Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s