Алек Вукадиновић, МОЈА ДУХОВНА ЗНАЧЕЊА

(…) А сада ћу рећи нешто о својим духовним значењима.

Ако постоји кључ у којем су ми се овај свет и универзум, као и ово постојање, такорећи од самог рођења, указивали и отварали, онда је то био кључ „мистичног устројства света“. Као што је Свети извор, у духу православне апофатике, апсолутно недосећан, неисказив и несазнатљив, тако је и овај свет, као његово дело, „изван сваке очигледности“. Иза онога што се види, увек сам осећао и назирао оно што се не види, а које као да је било стварније од свега видљивог. А оно што је било највидљивије као да је било најстварније и најприсутније.

Ово осећање света, доживљај бића и космоса као мистерије, није се умањило него чак интензивирало искуством песничког стварања. Оно што сам доживео у току самог чина писања, гласови и објаве које сам чуо са дна језичког памћења, из дубине искони, кроз језичке и звчне архе, пресудно је утицало на формирање моје слике света, на мој доживљај бића и космоса. У часовима таквих искустава затицао сам себе како се питам: шта то језик зна, и каква знања и упозорења, из давних времена, садржи у себи овај језичко-звучни искон који ми се објављивао. Истовремено, то најдревније као да ми је отварало увид у ово најсавременије, а древност и савременост, најстарији и најмлађи час, као да су се измешали. Са друге стране, овај пра и арха језик, као да је допирао из најдубљих матрица националног бића, из прадубина матерњег, носећи у себи срж онога што јесмо, што смо били и што ћемо бити.

Осетљив до преосетљивости на звучно-значењска преплитања, и истрајавајући на њиховом крсту, убрзо сам дошао до једног стања језика, у којем су звук и значење једно, и у којем су ми се отварала, попут обасјања, неизмерна пространства онтолошког. На радикално тајновит начин, путевима спирала и завојница, тих космичких „пречица“, искусио сам да се онотлошко претвара у ехатолошко и религиозно, у сушту духовност, у дословно боготражитељство. Значи ли то да нас на крају сваке понорне онотологије чека Бог, и да интелектуалне и филозофске идеје, које надилазе картезијанске параметре, нужно завршавају на капијама од који је ratio изгубио кључ. Имагинативни ум, на који управо мислим, пре спада у ккатегорије протословенске и источновизантијске духовности, мистичне и обожене, него у арсенал западнокартезијанског логоцентризма.

Не можемо да кажемо ни једну реч у овој Светој години, а да се не подсетимо да је она заиста Света, јубиларно двехиљадита од рођења Спаситеља, који је сишао овде доле, у овоју долину плача, за своју патњу и муку, а за наше добро и спасење. Не можемо да заборавимо ни који је ово део времена, овај век којим се двомиленијум завршава, ни шта је он за свет значио. Подсетићу и овог пута на онај древни апокриф, по коме је у неко древно и прадревно доба, неком кобном игром судбине, пре деоби времена, овај век припао сатани. Као што смо и видели, а ХХ век је у целости иза нас, одсуство Божје је обележило највећи део његовог трајања. И поред  бројних изума и открића, висинских кôта науке и уметности, ово је био век перманентих офанзива зла, какве прошла времена ни памте, и које трају до данас.

У целом свом боготражитељском искуству, у шта спада највећи део моје поезије, настојао сам да сугерирам одсуство и присуство Бога, на начин који је мени био одређен, задат и записан. А шта песнику остаје да чини друго, у најоскуднијем часу Оскудног времена? Завршном песмом књиге Тамни там и Беле басме, чији је наслов у знаку питања Боже — у шта а која првобитно носи наслов „Распеће“, сугерирао сам овај час распећа, кобни укрштај и коштац Бога и Небога, на крају овог века. Имао сам осећај да је Зло на врхунцу. Али кад зло узме нарочитог маха, и кад покаже најсуровије лице, каже једна древна мисао, то је истовремено и вест да му долази крај, и да знаци добра и спасења стижу у свет. Поклапа ли се то и са нашим општим и заједничким предосећањем и прижељкивањем Бога, слутњом његовог Другог доласка, који већ данас баца своје божанске зраке на ХХI век. А о чему у целини пева, и светлим рухом чежње за његовим Другим доласком, и светли, и одева се, моја најновија књига, Божји геометар.

Јер, као што рече Стивен Рансимен, у књизи Византијска цивилизација: Шта је Цар, раван апостолима, шта је чак и сам Цариград, велики град, драг Богу и његовј мајци, кад се пореде са Христом Спаситељем и славним дворовима неба?“

Алек Вукадиновић, РЕЧ У СВЕТОЈ ГОДИНИ (одломак из говора приликом уручења Жичке хрисовуље, на Преображење Господње 2000., стр. 16-18), преузето из књиге „АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник“, група аутора, НБ Радослав Веснић, Краљево, 2001.

Марина Цветајева, УМЕТНОСТ ЈЕ СВЕТА

„Уметност је света“, „света уметност“ — ма колико то било опште место, у њему ипак постоји неки смисао, и ипак један од хиљаду људи мисли о ономе што говори и говори оно што мисли.

Томе једном од хиљаде који свесно доказује светост уметности – ја се обраћам.

Шта је светост? Светост је стање супротно греху, наше време не зна за грех, наше време појам греха замењује појмом штетности. Дакле, за атеисту не може бити речи о светости уметности, он ће говорити или о корисности уметности, или о лепоти уметности. Отуда су, настојим на томе, моје речи упућене само онима за које — Бог — грех — светост — постоје.

Ако атеист буде говорио о узвишености уметности, онда ће се моје речи делимично односити и на њега.

ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ

Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само — огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено. (А читав рад на остварењу? Али и земља ради, француско „la terre en travail.“ Зар сáмо рођење није рад? О жени и уметнику који носе своју ствар сувише се често говорило да бих настојала на томе: сви то знају — и сви тачно знају).

У чему је разлика између уметничког дела и дела природе — песме и дрвета. Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда — тек, оно постоји. Јесам!“

Значи, уметник је земља која рађа, која рађе све. У славу Божју! А пауци? (има их и у уметничком делу). Не знам у чију славу, и мислим да овде питање није у слави, већ у сили.

Је ли природа света? Није. Је ли грешна Није. Али, ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве а дрвету — не, у крајњем случају само нам може бити жао — што криво расте.

Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек-стваралац — одговоран. Зато што земља-растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје. (Карактеристично је да је порочно само чувено „индивидуално“: лично; порочног епа, као ни порочне природе, нема).

Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела — она не зна, он ју је појео — и зна; а ако зна — одговара. И пошто је уметник човек а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд — он је одговоран за дело руку својих.

Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што служи добру воденични точак. Али, рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и рећи за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће — штетан.

Добро је када га узмете у руке (тј. себе).

Морални закон се трансформише у уметности, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 5-6) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Алек Вукадиновић, ЈУТАРЊИ ГЛАСОВИ

I
— Шта осећаш, песниче? — обрати се тог јутра Глас дубоко замишљеном песнику.
Осећам као да свака тачка у простору има негде своје небо.
— Ух! — узвикну Глас. — Онда нека ти је Бог на помоћи. Могу само да замислим како ти теку земаљски дани.
— Знам на шта циљаш — узврати једва чујно песник.
— Док се ти напајаш на самим изворима Душе сећања, око тебе куљају само дим и смог.
— Али и излази — узбуђено ће песник. — Али и излази.
— Хм — јетко ће Глас. — Тешко да и једну једину кап толиког мрака може обасјати сав небески свод!

II

— О ти, који пред својим духовним очима непрекидно имаш божанске узоре — како проводиш један свој дан?
— Хеј радости моја — јетко ускликну песник — има ли нешто тужније од тебе овога часа!
— Нисам мислио да те повредим — хитро упаде Глас. — Је ли моје питање сувишно?
— Рекао сам ти већ — уздахну песник. — Свака тачка овде доле има негде своје небо.
— На то сам и мислио — рече Глас. — Као да твоја мисао рађа моју: свака тачка на небу има негде своју сенку: највиша најнижу а насветлија најтамнију. Мора да ти је живот праг пакленог стана.
Тачку-сенку, баш тако — узврати песник. — Родио сам се у Најгорем времену.
Време је једно је за све — лукаво узврати Глас. — А на неким другим странама је  б а ш        в е д р о?
Не може бити нигде ведро, ако је овде мрак — брзо ће песник. — Један је светски час.
— Заиста, један је — горко узврати Глас.
— И бива све мрачнији. Свет би ускоро могао постати само једна црна тачка.
Опет ми упадаш у мисао — јетко ће песник. — Опет ми упадаш у мисао.
Ево певам своју Јуарњу песму.

ПЕСНИКОВА ЈУТАРЊА ПЕСМА

Ухолаже и Гробави — никад нећу пристати на ваш мрак! Ухолаже и Гробари!

Светлаци златних усана, Златоусти, ви махалице речним светлим — како само просипате око себе свој златни мед!

Никад нећу пристати на ваш мрак, о Најсветлији!

Ни лепших речи, ни црњих дела — то је твој високи стег, Ухолажо!

Што је најниже највишему, што је најцрње најсветлијему — то си ти, Ухолажо!

Ево кажем својој стрели: Стрело моја, најбржа и најсветлија, која изгреваш из самог Јутарњег часа — ево те затежем према Оближњем тренутку!

Овде и Сада — мој Оближњи тренутак…

Ухалаже и Гробари, ви који мој живот претварате у беду, ево вам певам своју Јутарњу песму!

Ухолаже и Гробари!

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА, БИГЗ, Београд, 1989.

Павле Флоренски, „СВЕТА ТРОЈИЦА“ Андреја Рубљова

Santa Maria della SaluteНас ће да дирне, запрепасти, чак и распали y Рубљовљевом делу не тема, ни број „три“, ни чаша на столу, па ни крила, него неочекивано пред нама стргнута завеса ноуменалног света, и више нам није важно, y естетском смислу, којим је средствима иконописац постигао ту обнаженост ноуменалног и да ли су већ у нечијим другим рукама биле те боје и ти потези, него то што нам је он заиста предао откривење које је сам видео. Усред смутних прилика времена, усред раздора, међусобних спорова, свеопштег дивљања, татарских препада, усред тих дубоких немира који су бешчастили Русију, открио се духовном погледу бесконачни, непомућени, ненарушени мир, „вишњи мир“ горњег света. Непријатељству и мржњи који су царевали у доњем свету, супротставила се узајамна љубав која протиче у вечном складу, у вечној безмолвној беседи, у вечном јединству горњих сфера. Ето, тај необјашњиви мир који тече широким током право у душу онога који сазерцава Свету Тројицу Андреја Рубљова, тај ничим на свету упоредив азур, више небески од самог земног неба, да, тај заиста пренебесни азур, неизречену машту Љермонтова који је туговао за њим, ту неизразиву грациозност узајамних наклона, ту премирну тишину безречности, ту безграничну узајамну покорност – ми сматрамо стваралачким садржајем „Свете Тројице“. Људска култура представљена двором, свет живота – дрветом, а земља – стеном: све је то мало и ништавно пред тим општењем неисказиве, бесконачне љубави: све је – тек око ње и ради ње, јер она својим плаветнилом, музиком своје красоте, својим пребивањем изнад пола, изнад узраста, изнад свих земаљских одређења и разлика – јесте само небо, јесте сама апсолутна стварност, јесте оно заиста боље, оно што је изнад свега постојећег. Андреј Рубљов je оваплотио то колико несхватљиво толико и кристално-тврдо и непоколебљиво-тачно виђење света.

П. A. Флоренский. Троице–Сергиева лавра Сергиев Посад 1919. стр. 19–20.

Преподобни Андреј Рубљов – иконописац, превео и приредио Младен М. Станковић, „Неаника“, Београд, 2004, стр. 65-66.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЦВЕТАЊЕ НЕБА

„Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.“
Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног
растемо — две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
— Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка —
Светла је патња овог цветања
— Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног — буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање Неба.

Марија Јефитимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Алек Вукадиновић, А НА УШЋУ УШЋЕ ЈЕ

Није снага
Ни Кућа
Ветар-кућа
Пре ушћа

А на ушћу
УШЋЕ је
Од све смрти
Веће је

Ушће куће
Зло-
Куће

Алек Вукадновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Никола Милошевић, ЗА СОБАРА НЕМА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА, АЛИ САМО СА „СОБАРСКОГ“ ГЛЕДИШТА

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.

Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта што није у складу са његовом величином.

То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.

У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.

Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.

У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.

Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.

Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека? Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.

Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.

Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute