Кад је реч о томе, ја сам већ споменуо о њему да оставши после матере у четвртој години, он ју је после памтио целог живота, њено лице, њено миловање, “баш као да стоји преда мном жива”. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из ранијег доба, већ од две године, али само тако да се оне у току целог живота истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичка. Исто је тако било и с њим: он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље), у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило, а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици и пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин… и, наједном, трчи дадиља и у страху га отима од ње. Ето слике! (прва књига, стр. 25-26)
Из родитељске куће понео сам само драгоцене успомене, јер човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено. (прва књига, стр. 369)
– Господе: „Како може он“ – рекао би човек – „заволети ту нову децу кад нема оне пређашње, кад ју је изгубио. Сећајући се оне, зар може бити потпуно срећан са овом децом, па ма како да су му она мила?“ Може, може: стара туга помоћу велике тајне живота људског прелази постепено у тиху дирљиву радост; место младе, узавреле крви, наступа кротка, ведра старост: благосиљам свакидашње рађање сунца, и срце му моје као и пре пева; али већ више волим његов залазак, дуге косе зраке његове, а с њима и тихе, кротке, дирљиве успомене, миле ликове из целог свог дугог и благословеног живота – а над свим тим је правда божја, која нас разнежава, која примирује, која све прашта! Завршава се живот мој, ја знам и осећам то, али осећам сваког преосталог дана како се живот мој земни додирује са новим, бесконачним, незнаним животом, но који је већ ту, пред којим раздрагано трепти душа моја, сија ум и радосно плаче срце… (прва књига, стр. 371-372)
Голубови моји – дајте да вас тако назовем – голубовима, јер сте сви ви веома налик на њих, на те лепе и сиве птице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, мила лица – мила моја дечице, ви можда нећете ни разумети шта ћу вам казати, јер ја често говорим неразумљиво. Но ипак упамтите, па ћете се после, некад, сложити са мојим речима. Знајте да нема ничега вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о вашем васпитању, а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Ми ћемо после можда постати и рђави, нећемо можда имати снаге да се одупремо рђавим поступцима, смејаћемо се сузама људским и онима који говоре као што је Коља ту скоро узвикнуо: „Хоћу да страдам за све људе!“ – можда ћемо се и тим људима злобно подсмевати. Али ма како да постанемо зли, што не дао Бог – кад се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели последњих дана и како смо, ето, сад разговарали тако сложно и тако пријатељски код овога камена – и најсуровији између нас, и најподругљивији, ако ми такви постанемо, неће смети да се у себи смеје томе што је био добар и честит у овом тренутку! Па не само то, него ће га та успомена можда задржати од неког великог зла и он ће се предомислити и рећи: „А тада сам био добар, смео и частан.“ Нека се и подсмехне у себи, то није ништа, човек се често смеје оном што је добро и ваљано; то је само из лакомислености;али вас уверавам, господо, тек што се подсмехне, одмах ће у срцу рећи: „Рђаво сам урадио што сам се подсмехнуо јер се томе не треба смејати!“
(друга књига, стр. 566-567)
Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва и друга књига), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 