Милован Данојлић, БРОДОВИ ИМАГИНАЦИЈЕ

Шта је имагинација? Способност измишљања тј. призивања слика, те њиховог структурисања и преосмишљавања. У једном песничком тексту, Кавафи упоређује процес прикупљања имагинативне грађе и њеног фиксирања на папиру са тешкоћама са којима се, у превозу робе, сусрећу трговачки бродови. Није чудо што се парабола o превозу наметнула песнику из грчког језичког подручја: по грчким варошима на све стране, зврндају мали камиони за транспорт робе на којима пише метафора. Поморски превозници саобраћају између знаних и незнаних обала, а бродови имагинације плове између континената јаве и сна. Ево неких подударности које назначује луцидни песник, у мом преводу, то јест, y мом тумачењу. (Могућна су и друга тумачења).

Растојање које ваља превалити на први поглед је кратко, али се на крају испостави да је путовање, скончано са тегобама и препрекама, трајало непредвиђено дуго. Највећи проблем превожења је ломљивост и кварљивост робе. Оно што је у товару (читај: у плену имагинације) најлепше кристално стакло и разнобојна керамика истовремено је и најкрхкије, па се при истовару (дакле при постављању на хартију) лако поломи. Речи су увек грубље од замисли, речи се слабо обазиру на оно што је тешко именљиво, оне пребијају доживљај надвоје–натроје: преливи се губе, ишчезавају као вода кроз песак. Само, бродар је испловио на пучину, натраг не може. Што се поквари и упропасти, истог часа се отписује: нема осигуравајућег завода спремног да плати надокнаду за штету. Складишта робе (читај: песничких слика) јесу богата, али нису неисцрпна: брзо се празне, а оно што је највредније разграби се у првом налету. Машта је нестрпљив трговац, хита да распрода лагер: сат-два, и готово!, спуштају се решетке, дућан се затвара, бродови се крећу ка далеким одредиштима. Они често испловљавају преоптерећени па се, како изађу на отворено море, морају ослобађати баласта. Да би сачували најважније, одбацују оно што је мање вредно. У журби се баци и понешто драгоцено; морнар који врши одбир није тренутно свестан свих могућности употребе неког украса, обрта, слике или идеје. Тако се један део терета, односно поседа имагинације, бесповратно губи: околности, у којима је освојен, неће се у догледном времену поновити, а машта нема унапред утврђено радно време. Како год било, ниједан брод не стигне у луку са свим благом што га је утоварио.

А кад се, најзад, стигне у пристаниште (кад се атерира на раван што је y духу нуди лист папира), почињу нова жртвовања, нова одрицања. Појављују се цариници. (Овде се вероватно мисли на ауторову критичку свест, али цариници, код Кавафија, могу представљати и владајући дух места и времена, цензуру и аутоцензуру). Они прегледају робу и одлучују хоће ли или неће дозволити искрцавање појединих производа. Увоз вина је, на пример, забрањен: y тропским земљама (читај: високим пећима имагинације) из којих бродови стижу производе се прејака пића, која брзо опијају. Њихов увоз се ограничава или сасвим спречава. Постоји, уз то, и једно домаће предузеће, које се извештило у прављењу сурогата – текућина са бојом вина и укусом воде; то предузеће има монопол на промет алкохолних пића. (Овде се, вероватно, мисли на локалну књижевну праксу и традицију). Та фирма, чије интересе цариници штите, гледа да задовољи општеусвојена мерила, преовлађујући укус и сензибилитет.

Шта је, ту је. Будимо задовољни што се брод како-тако довукао до луке. Са мало среће, губитак и шкарг не морају бити велики. Локални закони јесу строги, али нису немилосрдни: главнина товара се спусти на кеј. (Дизалице би, ту, биле писаљке). А и цариницима понешто промакне, пријави им се y примењеној амбалажи, под другим именом, па на велике гозбе ( тј., у ремек-дела) стиже и покоја флаша велике репутације и заштићеног порекла…

Тужно је, каже на крају Кавафи, гледати прелепе бродове како промичу пучином и не пристају y луку (попут оне лађе из филма Amarcord која клизи кроз измаглицу и дуго труби у ноћ). Такви бродови превозе робу чији је увоз строго забрањен, или се не заустављају зато што су нам луке плитке, па и кад бисмо ми хтели, они не би могли пристати. Такви болни и преболни призори, виђају се два или три пута у животу. Трудимо се да их што пре заборавимо. Остаје, у сећању, хучање хомеровских строфа: грмљавина песме коју су певали морнари са одвећ великог брода, за који нема места у нашем поднебљу…

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 98-100.

***

Драги господине Norbutt,

(…) Што се тиче питања која занимају Вас и Ваше младе пријатеље, in regard to poetry, не знам шта бих, укратко, могао одговорити, а да мој одговор не буде баналан. Шта једно песничко дело чини lastingly important? Вероватно, дубина осећања која је у њему изражена. Затим моћ да у другима пробуди одговарајуће расположење, да им живо предочи емотивни расплет, решење до којег је песник дошао. Песничко дело делује онолико колико је утеловљено у језику. Висина осећања и доживљавања, снага и свежина израза: захтеви наизглед прости, али, y њима је све.
Да ли се песник рађа, или ствара? Рађа се, нема сумње. Исто тако, и толико, песник себе изграђује. Читањем, радом, начином живота који је изабрао, или на који је принуђен. Рођени песник, ако западне у нечастан живот, може умрети. Непесник, када се нађе y изузетним приликама и искушењима, пропева.
Остајем, са свим својим симпатијама, искрено Ваш

Милован Данојлић

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 100.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s