Иво Андрић, СУНЦЕ ОВОГ ДАНА

Дође час кад се облаци озаре и осмехну куће. Исправих се на јастуцима. Оштри бридови, шиљци и безбројне изломљене линије градске архитектуре која ме увек заносила и узбуђивала множином и разноликошћу облика. Стабла не могу да сагледам али видим како се високи прозори редом упаљују и жаре.

Сјај путује. И, за оног ко не може да види сунце ни данас, као ни јуче, као ни сутра, има чујна мелодија у том како прелази са стакла на стакло, с громобрана на лимене куполе и црвене кровове.

Сваки се делић све редом ужиже и одговара сунцу као одзив на лозинку. Тако се мелодија развија и изводи већ према боји, облику и природи предмета који се одзива.

То је та мелодија.

У оној старинској кући били су увек мрачни басамци и на њима ограда сва углачана од руку, а ми смо се, као деца, стреловито спуштали низ њу у авлију пуну сунца. А увече бих, спавајући испод икона, сањао да имам крила и да летим с анђелима. После ми се, у току година, измешао тај чести сан и дечја игра на басамцима, а сећање на њих ме бацало у замишљеност.

Сјај путује, покаткада се тргне и поскочи.

Сад, да сам онај мали дечко што продаје по сокацима, поваздан узалуд вичући: Кокице!   пред вече се враћа с непроданом робом, гладан и с више изгледа на батине него вечеру.

Да сам младићи који се тешко и упорно извија ка бољем животу, а мучи га и води сан из детињства о летењу!

Да сам шетач на морској обали, међу хиљадама!

Да жудим жене!

Да опет ујутро отпочињем посао, стрепећи сваки пут за успех! Сјај путује. Мелодија се, све тиша, наставља.

Живот пролази из године у годину, све до лањске.

Лањске године у ово доба. Лежим на жалу с лицем на мокрим длановима док ми се на кожи кори и мрешка со и јод. Сунце припиче и све ме више стеже у ту кошуљу која чини да невидљив и без мисли путујем бескрајним путевима које шара крв иза склопљених веђа. Слушам како говори Јелена која, знам, лежи на песку сасвим близу мене, иако је с часа на час заборављам.

— „Сви су јаки мушкарци ударени неким кобним слепилом. Пребијају се а да ни сами не виде шта ни како, ломе се страсно и уништавају коначно сваки на свој начин. Што је ко јачи то је његово слепило веће.

Ко је Вас, Александар, звао у Грчку? И шта Ви тражите овде? Шта ћете на неродну жалу? — Ја Вас само гледам како, по оном трагичном нагону мушкарца, пропадате и идете светом упорно преобучен у обична, мала човека. Тако Ви ма шта пронађете у слепој жељи за уништењем.

Шта ће Вама шине и колосек? Дигините се, човече! Искочите! Како не видите! Нит сте Ви за тајна друштва, ни за униформе, ни да чекате у предсобљима, ни да примете у салонима, ни да буните ни да смирујете. Доста је да јесте.

Зар није жалосно да човека као што сте Ви тиранише и веже папин калнедар или царев законик? Ви треба само да се дигнете и све ће остати иза Вас као влажна лога на песку, а Ви се све више заплићете са светом и тражите све нове додирне тачке и још сте огорчени на себе што никад не успевате да се довољно снизите и уједначите. Тако уман. Ви још нисте ни тако далеко да бисте увидели да је светска борба игра за слабе, а поседовање ма чега, илузија.

Али то је тако: они који виде не могу а они који могу не виде. А напор да се довиче и докаже пропада у глувом очају. И ту се, као пред страшним зидом, увек стаје. Из те мòре нема буђења ни из те смрти ускрнућа. И кад бисмо се пробудили и нашли на неком савршеном судњем дану на ком би се све објаснило и увидело, ми бисмо поново свиснули од ужаса и бесмислености, једни због своје немоћи, други због свог лутања. И тако, излаза нема. Свак трати своје дану у то: да извршава своју смртну осуду.“

И тако ми дуго говори жена која је крај мене и коју не видим. И после свих закључака опет јој се у говору ведри и зове ме да се дигнем и будем што треба да сам, на неки лет ме гони и све се позива на мене сама као на почетну снагу и главни разлог.

И за све то време сунце се није ни толико помакло да би се на сенци могло приметити. Само се сô на мени крутне и бели.

Поруменео је сјај и бива тамнији али путује с угла на угао, само га покаткад прекине сенка невидљива облака, која је брза као сенка љуљачке. А онда се, после сласти суспрегнута даха, мелодија поново наставља. И у њој се враћа све што је било, и тако прегледам све своје дане, пуне чудеса који се час тешко склапају у круг коначне хармоније а час свршавају у једној соби и једној постељи са једном жељим за мало воде и руком да је дода.

Од мог детињег сна под иконама до ове мисли зрела човека, која лежи вечерас као остуденила леава у мени, сви дани и сви гласи и сви догађаји (и сама тишина), све је само немилосрдан позив да се кренем и летим.

Сунце зађе за кровове, нагло угаснуше и умукоше предмети, али се после трен сумрака још једном одрази кратким, касним сјајем и са врх неба просу у силним млазовима и подиже и понесе на танку таласу моју постељу.

Свака ствар, још за час осветљена, поновно пева.

Варош се скрати у пругу а сва светла у танак млечни сјај.

Даљине су, ма како недогледне, ипак путеви. Тек оборени летимо.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s