Марина Цветајева, ВРЕМЕНА ИМАМО ЧАСАК…

Времена имамо — часак.
Даље  — вечност једно без другог!
А у сату пешчаном  — песак  —
Протиче!

То што ме теби вуче  —
Уопште није твоја заслуга!
Просто страх, што лице руже  —
Отцветава.

У часовима си сунчаним
Манастирским  — спознао време?
На тасовима небеским  —
Измерио час?

За сазвежђа и за нас  —
Исти је час  — један  — над свим  —
Не желим  — да изгубим  —
Тај час!

Само малени часак
Од Вечности сам украла.
Само час  — за
Сву љубав.

Мој  — сав грех, моја  — сва покора.
И обоје ће нас  — прекрити  —
песак.
27.04.1920

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 116-117), Художественная литература, Москва, 1988.

Фјодор И. Тјутчев, ГЛЕДАЈ КАКО ПОВРШИНОМ РЕКЕ…

Гледај како површином реке,
Падинама оживелих вода,
У руке мора свеобујмне, меке,
Санта за сантом у загрљај хода.

Ко дуга на сунцу блистајући,
Или ноћу сред дубоке таме,
Ал све, неизбежно се топећи,
Ка мети истој пливају саме.

Све заједно — мале и велике,
Изгубивши свој пређашњи лик,
Све — као стихија безлике —
Сливају се у бездан судбински.

О, химеро мисли нашој,
— Ти, људско Ја,
Није ли у томе смисао твој,
Није ли таква твоја судбина?

1851.

Ф.И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Рајнер Марија Рилке, ДОДИРНЕ ДУШУ СКОРО СВАКА СТВАР…

Додирне душу скоро свака ствар,
одасвуд бруји спомињања глас.
Понеки дан што прође стран за нас
будућност нам донесе тек на дар.

Ко мери наш допринос? Да ли ко
од прошлих, старих лета нâс распреда?
Шта од постања сазнасмо, сем то:
да све се једно у другом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?
О, доме, траво, о, вечерња сени,
док гледамо се тако, обгрљени,
наједном све то кроз вас к нама веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:
суштински светски простор. Кроз нас ласте
пролећу тихо. Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мога срца.
Чувам се, а у мени стража бди.
Ка мојој новој љубави се сви
свет лепи, да ту почива и грца.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ,(песме настале 1912-1921, стр. 96), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Фјодор И. Тјутчев, ДАН И НОЋ

На свет духова тајанствених,
Над безданом безименим тим,
Пребачен је покров златоткани
Вољом богова узвишених.
Дан — од блиставог је покрова,
Дан, људског рода оживљење,
Души болној исцељење,
Пријатељ људи и богова.

Ал бледи дан — осваја ноћ;
И стиже. Са света заданог
Сен покрова благодатног
Скиде, показавши своју моћ…
И обнажи тмине бездана
Са страховима и маглама,
И сруши зидове међу нама —
Ето зашто је страшна ноћ!
1839.

Ф.И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Рајенер Марија Рилке, СТИХОВИ НИСУ ОСЕЋАЊА — НЕГО СУ ИСКУСТВА

Ах, али стиховима толико мало постижемо кад их пишемо рано. Требало би чекати и сакупљати смисао и сласт целог свог живота, и то по могућности дугачког живота, па бисмо онда, сасвим при крају, можда били кадри да напишемо десет редака који су добри. Јер стихови нису осећања, како то људи мисле (осећања имамо довољно рано) — него су искуства. Ради једног јединог стиха потребно је видети многе градове, људе и ствари, потребно је познавати животиње, потребно је осећати како птице лете и познавати онај покрет са којим се мали цветови ујутро отварају. Треба се моћи сећати путева у непознатим крајевима, неочекиваних сусрета и растанака које смо дуго гледали како се ближе — сећати се дана из детињства, који су још неразјашњени, родитеља које смо виђали кад су нам приређивали радости и које нисмо схватали (била је то радост неком другом), сећати се дечјих болести, које тако необично почињу са толиким дубоким и тешким преображајима, сећати се дана у тихим, суздржаним собама и јутара на мору, мора уопште, многих мора, ноћи проведених на путовању, ноћи што су суморно стремиле увис и одлетале са звездама — али још није довољно ако нам је дато да на све то мислимо. Треба имати успомене на многе љубавне ноћи, од којих ниједна није наличила на другу, на крикове породиља… али потребно је бити и поред самртника, седети поред мртваца у соби са отвореним прозором и шумовима што наилазе на махове. А није довољно још ни то што имамо успомене. Потребно је моћи и заборавити их кад их има сувише, и треба имати велико стрпљење и чекати да оне поново наиђу. Јер саме успомене још не чине оно што ми желимо. Тек када постану крв у нама, поглед и покрет, безимене, тако да се више не могу разликовати од нас самих, тек онда се може десити да у једном веома ретком часу прва реч једнога стиха искрсне међу њима и потече из њих. „

Р. М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (одломак из романа Записи Малтеа Лауридса Бригеа), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајнер Марија Рилке, ИСТОЧНА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Није ли ова постеља кô жал,
жал на ком сада лежимо нас двоје?
Стваран је само твојих груди вал,
што прели срце опијено моје.

Јер није л’ ова ноћ, где крик је све,
у којој звери зову се и гризу,
грозно нам страна? Или зар од ње
појмиљивије је то што тихо гре
споља, и дан се зове? Више близу?

Пред безмерјем што расте из даљине
и сручује се на тебе и мене
сљубити нам се ваља ко што чине
латице око прашника збијене.

Ал’ тражећи у загрљају спас
пред оним што се ближи са свих страна,
понекад знамо: дрхтај ломи нас:
јер нашој души издаја је храна.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Нове песме, стр 31-32), Нолит, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Марина Цветајева, ТАЧКА ГЛЕДИШТА

У односу на духовни свет — уметност је известан физички свет духовног.

У односу на физички свет — уметност је известан духовни свет физичког.

Ако се почне од земље — то је први милиметар ваздуха изнад ње (то јест први милиметар неба, јер небо или почиње одмах од земље, или га уопште нема. Проверити по даљинама које чине појаве јаснијим).

Ако се почне од неба — тај први милиметар изнад земље је последњи одгоре, то јест то је већ готово сама земља, а с највише висине — то је сасвим земља.

Зависи одакле се гледа.

(Исто је тако и душа, која је за човека свакодневнице врхунац духовности, за човека духа — готово телесност. Упоређење са уметношћу није случајно, јер песма — оно с чега не спуштам очи кад кажем уметност — све догађање песме — од надахнућа песниковог до читаочевог примања — у целини се догађа у души, том првом, најнижем небу духа. Што уопште није у противречности са уметношћу — природом. Неживе¹ природе нема, постоји само неодуховљена.

Песник! Песник! Најдушевнији и, како често — можда управо због те своје душевности — најнеодуховљенији предмет!)

Fier quand je me compare² — не! Нешто ниже од песника се не може ни узети у обзир, ипак смо довољно поносни да се не равнамо по нижем. Јер, ја гледам — одоздо, и ослонац није у мојој нискости, већ у оној висини.

Humble quand je me compare, inconnu quand je me considère³, јер да би се нешто посматрало, треба се уздићи над оним што се посматра, треба поставити између себе и ствари читаву литицу — неприхватање — висине. Јер гледам — с висине! Оно више у мени — на ниже у мени. И шта ми остаје од те аутопсије — него да се запањим… или не препознам.

Гњило сакупљала лисје
И гледала га бело,
Тако и душа с висја
Гледа на моје тело.

Тако ћу и ја једном, не, тако ја већ понекад гледам своје стихове…

НАПОМЕНА:

  1. Руски: неодушевлённый, из чега произилази лексички и смисаони обрт. прим. прев.
  2. Поносан кад се упоредим. – прим. прев.
  3. Понизан кад се упоредим, непознат кад се посматрам. – прим. прев.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 23-24), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Фјодор И. Тјутчев, НЕ РАЗМИШЉАЈ…

Не размишљај и не јечи —
Луди траже — глупи суде;
Дневне ране сном залечи,
А сутра ће бит’  шта буде…
Знај да живиш и преживиш:
Тугу, радост, сваку бригу —
Шта да желиш? Шта да жалиш?
Дан преживи — хвала Богу!

1850.

Ф.И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Рајнер Марија Рилке, ТИ ПРОЛАЗИШ КРОЗ ВРАТА, ТИХ…

Ти пролазиш кроз врата, тих,
једва их и отварајући.
Ти си понајтиши од свих
што проходе по мирној кући.

Тако се човек свићи може
на тебе, да са књиге очи
не диже кад ти сенка, Боже,
модрину своју по њој точи
и слике све лепота прожме;
јер све те увек звучи јасно,
тек једном тихо, једном гласно.

Често кад мислима претрнем
дели се твог свебића круг:
идеш кô саме светле срне,
а ја сам мрачан, ја сам луг.

Ти витло си уз које стојим:
од твојих тамних осовина
вечито нека са висина
силази, тешка пут мог чела,

и расту моја вољна дела
у вечним враћањима твојим.

Р.М. Рилке, ПЕСМЕ, (Часловац, стр. 9), Нолит, Беогрд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Рајенер Марија Рилке, ЛИШИ МЕ ВИДА: ГЛЕДАЋУ ТВОЈ ЛИК…

Лиши ме вида: гледаћу твој лик,
запуши уши моје: слушаћу те;
онеми ме, ал’ зваћу те кроз крик,
без ногу још ћу к теби наћи путе.
Сломи ми руке: хватаћу те срцем;
зауставиш ли срце мени, сам
мој мозак тад ће куцати и бдети,
а ако ми и мозгом ужгаш плам —
на крви својој ја ћу те понети.

Рајнер Марија Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (Часловац, стр. 9-10), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић