Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s