Алек Вукадиновић, МОЈА ДУХОВНА ЗНАЧЕЊА

(…) А сада ћу рећи нешто о својим духовним значењима.

Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум, као и ово постојање, такорећи од самог рођења, указивали и отварали, онда је то био кључ „мистичног устројства света“. Као што је Свети извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосећан, неисказив и несазнатљив, тако је и овај свет, као његово дело, „изван сваке очигледности“. Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог. А оно што је било највидљивије као да је било најстварније и најприсутније.

Ово осећање света, доживљај бића и космоса као мистерије, није се умањило него чак интензивирало искуством песничког стварања. Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звчне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.

Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онотлошко претвара у ехатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онотологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од који је ratio изгубио кључ. Имагинативни ум, на који управо мислим, пре спада у ккатегорије протословенске и источновизантијске духовности, мистичне и обожене, него у арсенал западнокартезијанског логоцентризма.

Не можемо да кажемо ни једну реч у овој Светој години, а да се не подсетимо да је она заиста Света, јубиларно двехиљадита од рођења Спаситеља, који је сишао овде доле, у овоју долину плача, за своју патњу и муку, а за наше добро и спасење. Не можемо да заборавимо ни који је ово део времена, овај век којим се двомиленијум завршава, ни шта је он за свет значио. Подсетићу и овог пута на онај древни апокриф, по коме је у неко древно и прадревно доба, неком кобном игром судбине, пре деоби времена, овај век припао сатани. Као што смо и видели, а ХХ век је у целости иза нас, одсуство Божје је обележило највећи део његовог трајања. И поред  бројних изума и открића, висинских кôта науке и уметности, ово је био век перманентих офанзива зла, какве прошла времена ни памте, и које трају до данас.

У целом свом боготражитељском искуству, у шта спада највећи део моје поезије, настојао сам да сугерирам одсуство и присуство Бога, на начин који је мени био одређен, задат и записан. А шта песнику остаје да чини друго, у најоскуднијем часу Оскудног времена? Завршном песмом књиге Тамни там и Беле басме, чији је наслов у знаку питања Боже — у шта а која првобитно носи наслов „Распеће“, сугерирао сам овај час распећа, кобни укрштај и коштац Бога и Небога, на крају овог века. Имао сам осећај да је Зло на врхунцу. Али кад зло узме нарочитог маха, и кад покаже најсуровије лице, каже једна древна мисао, то је истовремено и вест да му долази крај, и да знаци добра и спасења стижу у свет. Поклапа ли се то и са нашим општим и заједничким предосећањем и прижељкивањем Бога, слутњом његовог Другог доласка, који већ данас баца своје божанске зраке на ХХI век. А о чему у целини пева, и светлим рухом чежње за његовим Другим доласком, и светли, и одева се, моја најновија књига, Божји геометар.

Јер, као што рече Стивен Рансимен, у књизи Византијска цивилизација: Шта је Цар, раван апостолима, шта је чак и сам Цариград, велики град, драг Богу и његовј мајци, кад се пореде са Христом Спаситељем и славним дворовима неба?“

Алек Вукадиновић, РЕЧ У СВЕТОЈ ГОДИНИ (одломак из говора приликом уручења Жичке хрисовуље, на Преображење Господње 2000., стр. 16-18), преузето из књиге „АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник“, група аутора, НБ Радослав Веснић, Краљево, 2001.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s