспота Стефана Лзаревића, потоњи кијевски владика Григорије Цамблак саставио је, као настојатељ манастира (1402-1409), знаменито Житије Стефана Дечанског. (8)

КУЛТ СВЕТОГ КРАЉА

У хијерархији српских светитеља, Стефан Дечански има особито место. Страдалничка биографија проткана легендом о чудесном исцељењу – кад му је, ослепљеном, вид био враћен милошћу св. Николе – учинила га је током столећа турске владавине, најпоштванијим српским светитељем у Метохији, на Косову и у Повардарју. Премда у сачуваним изворима постоје разлике у тумачењима о месту, времену и начину како му је после ослепљења враћен вид (Цариград, Овче Поље), оне јасно показују да је култ Стефана Дечанског с временом све дубље урастао у свест народа. (9) Цамблак га је због задобијених рана поредио са Јованом, по напастима са Јосифом, по кроткости са Давидом, а по мудрости са Соломоном. По вери, наводи Цамблак, Дечански није био мањи од св. Симеона Немање и св. Саве, него их је и превазишао мученичким венцем. Вук Караџић је у  Српском рјечнику записао да је по легенди Стефан Дечански ослепљен у Призрену: „Срби приповиједају да је Дечански краљ (пошто му је отац извадио очи и објесио на концу више градских врата) изашао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио св. Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетјео те украо његове очи изнад врата и даровао му их, и рекао: ‘одечи очи’. Онда је краљ прогледао, и на оном мјесту начино Дечане. Да видите високе Дечане.“ (10)

Канонизација Стефана Дечанског, која је уследила убрзо након његове смрти, по Цамблаку после седам година, а свакако у првој половини XV века, помогла је распростирању култа у свим српским земљама. Прву службу саставио му је Григорије Цамблак. Тропар и кондак Стефану Дечанском штампани су у Цетињском псалтиру (1495), а потом у Празничном минеју Божидара Вуковића у Венецији (1538), са илустрацијом у дрворезу, коју је урадио Мојсеј из Будимља. У Празничном минеју први пут је предстаљена композиција у којој св. Никола приводи Стефана Дечанског Христу. Она ће касније постати узор ликовном представљању светог краља. Лик Стефана Дечанског потом се почео сликовно приказивати на целом простору под јурисдикцијом српске цркве. Дечански калуђери су скупљали прилоге за манастир по свим крајевима Балканског полуострва, а стизали су и до Русије, где је култ светог краља Дечанског с временом стекао мноштво п оклоника.

Ширењу култа нарочито је допринело Житије из пера Григорија Цамблака. За разлику од Житија Стефана Дечанског у Даниловом зборнику, где се околности по којима је Дечански изгубио живот због близине догађаја не помињу, Цамблаково Житије садржи многе појединости о његовом трагичном крају. На драматичан, литерарно упечатљив и психолошки продубљен начин, пишући без политичких оптерећења Даниловог настављача, Цамблак је оживео лик владара мученика: „Стефан је трагична личност, распет између оца, жене, сина, неискрене и подле околине, агресивних суседа. 〈…〉 У класичном хагиографском тону, овде се развија сцена једне заиста људске драме. Историјиски податак више није важан, у први план избија унутрашња природа, психологија јунака биографије.“ (11) Почетком XV столећа, култ светог дечанског краља имао је извесне подударности са постанком култа кнеза Лазара. Успостављен је континуитет мартирства владара из светородне династије Немањића са новом династијом Лазаревића. Кад се текстови Цамблака о Дечанском „читају заједно са косовским списима, открива се извесна генеалогија, развој и логична веза догађаја и континуитет мученичког опредељења, уз истовремену духовну и моралну условљеност земаљског пораза и страдања. 〈…〉 Са мученичким ликом Дечанског, придуженим великом страдалнику кнеу Лазару, наслућена је већ у доста јасним обрисима једна далекосежна трагедија српског народа.“ (12)

После обнове Пећке патријаршије (1557), култ Стефана Дечанског био је, као образац беспримерног мучеништва, нарочито подстицан. Житијна икона светога краља коју је насликао знаменити дечански зограф Лонгин (1577) показује „да је Пећка патријаршија изабрала да прославља, кроз сликарство, између свих српских владара светитеља, уз св. Симеона Немању и св. Саву, баш Стефана Дечанског, зато што је он био у животу изложен мучеништву и остао заточник вере. 〈…〉 И поред најтежих мука остати постојан у вери била је црквена порука српском народу у турском ропству кроз икону светог краља Стефана Уроша III 〈…〉 јер није био мањи по вери и жудњи божанственој од Симеона и Саве свештених и од богоносних отаца својих, већ њима подобан… да превазиђе и њих именом и венцем мученичким.“ (13)

ЧУДА и ЧУДЕСНА ИСЦЕЉЕЊА

Легенда о светом краљу из Дечана одржавала се снагом разних чуда, од којих је најранија већ Григорије Цамблак унео у своје Житије. Тек у првим вековима турске владавине у српским земљама, та чуда добила су свој пуни смисао: она увек садрже поуку да свети краљ Стефан Дечански штити српски народ од обести освајача и кажњава оне невернике који су се дрзнули да оскрнаве или похарају његову задужбину. Чуда светог краља посведочена много пута, крепила су, у тим тешким временима, душе безбројних поклника његовог култа. Једно од карактеристикчних чуда је како св. Стефан спасава народ од турског зулума, према једном запису из Белаје, саопштио је Леонтије Нинковић. У време Бајазита II, турски башибозук крстарио је Метохијом палећи, пљачкајући и убијајући незаштићено становништво које је уточиште потражило иза тврдих бедема Дечана. Тако, једном, кад су Турци провалили у манастир, удари земљотрес и уплаши све присутне: „У часу гробне тишине, црква се освијетли са чудном свјетлости и блијеском, па се могла видјети игла у боровима и код киселог извора уз Бистиру. Црквена се врата отворише, изађе један старац у златном орнату, удге и бијеле браде са крстом у десној руци и стаде код источника пред црквом. У тренут ока, старца окружи група витезова са бојним кпљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране поред старца. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Старац прекрсти крстом на све четири стране и благо рече: „Идите грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на мру’ и моментално свега нестаде. (…) и Турци као бјесомучни побјегоше из манастира.“ (14) Старац на вратима цркве био је свети краљ Стефан Дечански, а витез са исуканим мачем легендарни косовски јунак Милош Обилић.

Друге приче о чудима (о „Татаринхану“, о бездушном „Гашлипаши“) везане су за збивања с краја XVII века, уочи Велике сеобе Срба. Поново потврђена вера у чудотворну моћ светог краља који дечанску лавру спасава од покушаја похаре и претварања у џамију, помагала је братству да у смутна времена, кад су многа хришћанска светилишта рушена и скрнављена, сачува свој манастир. Премда наизглед заштићен султанским ферманима о соколарским повластицама, дечанска монашка обитељ је непрестано морала да изнова, доказима светачких чуда, обесхрабрује бројне насилничке дружине које су крстариле Метохијом смерајући да насрну и на дечанску лавру. (15)

Култ св. Стефана Дечанског није заснован само на брижљиво однегованој легенди у црквеним круговима него и на чврстом веровању у исцелитељску моћ његових моштију које могу да оздраве умноблне, слепима поврате вид, а нероткиње усреће породом. У непосредној близни манастира, налазио се извор лековите минералне воде за који се у народу веровало да враћа вид, јер је по легенди и сам свети краљ прогледао пошто се на њему умио. Нероткиње и жене свих вероисповести, које желе лак порођај, столећима се већ побожно провлаче испод кивота са моштима светог краља у Дечанима. Светитељски култ брзо се ширио, а у мирнијим временима привлачио је реке ходочасника из Старе Србије и Македоније. Захваљујући култу светог краља, који је под турском влашћу примио и изразито нацонално значење, Дечани су поред утицајног верског средишта постали и снажно народно упориште у којем је, уз духовно окрепљење, брижно неговано предање о непролазној слави старе српске државе.

Веровање у исцелитељску моћ светих моштију с временом су од српског становништва прихватили и муслимани, и исламизовани и поарбанашени Срби, а потом Власи, Цигани, Јермени и Јевреји.

После Велике сеобе Срба 1690, то су постепено учинили и досељени Арбанаси, називајући дечанског свеца „Krali shrejet prej Deqanit“ (Свети краљ из Дечана) или „Baba Kral“ (Отац Краљ). (16) Јачина култа ипак није увек успевала да сачува манастир од напада арбанашких одметника, посебно у раздобљима обележеним ратовима. У манастиру је, због тога, увек било чувара – тзв. војвода, из локалних арбанашких фисова, који су за знатну плату и облине поклне у натури оружјем штитили манастир. (17) Избор војводе доносио је велике повластице, па су се Арбанаси из околних села често отимали за ту дужност: „С једне стране рачунајући за част бити у дужности чувари овог манастира, а с друге – предвиђајући слобднији живот у манастиру, са добром платом и коришћу од њега за сву фамлију, Арнаути су се непрекидно око тога завађали. Свако племе хтело је имати кавезом (чуваром) манастирским свог човјека; због тога су били раздори међу њима, али свагда и овај и овакав раздор штетовао је само благостању манастира. Монаси су свагда морали плаћати својом стоком и имањем и штавише нападањем на манастир од стране племена или села, која су хтјела дати манастиру свог војводу против жеље братије манастирске.“ (18)

Душан Батаковић, ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ (одломак, стр. 5-12),Чигоја штампа, Београд, 2007