Владимир Соловјов, ГОВОР У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ

(…) Окружен страхотама мртвог дома Достојевски се по први пут непосредно сусрео с народним осећањем правде и у том светлу јасно увидео неисправност својих револуционарних стремљења. Другови Достојевског из затвора били су већином из простог народа и, осим неколицине која се јако издвајала, били су најгори људи из народа. Али, и најгори људи из простог народа обично чувају оно што су изгубили најбољи људи интелигенције: веру у Бога и свест о сопственој грешности. Обични злочинци, који се из народне масе издвајају својим рђавим делима, не разликују се од ње по својим осећањима и погледима, по свом религиозном погледу на свет. У мртвом дому Достојевски је наишао на истински „јадне (или, као би народ рекао, несрећне) људе“. Они пређашњи, од којих је отишао, још увек су уточиште од друштвеног понижења могли да нађу у осећању сопственог достојанства, у својој личној надмоћи. Код затвореника овог није било, али било је нечег већег. Најгори људи из мртвог дома вратили су Достојевском оно што су му одузели најбољи људи интелигенције. Ако је тамо, међу представницима просвећености, услед преосталог у њему осећања вере бледео због богохулних речи виђених књижевника, било је неминовно да овде, у мртвом дому, то осећање оживи и поврати се под утиском смерне и благочастиве вере робијаша. Некако заборављени од Цркве, угњетани од државе, ови људи су у Цркву веровали и државе се нису одрицали. Када је Достојевском било најтеже, из необуздане, свирепе гомиле робијаша у његовом сећању издвојио се лик кмета Мареја, који је с љубављу бодрио преплашеног господичића. И он је осетио и схватио да пред том вишом Божјом правдом, свака лична, својом руком извршена правда представља лаж, а покушај да се ова лаж наметне другим јесте злочин.

Достојевски је с робије, уместо гнева неуспешног револуционара, понео светао поглед морално препорођеног човека. „Више вере, више слоге, а ако томе додамо и љубав, све је урађено“, писао је он. Ова морална снага коју је повратио у додиру са народом, дала је Достојевском право на високо место на челу друштвених кретања, не у служби актуелних питања него као правог покретача друштвене мисли.

Позитиван друштвени идеал није још сасвим сазрео у уму Достојевског по повратку из Сибира. Али, три су му истине у томе биле савршено јасне: схватио је, пре свега, да појединци, макар били и најбољи људи, немају права да врше насиље над друштвом у име личне надмоћи; схватио је, такође, да друштвена правда није нешто изнедрено у уму појединца, већ свој коренима у осећању народа и, најзад, схватио је да ова истина има религиозна значење и нужно је везан за веру у Христа, за идеале Христа.

….

Осуђујући тражење самовољне, апстрактне правде које води једино у злочин, Достојевски му супротставља народни религиозни идеал, заснован на вери у Христа. Повратак овој вери представља излаз како за Раскољњикова, тако и за целу групу обузету злим дусима. Једино Христова вера, која је у народу жива, носи у себи онај позитивни друштвени идеал, по коме појединац бива солидаран са свима. Од појединца који је ову солидарност изгубио тражи се, пре свега, да се одрекне те своје горде усамљености да би се моралним чином самоодирцања поново духовно сјединио с целим народом. А ради чега? Да ли само ради тога што је он — народ, што је шездесет милиона више од један или од хиљаду? Вероватно има људи који то схватају на овај начин. Али, ово превише једноставно схватање било је потпуно страно Достојевском. Тражећи од личности која се осамила да се врати народу, он је пре свега мислиона повратак оној истинској вери која се још у народу чува. У овом друштвеном идеалу братства или опште солидарности у које је Достојевски веровао, битно је његово верско-морално, а не национално значење…

Ако бисмо желели да једном речју означимо тај друштвени идеал коме се Достојевски приклонио, ова реч биће — не народ, него Црква. Али, шта је Црква као друштвени идеал? Достојевски нијеимао никаквих претензија према богословском учењу, те ми немамо право да код њега тражимо некаква логичка одређења Цркве по себи. Али проповедајући Цркву као друштвени идеал, он је износио сасвим јасан и одређен захтев, у истој мери јасан и одређен (мада потупуно супротан) као и захтев који истиче европски социјализам. (Због тога је у свом последњем дневнику Достојевски називао народну веру у Цркву — нашим руским социјализмом.) Европски социјалисти траже насилно свођење свих на један чисто материјални ниво ситих и самозадовољних радника, захтевају да се држава и друштво сведу на ниво просте економске асоцијације. „Руси социјализам“ о коме говори Достојевски, напротив, уздиже све на морални ниво Цркве као духовног братства. И поред очувања спољашње неједнакости друштвених слојева, тражи одухотоворење читавог државног и друштвеног уређења кроз оваплоћење у њему истине и живота Христовог.

Ако је овај друштвени идеал Достојевског управо супротан идеалу савремених јавних делатника који су приказани у Злим дусима онда су на исти начин супротни и њихови путеви остварења тог идеала. Тамо је пут насиље и убиство, овде је пут морални подвиг, и то двоструки подвиг, двоструки чин моралног самоодрицања. Од личности се, пре свега, тражи да се одрекне свог произвољног мишљења, своје самовољне правде у име опште, народне вере и правде. Личност треба да се покори народној вери, али не зато што је она народна већ зато што је истинска. А ако је то тако, онда и народ у име те истине, у коју верује, треба да се одрекне и напусти све у њему самом што није у складу са религиозном истином.

Поседовање истине не може да буде привилегија народа, као што не може да буде ни привилегија појединаца. Истина може да буде само васељенска, и од народа се тражи подвиг служења овој васељенској истини, иако, па чак и беспоговорно, уз жртву његовог националног егоизма. И народ треба себе да оправда пред овом васељенском правдом, и народ треба да заложи своју душу ради њеног спасења.

Васељенска истина оваплоћена је у Цркви. Коначан идеал и циљ није у народности, која је сама по себи тек помоћна снага, већ у Цркви, као вишем предмету служења, који тражи морални подвиг не само од личности него и од целог народа.

Дакле, Црква као позитиван друштвени идеал, као основа и циљ свих наших мисли и дела и народни подвиг као директан пут за остварење овог идеала — последња је реч до које је дошао Достојевски и која је сву његову делатност обасјала прорачанском светлошћу.

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 22-29), Службени гласник, Београд, 2009.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s