Рајнер Марија Рилке, ИСТОЧНА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Није ли ова постеља кô жал,
жал на ком сада лежимо нас двоје?
Стваран је само твојих груди вал,
што прели срце опијено моје.

Јер није л’ ова ноћ, где крик је све,
у којој звери зову се и гризу,
грозно нам страна? Или зар од ње
појмиљивије је то што тихо гре
споља, и дан се зове? Више близу?

Пред безмерјем што расте из даљине
и сручује се на тебе и мене
сљубити нам се ваља ко што чине
латице око прашника збијене.

Ал’ тражећи у загрљају спас
пред оним што се ближи са свих страна,
понекад знамо: дрхтај ломи нас:
јер нашој души издаја је храна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нове песме, стр 31-32), Нолит, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s