Николај В. Гогољ, УМЕТНОСТ ЈЕ ПОМИРЕЊЕ СА ЖИВОТОМ!

Писмо В.А. Жуковском, Напуљ, 1948

Крив сам пред тобом, душо моја! Сваки дан се спремам да пишем и – несхватљиво оклевање ме задржава. Преда мном су опет Напуљ, Везув и море! Дани протичу у обавезама, време лети тако да не знаш одакле да уземш вишка неки сат. Учим попут школарца, све оно што сам занемаривао да научим у пколи. Но, да не причам о томе! Хтео бих проговрити о томе, о чему само са тобом могу говорити: о нашој милој уметности, за коју живим и због које сада учим, попут школарца. Пошто ми предстоји путовање у Јерусалим, желим да ти се исповедим; коме ћу ако нећу теби? Јер је књижевност заузела скоро цео мој живот, и ту се налазе моји главни греси. Ево већ има скоро двадесет година од како сам ја, младић који тек што се отиснуо у свет, дошао први пут код тебе, који си на том попришту био прошао већ пола живота. Било је то у Шепељоваљевом дворцу. Те собе већ више нема. Но, ја је видим као сада, целу, до најситнијег намештаја и стварчица. Ти си ми пружио руку са јако израженом жељом да помогнеш будућем саборцу! Како је био благонаклоно-срдачан твој поглед!… Шта нас је повезало, са тако неједнаким узрастом? Уметност. Ми смо осетили сродност, јачу од обичне сродности. Због чега? Због тога, што смо оба осећали светињу уметности.

Није мој посао да одлучујем у којој мери сам песник; знам само то, да сам пре него што сам схватио значај и циљ уметности, ја већ осећао проницљивошћу читаве своје душе, да она мора бити света. И скоро да је од времена нашег првог сусрета, она већ постала главно и прво у мом животу, а све остало другостепено. Чинило ми се да већ више не треба да се везујем никаквим другим везама на земљи, ни породичним животом, ни животом грађанина службеника, и да је књижевно поприште такође служба. Још ја нисам себи испостављао рачун (и да ли сам га тада и могао испоставити?) шта треба да буде предмет мога пера, а већ се стваралачка снага пројављивала и моје сопствене животне околности наводиле су ме на предмете. Све се одигравало као да не зависи од моје сопствене (слободне) воље. Никада, на пример, ја нисам мислио да ће ми припасти улога сатиричног писца и да ћу засмејавати своје читаоце. Истина је, да сам, док сам још био у школи, повремено осећао расположење према веселости и досађивао другарима неумесним шалама. Но, то су били привремени моменти, генерално, ја сам био пре меланхоличног карактера, склон размишљању. Касније се томе присајединила болест и депресија. И та сама болест и депресија су биле разлог те веселости, која се пројавила у мојим првим радовима: да би забавио самог себе, ја сам измишљао јунаке без даљег циља и плана, доводио их у смешан положај – то је порекло мојих приповести! Страст да посматрам човека која је у мени храњена још од малена, дала им је неку природност; њих су чак почели називати верним сликама природе. Још једна околност: мој смех је у почетку био добродушан; ја уопште нисам размишљао да било шта исмејавам, са било каквим циљем и мене је до тог степена запрепаштавало када сам слушао како су због мене увређени и чак се срде, читави сталежи и друштвени слојеви, да сам се на крају замислио. „Ако је сила смеха толико велика, да га се плаше, онда га не треба узалуд трошити. “ Одлучио сам да скупим све лоше што сам зано и да се једном над њим исмејем – ето порекла „Ревизора“! Било је то моје прво дело замишљено са циљем да позитивно утиче на друштво, што се међутим није десило: у комедији су почели да гледају жељу да се исмеје законити поредак ствари облици владавине, док сам ја имао намеру да исмејем једино произвољно одступање неких лица од формалног и озакоњеног поретка. Представа „Ревизора“ оставила је је на мене болан утисак. Ја сам био љут и на гледаоце који ме нису схватили. Желео сам да побегнем од свега. Душа је тражила усамљеност и строго разматрање свог рада. Већ одавно ме заносила мисао о великом делу у коме би се приказало све што постоји у руском човеку, и добро и лоше, где би се пред нама изразитије открила својства наше руске природе. Ја сам видео и схватио појединачно многе делове, но целовит план никако није могао да се преда мном разјасни и формира у таквој снази, да бих га ја могао прихватити и почети са писањем. На сваком кораку сам осећао да ми много недостаје, да још не умем направити ни заплет, ни расплет догађаја, и да код великих мајстора морам да се научим стварању великих дела. Тако сам се прихватио великана, почевши од драгог Хомера. Таман кад ми се учнило да нешто почињем да схватам  и да стичем чак њихове манире и размах – увиђао сам да се способност за стварање још није враћала. Од напрезања ме болела галва. Са великим напорима некако сам успео да објавим први део „Мртвих душа“, да би затим увидео на њој, колико сам још био далеко од онога чему са тежио. После тога поново ме обузело безблагодатно стање. Изгризло се перо, раздражили се нерви и силе – и ништа није испадалао. Ја сам мислио да се способност писања просто удаљила од мене. И одједном су болести тешка душевна стања одвукли мој разум од свега, чак и од саме помисли о уметности, и обратили ме опет томе ка чему сам имао склоност и раније, пре него што сам и постао писац: ка унутрашњем посматрању човека и душе човечије. О, колико се дубље пред тобом открива то познање, када се започиње од своје сопствене душе! На том путу се и нехотице сретнеш ближе са Оним, Који је Једини од свих који до сада беху на земљи, показао у Себи пуно познање људске душе; чак ако би свет и одбацио Његову божанственост, то већ ову последњу особину никако није у стању оповргнути, осим у случају да је не само слеп, него просто глуп. Тим оштрим заокретом који није дошао од моје воље, него сам био наведен да провирим дубље у душу уопште и сазнам да постоје њени виши степени и појаве. Од тада је почела да се буди стваралачка способност; живи ликови почињу јасно да израњају из магле; стичем осећај да ће рад кренути, да ће чак и језик бити правилан, а слог да ће ојачати. И можда ће будући срески учитељ словесности прочитати својим ученицима страницу моје будуће прозе непосредно после твоје, рекавши: „Оба писца су правилно писала, иако не личе један на другог.“ Издавање књиге „Преписка с пријатељима“ са којом (од радости што се перо расписало) сам тако пожурио, не размисливши да пре него што донесе било какву корист, може да збуни многе, било је корисно мени самоме. На тој књизи ја сам увидео где и у чему сам упао у претеривање, у које у епохи садашњег прелазног стања друштва упада скоро сваки човек који иде испред других. Без обзира на пристрасне осуде те књиге и њихову несагласност, у резултату се саслушао општи глас, који ми је указао место и границе која ја као писац не смем да прекорачим. У ствари, није мој посао да поучавам проповедима. Уметност је и без тога већ поука. Мој је посао да говорим живим ликовим, а не расуђивањима. Ја треба да ставим живот лицем какав он јесте, а не да расуђујем о животу. То је очигледна истина. Но питање је да ли сам ја могао без те велике заобилазнице постати достојан уметнички стваралац? Да ли бих ја могао изложити живот у таквој његовој дубини, да би он пружио поуку? Како приказати људе ако пре не сазнаш шта је то људска душа? Писац, само ако је он обдарен стваралачком силом да ствара сопствене ликове, треба пре свега да се васпита као човек и грађанин своје земље, а тек потом да се ухвати за перо! Иначе, неће све бити потаман. Каква је корист поразити срамотног и порочног излажући га свима на поглед, ако није јасан у теби самом идеал предивног човека, њему супротног? Како излагати недостатке и недостојност људску, ако ниси самом себи поставио питање: у чему је људска врлина? И ако ниси себи дао на то било какав задовољавајући одговор. Како исмејавати изузетке, ако још добро ниси схватио та правила из којих јавно извлачиш изузетке? То ће значити рушење старе куће, пре него што се стекне могућност да се на њеном месту изгради нова. Но, уметност није у рушењу. У уметности се крије семе стварања, а не рушења. То се увек осећало, чак и у она времена кад је све било неуко. Уз звуке Орфејеве лире градили су се градови. Без обзира на још увек непрочишћене све појмове друштва о уметности, сви ипак говоре: „Уметност је измирење са животом.“ То је истина. Истински стваралачка уметност има у себи нешто умирујуће и помирљиво. За време читања је задовољна: ништа не тражи, ништа не жели, не покреће у срцу порив негодовања према брату, него у себи шири јелеј свепраштајуће љубави према њему. И уопште не стреми ка проницању туђег рада, него на созерцању самог себе. Ако песникова творевина нема у себи то својство, онда је она само један благородни, ватрени занос, плод привременог стања аутора. Оно ће остати као феномен који завређује пажњу, но не можеш га назвати уметничким делом. Тако и треба! Уметност је помирење са животом!

Уметност је уношење хармоничности и поретка у душу, а не конфузије и нереда. Уметност нам мора приказивати на тај начин људе наше земље, да би свако од нас осетио да су то живи  људи, створени и преузети из тог истог тела из кога смо и ми. Уметност мора да нам изложи све наше храбре и племените особине народне (не искључујући чак ни оне, које нису од свих примећене и оцењене тако тачно због недостатка простора за слободан развој), како би их свако осетио у себи самом и загрејао се јако жељом да равзије и однегује у самом себи то, што је тамо занемарено и заборављено. Уметност треба да изложи све наше лоше народне особине и својства, тако да њихове трагове свако од нас нађе пре свега у себи самом и помисли како што пре са самог себе збацити све што помрачује племенитост наше природе. Тек тада и на тај начин делујући, уметност испуњава своје назначење и уноси поредак и хармонију у друштво!

Тако, благосиљајући и помоливши се, да се окренемо јаче него икад нашој милој уметности. Што се мене тиче, то сам, одложивши све остало за будуће време (кад ме Бог удостоји да будем тога колико-толико достојан), хоћу да се озбиљно позабавим „Мртвим душама“. Путујем у Јерусалим (већ ме гризе савест што то нисам урадио) и захвалићу како умем за све што је било. Помолићу се да ојача душа и да се скупе снаге и уз Божију помоћ да се латим посла. Веома, веома бих желео да Бог уреди да поново живимо заједно у Москви, близу један другом. Читати написано и бити судија један другоме сад ће бити још потребније него раније. Затим, од свега срца ти честитам Нову годину. Нека да Бог да она буде нама обојици плодотворна, полодотворнија од свих претходних. Праштај рођени мој! Љубим те и грлим снажно. Пиши. Твоје писмо ће ме још затећи у Напуљу. Пре фебруара не планирам да се покрећем.

Грлим читаву твоју милу породицу заједно са Рејтерновима.

Твој Г.

Сачувај ово писмо ако ти се учини да има вредности. Оно би могло да се приликом другог издања „Преписке“ стави на почетак књиге, уместо „Завештања“ које треба избацити, и да наслов буде: „Уметност је помирење са животом“.

Све хоћу да те питам и стално заборављам – да ли имаш упоредни латински превод „Одисеје“, који је недавно у Паризу штампан заједно са оригиналом? Врло лепо издање. Цео Хомер у једном тому велике осмине. Editore Ambrosio Firmin Didot. Prisiis. 1846. Учинило ми се као врло задовољавајући и за тебе кориснијих од других.

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ, приредио и превео РАНКО ГОЈКОВИЋ,  Бернар, С. Бановци-Београд, 2017   (стр. 132-137)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s