Николај Берђајев, „ЛИТЕРАРНА МИСТИКА“

(…) У одабраним, културним, литерарно-префињеним круговима много се говори о мистичким темама, употребљава се мистичка терминологија, али се сувише литерарно говори, сувише се историјско-философског односа запажа. Зналци могу да говоре о средњовековној мистици или о античкој мистици и према карактеру своје специјалности користе мистичку терминологију којом су овладали на историјско-филолошком факултету, али значи ли то да ти људи имају реалан однос према мистици, да су они препуни историјских надања и очекивања мистичке вере и љубави?

Наравно, не. Може бити да су они позитивисти, да ни у шта реално-мистичко не верују, али могу да академски разматрају занимљиву тему прошлости, мистичку маштарију старине. Уклоните литерарно-мистички омотач, проговорите језиком сопствене душе, сопствених доживљаја, сопствених реалних надања и веровања, проговорите о савременој, нашој мистици, онда ћемо видети какав је ваш аутентични, живи однос према мистици. Јер и мистику у историји не можемо мртво, реално поимати само у вези са савременом мистиком, мистичким немиром и очекивањем наших дана. Не треба се хватати за спољашњу историјску нит већ за унутрашњу, истински реалну која нас повезује и са Средњим веком и са антиком у њиховој мистичкој стварности, у њиховој вечности а не пролазности.  Академски, археолошки однос је мртав, с њим се тако мало сазнаје, и све остаје тако површно и вербално. Опасност академског, литерарног односа према мистици је у – потпуном одсуству реализма. Ја бих више поверовао реализму мистичких речи неког физичара или економисте него литерате који је прошао кроз историјско-филолошку школу, пошто је због карактера специјалности физичара или економисте веома отежан академски, искључиво литерарни однос према мистици; они немају на располагању одговарајућу терминологију, често не знају речи које означавају мистичко у прошлости, те због тога њихово властито мистичко неће бити само реч. А постаје страшно када престајеш да реално разликујеш мистичке речи од мистичке стварности, литературу од живота, рафиниране позитивисте од аутентичних мистика, када све прекрива копрена, када магловитост префињеног позитивизма почиње да личи на мистику. Било би важно утврдити праве разлике, и тек тада се могу утврђивати сличности и повезивати ствари. Заоштравати пак разлике могуће је само на бази реализма у мистици, реалног односа према мистици. Свака мистика, па и наша савремена, тежи ка новом бићу а не само ка новој литератури и с њим повезане разлике су – реално-бивствене и нису литерарно-вербалне.

(…) Мистика је увек благодатна, увек у себи садржи интуитивно знање, у њој је Божанство иманeнтно човечјој души. Префињени позитивизам с великом лакоћом може да се представља као мистика, пошто је све – исте боје, све се меша ако нема објективног критеријума, објективне норме за утврђивање реалности, за разликовање бића од небића. Позитивизам се сада веома профинио и постао тако либералан, да је спреман да призна и сферу мистичких доживљаја. Само једно никад не признаје никакав позитивзам, никакв субјективни психологизам – никад не признаје мистичну реалност, док мистичне илузије већ признаје.  … И ако мистика за нас јесте тежња ка новом бићу, онда морамо признати апсолутну норму која разликује биће од небића, не логичку и моралну већ онтолошку норму, норму бића. Тек у сагласју с том нормом осећање света из декадентског постаје мистички реално. Мистика пре свега јесте дисциплина воље.

Николај Берђајев, ДУХОВНА КРИЗА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ (одломак из есеја Декадентизам и мистички реализам, стр. 17-27), Бримо, Београд, 2002

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s