Фјодор М. Достојевски, ПОНЕСИТЕ КАКВУ ЛЕПУ УСПОМЕНУ…

Кад је реч о томе, ја сам већ споменуо о њему да оставши после матере у четвртој години, он ју је после памтио целог живота, њено лице, њено миловање, “баш као да стоји преда мном жива”. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из ранијег доба, већ од две године, али само тако да се оне у току целог живота истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичка. Исто је тако било и с њим: он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље), у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило, а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици и пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин… и, наједном, трчи дадиља и у страху га отима од ње. Ето слике! (прва књига, стр. 25-26)

Из родитељске куће понео сам само драгоцене успомене, јер човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено. (прва књига, стр. 369)

Господе: „Како може он“ – рекао би човек – „заволети ту нову децу кад нема оне пређашње, кад ју је изгубио. Сећајући се оне, зар може бити потпуно срећан са овом децом, па ма како да су му она мила?“ Може, може: стара туга помоћу велике тајне живота људског прелази постепено у тиху дирљиву радост; место младе, узавреле крви, наступа кротка, ведра старост: благосиљам свакидашње рађање сунца, и срце му моје као и пре пева; али већ више волим његов залазак, дуге косе зраке његове, а с њима и тихе, кротке, дирљиве успомене, миле ликове из целог свог дугог и благословеног живота – а над свим тим је правда божја, која нас разнежава, која примирује, која све прашта! Завршава се живот мој, ја знам и осећам то, али осећам сваког преосталог дана како се живот мој земни додирује са новим, бесконачним, незнаним животом, но који је већ ту, пред којим раздрагано трепти душа моја, сија ум и радосно плаче срце… (прва књига, стр. 371-372)

Голубови моји – дајте да вас тако назовем – голубовима, јер сте сви ви веома налик на њих, на те лепе и сиве птице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, мила лица – мила моја дечице, ви можда нећете ни разумети шта ћу вам казати, јер ја често говорим неразумљиво. Но ипак упамтите, па ћете се после, некад, сложити са мојим речима. Знајте да нема ничега вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о вашем васпитању, а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Ми ћемо после можда постати и рђави, нећемо можда имати снаге да се одупремо рђавим поступцима, смејаћемо се сузама људским и онима који говоре као што је Коља ту скоро узвикнуо: „Хоћу да страдам за све људе!“ – можда ћемо се и тим људима злобно подсмевати. Али ма како да постанемо зли, што не дао Бог – кад се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели последњих дана и како смо, ето, сад разговарали тако сложно и тако пријатељски код овога камена – и најсуровији између нас, и најподругљивији, ако ми такви постанемо, неће смети да се у себи смеје томе што је био добар и честит у овом тренутку!  Па не само то, него ће га та успомена можда задржати од неког великог зла и он ће се предомислити и рећи: „А тада сам био добар, смео и частан.“ Нека се и подсмехне у себи, то није ништа, човек се често смеје оном што је добро и ваљано; то је само из лакомислености;али вас уверавам, господо, тек што се подсмехне, одмах ће у срцу рећи: „Рђаво сам урадио што сам се подсмехнуо јер се томе не треба смејати!“ (друга књига, стр. 566-567)

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва и друга књига), ИП Рад, Београд, 1977.

Превео: Јован Максимовић

Advertisements

Марина Цветајева, ДВА СУНЦА…

Два сунца се гасе — Господе, смилуј се свима! —
Једно је — на небу, друго — у мојим грудима.

Како су та сунца — себе бих питати хтела —
Како су та сунца, да ме залуде успела!

И оба се гасе, не боле њихове лу̏че!
Прво ће згаснути оно што је пламтело јаче.
6. октобар 1915.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

 

Рајнер Марија Рилке, А ТЕБИ, БОЖЕ, О – ШТА ТЕБИ ДА ДАМ…

А теби, Боже, о — шта теби да дам,
ти што сва бића у слушање упути?
Спомен из Русије на један пролећни дан,
и вече, — на једног коња: подарићу ти.

Вукући колац за собом, наједном се појави
белац, из села долазећи, сам,
да све до зоре пресамује на трави;
како је његове гриве сваки прам

обесним ритмом по врату ударао
док је, спутаван, јурио низ луг!
Како му је кључала крв! Какав жар!

Како је он даљине осећао!
    И певао и слушао —, предања твога круг
у њему беше.
            Његов лик: теби на дар.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
(Сонети посвећени Орфеју, сонет XX, стр. 137-138), 
Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић

Марина Цветајева, СРЕЋНА САМ ДА ЖИВИМ…

Срећна сам да живим скрoмна и узорна:
Као сунце — као клатно — као календар.
Бити светска отшелница танкоћутна,
Премудра — баш као и свака Божја твар.

Знати: Дух — мој је саборац, Духа —  води ме светло.
Без најаве улази, као поглед, као зрак.
Живети и писати једнако: узорно и сажето,
Као што је Бог рекао, а против био свак.

22. новембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

 

Марина Цветајева, ГОРДОСТ И ПЛАШЉИВОСТ

Гордост и плашљивост — сестре су рођене,
Из колевке, заједно, устале.

„Подигни чело!“ — гордост је викнула.
„Очи обори!“ — плашљивост  шапнула.

И тако пролазим — обореног погледа —
Подигнутог чела — Гордост и Плашљивост.

20. септембар 1921.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

Марина Цветајева, АКО СЕ ДУША РОДИЛА КРИЛАТА…

Ако се душа родила крилата —
Шта ће јој колиба и шта ће палата!
Шта ће Џингискан и шта ће јој — Хорда!
На свету врага имам два,
Два близанца — нераздвојем-слитих:
Глад гладних — и ситост ситих!
18.авг 1918

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 97), Художественная литература, Москва, 1988.

Марина Цветајева, СВИ СМО МИ ВУЦИ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЧНОСТИ

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ —  ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 56), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, УЗВИШЕНИ МЕЂУ УЗВИШЕНИМА

Приближавам се одговору који је за мене најтежи: је ли Рилке карактеристичан за наше дана, тај далеки међу далекима, узвишени међу узвишенима, усамљени међу усамљенима? Уколико је за наше дане карактеристичан — а у то се не може сумњати — Мајаковски.

Рилке није ни налог ни карактеристика нашег времена — он је његова противтежа.

Ратови, кланице, искасапљено мест раздора — и Рилке.

Због Рилкеа ће наше време — бити опроштено.

По супротности, то јест нужности, то јест противотрову нашем времену, Рилке је могао да се роди само у њему.

У томе је његова савременост.

Њега време није наручило већ га прозвало.

Налог масе Мајаковском био је: реци нас, налог пак масе Рилкеу: реци нам. Оба налога су извришли. Нико Мајаковског неће назвати учитељем живота, нити Рилкеа — гласноговорником маса.

Рилке је исто онолико неопходан нашем времену колико и свештеник на пољу битке: да би се и за једне и за друге, и за њих и за нас: молио за просвећивање још живих и опроштај палим.

Бити савременик значи стварати своје време, а не одражавати га. Да, и одражавати га, али не као огледало, већ као штит. Бити савременик значи стварати своје време, то јесте борити се против девет десетина у њему, као што се боримо против девет десетина у своме првоме тексту.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 54-55) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

 

Рајнер Марија Рилке, ОВО ЈЕ ЧЕЖЊА

Ово је чежња: сред таласа бити
и немати у времену свој стан.
И то су жеље: притајене нити
које за вечност везују наш дан.

И то је живот. Док не дође један
час древни, најсамотнији од свих,
друкчији од свих осталих, и чедан
пресретне вечност уз осмејак тих.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(Ране песме, стр. 3), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Марина Цветајева, ПРИЂИ НЕЖНА МОЈА

Приђи нежна моја,
Обележена савешћу чистом —
Приђи нежна моја,
Песмо моја звонка.

Бог је мене саму оставио
На земљи овој великој.
— Ти ниси жена, већ птица,
Зато лети и пој.

1. новембар 1918.
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 100), Художественная литература, Москва, 1988.